Lektira

Oni me inspirišu i uče: Duško Trifunović

Postoje četiri autora koja su po broju knjiga najzastupljeniji u mojoj kućnoj bibilioteci: Duško Trifunović, Momo Kapor, Efraim Kišon i Brajan Trejsi. Svako od njih je na svoj način uticao na moje pisanje i razmišljanje. Duško više nije živ, kao ni Momo Kapor, ni Kišon. Nažalost, samo Duška Trifunovića sam imao prilike da uživo gledam i slušam. Bilo je to u Novom Sadu, 11. novembra 2005. To veče ću pamtiti kao jedno od najlepših u životu. Malo zbog Duška, malo zbog Novog Sada, malo zbog tamburaša ispod Petrovaradina uz koje smo supruga i ja proslavili deset godina veze zajedno sa nekoliko naših prijatelja. Iako sam sutradan shvatio da nam nije deset nego devet godina veze. Poranio sam za celu jednu godinu. Sreća da sam poranio, sledeće godine u isto vreme Duška ne bismo mogli da gledamo uživo.
Tako je u tom kvartetu omiljenih mi autora ostao još samo jedan koji živi i radi. Brajan Trejsi. Zato sam se obradovao kada sam čuo da će krajem ovog meseca ponovo biti gost Beograda i održati predavanje. I gle slučajnosti, ponovo ću biti zajedno sa suprugom.
Zato ovaj mesec na blogu posvećujem svojim omiljenim autorima. Podeliću sa vama delić njihovih misli koje su na mene uticale da postanem bolji pisac, bolji ekonomista, bolji čovek.
Za početak sam izabrao Duška Trifunovića. Od njega sam pored mnogih pesama koje je napisao, ipak izabrao jednu priču. Podseti me s vremena na vreme, koliko jedan trenutak, jedna reč, jedan olako donet zaključak može promeniti dalji tok događaja. Događa se to često na poslu, baš kao i u ljubavi. Dogodilo se to i Dušku, baš kao što se događa i mnogima od nas…

LEHET

Štefanija me na moru učila mađarski.
More je tenger, voda je viz, jo regelt – dobro jutro, jo isokat – laku noć…
A između dobro jutro i laku noć mi na suncu.
Mi stanujemo u istoj kući, vrata do vrata. Ja čujem kako Štefanija meni svako veče peva uspavanku. Ja ne ulazim u njenu sobu jer smo se tako dogovorili. Ona u moju ulazi jer se o tome nismo dogovorili. Štefanija ulazi u moju sobu, ali neće da spava kod mene jer želi da se još malo nanosi vitkosti: njene tetke čim su počele da spavaju sa muškarcima – odmah su se udebelile. To je nasledno, kaže.
Ja sam cenio njenu vitkost, zbog toga i jesam glavni na plaži što se družim s njom. Cenim njenu lepotu pa se zato suzdržavam. Suzdržavam se, ali ipak svako veče pitam: Mogu li večeras da dođem u tvoju sobu. Ona je odlazila i zaključavala se i otud mi pevala uspavanku…
Jeli smo krupne breskve – toliko se po nama cedio sok.
Pčele su nas obletale, a ja sam opet pitao mogu li večeras, pošto je poslednji dan na moru, da uđem u njenu sobu.
Rekla mi je da je to ponovo pitam, a ona će mi odgovoriti na mađarskom, pa ako budem znao šta je rekla, biće kako ja hoću…
Kleknuo sam pred nju onako sladak od bresaka i pčela i pitao: Mogu li večeras da uđem u tvoju sobu?
Lehet. Kaže Štefanija. Lehet…
Činilo mi se od svih mađarskih riječi da jedino nikad nisam čuo reč lehet…
Nisam znao, ali nisam priznao da ne znam, nego sam ponavljao lehet, lehet…skočio u more, sprao sa sebe svu slast i dok se Štefanija ozbiljna sunčala – iskrao sam se sa plaže, otišao u svoju sobu, uzeo stvari i otputovao bez pozdrava…
Pet godina posle toga dođe Lenđel u Sarajevo i prvo što mi padne na pamet – pitam ga: šta je to lehet? Pre se toga nisam setio da pitam, a imao sam priliku, ali nisam se setio, kao što se nerado sećam poraza…
Lehet je – može, kaže Lenđel.
Može!
Odmah sam odjurio u Taj grad. Odmah.  Kao što sam i onda odmah pobegao bez pozdrava.
Rana jesen, jutro, aleja, lišće, retki prolaznici, radnici izlaze iz kapija i oživljavaju grad…
Ja stojim iza platana prekoputa adrese i čekam da se pojavi Štefanija, ako je još tu, da joj odgovorim za lehet od pre pet godina.
Pojavila se. Isto ono lice, ona kosa…
Prođe pored mene i ode u prekrasno radničko jutro, moja punačka Štefanija, čvrsta koraka koji odzvanja u aleji…nešto kao – lehet, lehet, lehet…
Isto tako oglašavao se voz kojim sam se vraćao iz jedne od svojih dragih, glupih nespretnosti u ljubavi…
Može li mi se to oprostiti?
Lehet!

Podeli...Share on Facebook32Share on Google+0Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn0Email this to someone

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

Ostavite komentar