Dnevnik jednog direktora

Kako je Aleksandra otkrila Ameriku

Razgovor za posao

 

Aleksandra mi se javila i zatražila pomoć. Ima razgovor za posao sledeće nedelje i htela bi da se pripremi. Nisam ljubitelj hitnih slučajeva. Kandidati veruju da postoji neki čarobni štapić koji će u datom trenutku učitelj izvaditi i svo potrebno znanje preliti nekakvim levkom. Kao kada srednjoškolac pred prijemni ispit za fakultet pozove profesora da ga za jedan čas nauči svu algebru, trigonometriju, geometriju… Ipak, pristao sam. Poštujem one koje rade na sebi, makar to bilo i za jedan čas.

Dogovorili smo susret i Aleksandra se pojavila na konsultacijama. Ispričala mi je sve o poziciji koju je bezecovala. Firma u kojoj radi njen suprug, trebalo bi da primi novog marketing menadžera koji će se baviti društvenim mrežama. Suprug se, čak, raspitao kakve su Aleksandrine šanse ukoliko se prijavi.  Rekli su mu, kao što je i logično u privatnoj firmi,  da će šansu za posao ima ako bude među najboljim kandidatima.

„Da li ste završili školu koja ima veze sa poslom?“ upitao sam tražeći pogodno tlo da napravimo temelj za strategiju.

„Pa, nemam. Znate ja sam inženjer zaštite na radu. Ali, ne brinem se savladala bih ja sve to brzo. Voljna sam da učim. Kada sam mogla da završim fakultet i uporedo zarađujem tokom studiranja radeći kao hostesa, ma naučiću i ovo.“

Uzdahnuo sam jednom.

„A da li ste završili barem neki kurs o društvenim mrežama?

„Paaa, pročitala sam poslednjih nekoliko dana na internetu o svemu tome. Jasno mi je sve. Samo još ne znam šta znače one skraćenice CPM, CPS, i neke druge na koje sam naišla. Možda vi znate?“

Uzdahnuo sam drugi put.

„A da li volite da radite posao za koji konkurišete?“

„Pa, onako… Ali, ne pitam se tu ja nešto mnogo. To je što je sada u ponudi. Volela bih, iskreno, da radim u svojoj struci, ali to mi se čini poprilično nemoguće. Ko još traži inženjere zaštite na radu, pa još bez iskustva. Ipak, bez obzira na sve upisala sam se za polaganje dobijanje licence iz protivpožarne zaštite. Hoću da imam još tu diplomu, a posle ćemo videti kakav posao ću pronaći.

Uzdahnuo sam po treći put.

Šanse za uspeh merio sam u promilima. Ali, naučio sam da me to ne ometa da uradim sve što je do mene.  Narednih devedeset minuta spremali smo taktiku i učio sam Aleksandru sve ono što bi moglo da joj bude korisno na razgovoru za posao. Aleksandra je sve pažljivo zapisivala i klimala glavom, dajući mi do znanja da sve razume. Kao nagradu za pokazanu spremnost, predložio sam joj da dođe i na radionicu koju sam tih dana držao studentima. Pričaću i tamo neke finese, rekao sam joj, bilo bi dobro da se pojaviš. I pojavila se Aleksandra. Slušala je, postavljala pitanja, klimala značajno glavom kada bih rekao nešto što nije znala. Na kraju sam mogao još samo da joj poželim sreću. Činilo mi se da će joj biti potrebna.

Od tada je prošlo više mesec i po dana. Nisam imao bilo kakve vesti od Aleksandre. A onda, u noći između 30. novembra i 1. decembra, upravo u trenutku kada sam puštao u rad svoj novi sajt, stigao je mail.  Od Aleksandre.

“Poštovani Vladimire, 

 Pre svega želim da Vam se zahvalim za svu pomoć oko traženja posla. Želim da vas obavestim da nisam dobila posao za koji smo se spremali. Ali, nije mi žao vremena i truda koje smo uložili. Jer uspeh ipak nije izostao. Naime, rekla sam vam da planiram da steknem licencu iz protivpožarne zaštite. U toku priprema za ispit, na predavanjima sam upoznala koleginicu koja je takođe pohađala kurs. Gospođa u pedesetim godinama, diplomirani hemičar. Jednom prilikom, tokom predavanja, tražila je da joj neko pozajmi beleške sa predavanja koje je propustila. Dok su drugi ljubomorno čuvali, ja sam se ponudila da joj pomognem i poverovala na reč da će mi ih vratiti.  Nakon toga, malo smo se zbližile tokom predavanja. Primetila sam da neobično pomno prati moje ponašanje i zalaganje na kursu. Došao je i ispitni dan. Bile smo u istoj grupi. Zaista sam se dobro pripremila i položila uz pohvale ispitivača za moje odgovaranje. Položila je i ona. Pozvala je nekoliko devojka iz naše grupe da proslavimo uspeh u obližnjem kafiću. Počeli smo da razmenjujemo reči: ko gde radi, ko je šta zavrsio i koliko je zadovoljan. Kada je došao red na nju, rekla je da nije želela da se eksponira i da objavi pred svima da je vlasnica privatne firme koja se bavi uvozom i prometom hemikalija. Zatim se okrenula ka meni, jedinoj koja je u tom društvu bila nezaposlena. Pitala me je da li želim da radim za nju, uz komentar da je sve vreme pratila moj rad i da bi me rado videla u njenom timu. Ostala sam nema, ali pribrana. Setila sam se Vaše priče sa seminara o garaži u tržnom centru u kojoj su sva mesta popunjena. Istina je ono što ste rekli. Traženje posla je kao traženje parking mesta. Uvek neko izlazi i uvek se pojavljuje prilika.  

Sutra je moj prvi radni dan. Nije to ono o čemu smo razgovarali na konsultacijama, nego je još bolje. Posao u struci, dobijen bez lobiranja, bez urgencija, sopstvenim trudom.  Svega ovoga ne bi bilo da sve vreme traženja posla i sama nisam verovala u pozitivan ishod. Samo treba biti strpljiv i uporan.

Još jednom ste uspeli Direktore. Javiću Vam se nakon praznika sa utiscima i da nastavimo da radimo.

 Puno pozdrava, Aleksandra “

Kako su zanimljiva ova putovanja ka uspehu, pomislio sam u sebi kada sam pročitao pismo. Nikad čovek ne zna šta ga čeka na tom putu. Vrlo često prijatno iznenadimo i sebe i druge.

Često prisustvujem ostvarenju tuđih snova, rađanju novih prilika, ispunjenju ciljeva. Neretko se i njima  dogodi  isto ono što i Kolumbu. Da mesto na koje stignu  bude sasvim različito od onog koje su želeli na početku. Pronađu tako, kao Aleksandra, neki svoj, novi, neotkriveni kontinent.

Ali da bi do njega stigli morali su prvo da krenu ka nekom drugom cilju.

Siguran sam da  među vama ima hrabrih moreplovaca koji su u potrazi za svojim uspehom. Kao i Aleksandri poželeću vam sreću i dobar vetar na tom putu. Krenite punim jedrima, iako će vas mnogi gledati kao čudaka. Možda će vas, čak, ismevati. Ali, ako je za utehu, nećete biti jedini sa takvom sudbinom.

I Kolumbo je slično prošao.

Sve dok nije stigao do cilja.

Podeli...Share on Facebook70Share on Google+0Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn0Email this to someone

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

Ostavite komentar