Dnevnik jednog direktora

Mali Dušan

 

Kada počne Mihajlov trening obično zauzmem mesto pored terena. Uporedo sa posmatranjem fudbala, koristim vreme da pregledam i odgovorim na poruke koje nisam tokom dana. Ne ometa me vika dečaka koji jure za loptom i kao papagaji ponavljaju  „Dodaj meni, dodaj meni…“ Kako se lopta kreće, tako i deca, kao roj pčela, za njom. Često me i zasmeju. Ne ometa me u pisanju ni trener koji  povremeno povisi glas na neposlušne. Neka, dobro im dođe. Čekaće ih autoriteti u životu. Ne ometa mi ni hladan vazduh u balonu. Ali, danas, nikako ne mogu da se skoncentrišem. Pažnju mi ometa roditelj koji šeta pored terena, kao tigar u kavezu, i glasno dobacuje sinu.

„Dodaj Dušane, pas, ne tako, ne to, vidiš li igrača, brže, brže, ustaj, vidiš li igrača Dušana, uzmi loptu, žustrije Dušane, kreni sad, ma ne na tu stranu, pročitao te je, vrati se, uzmi loptu, brže Dušane, brže, kako to dodaješ, postavi pravilno nogu, jesi li gluv, alo, alooo…“

Nešto mi kuva iznutra. Pokušavam da ne obraćam pažnju i gledam svoja posla, međutim uporno čujem Dušanovog oca.

„Zagradi se Dušane, zagradi se, pa ne mogu da verujem kako te je prošao, uh krv ti jebem šta mi radiš, jesam te tako učio, daj go, šutni, šutni, šutni, ma ne levom, Dušane, desnom vežbali smo juče…“

Podigao sam pogled sa tableta, da osmotrim tog junaka-roditelja. Mršavi, onizak mladić, deluje mi na prvi pogled pristojno i normalno. Nešto bih ga pitao, samo da prekinem besmislice koje izgovara.

„Izvinite, koliko godina ima Vaš sin?“

„Šest…za dva meseca.“ odgovara kratko, mehanički i okreće glavu ka terenu. Taman kada je zaustio da prokomentariše, Dušan je dao gol. Smeje se i okreće ka ocu.

„Rekao bih da je najmlađi na terenu. Dobro igra za svoje godine. “ pokušavam da mu na kvarno ubacim osmeh u izbezumljeni pogled.

„Ma, gde dobro…“ nije ni završio rečenicu i već je nastavio da suflira. „Odbrana Dušane, trk,trk, nemoj da stojiš, ustaj,ustaj, sunce ti poljubim…“

I tako ceo trening.

Najzad, kada se završio termin, čekali smo da se deca presvuku i izađu iz svlačionice. Dušan je izašao prvi. Nasmejan, fale mu prednji zubići, ali ne krije osmeh dok prilazi ocu.

„Tata, tata, jesi li video kako sam igrao? Sedam golova sam dao!“

„Šta, kako si igrao, ’oćeš glas da izgubim. Moraš da budeš čvršći Dušane, moraš da bolje primaš loptu. Rekao sam ti da ovo nije crtani film…“

„Ali, tata, svi su veći i stariji od mene. Najmanji sam ali sam im zabio sedam komada. Šta kažeš tata, sedam golova!“  – uporan je Dušan, smeje se, ne čuje tatine pridike.

„Jesam…ali sam video i koliko si promašio. Lako je ovde davati golove…“ – uporan je i tata.

„A jesam bio dobar danas, tata? Šta kažeš, a?“ nastavlja Dušan

„Daleko smo od dobrog, Dušane. Ajde, pakuj te stvari, pričaćemo kod kuće…“

Dok odlaze vidim dečaka koji i dalje veselo trčkara oko oca i pokazuje mu rukama i nogama kako je davao golove. Vidim i oca koji odmahuje rukama.

Ljutnja me savladava. Ne znam kako je dečaku, ali mene je zabolelo. Pojavila se, odjednom, i meni poznata slika. Da, sad mi je jasno. Prisećam se. I ja sam jednom bio Dušan.

Imao sam sreću da odmah posle fakulteta nađem posao u tada velikoj domaćoj kompaniji. Bio sam sretan i radostan, prepun pozitivne energije. Prvi bih dolazio na posao, nasmejan i oran za rad. Nije mi bilo teško da ostanem na poslu,čak i kada svi odu. Davao sam sve od sebe da se pokažem direktoru. Stariji, iskusan čovek. Vodio je kompaniju već dvadesetak godina. Nije mnogo pričao, nije davao savete. Uvek ljut. Bez obzira na to, verovao sam u sebe i čekao priliku u kojoj ću moći da se pokažem.

Najzad, nakon šest meseci, pripalo mi je da vodim važan projekat. Zadatak je bio da se poveća prodaja građevinskog lepka koji je već nekoliko godina bio u padu. Imao sam nekoliko ideja. Predložio sam izmene koje su se ispostavile kao dobre. Promenili smo recepturu, uveli novo pakovanje, održali na desetine prezentacija, podelili uzorke… Majstori su ga stidljivo probali, zatim počeli da ga koriste i na kraju preporučivali i samo njega koristili. Vrlo brzo, prodaja se utrostručila. Bio sam srećan i ponosan. Dao sam sedam golova. Sa nestrpljenjem sam očekivao redovni mesečni sastanak sa direktorom.

Bez obzira što su svi imali visok rast prodaje, sve je oblivao znoj kada su prikazivali rezultate direktoru.  Na svakog bi se izdrao, ponekog opsovao što nije imao još bolje rezultate. Pretio je otpuštanjima ukoliko se još više ne poboljša prodaja.

“Samo trideset posto rasta!?“ slušao sam kritike koje je upućivao skoro svima.“Vi ste, bre, paceri, amateri…“

Bio sam miran, nisam imao razlog da se brinem. Došao je red i na mene da prikažem izveštaj.  Izvestio sam o preduzetim akcijama i rezultatima. Skoro svi pokazatelji su bili višestruko uvećani.

„A šta je ovo obeleženo crveno?“ pokazao je prstom direktor na poslednji podatak.

„To su troškovi uzoraka koje smo podelili. Četiri posto su premašeni u odnosu na plan, ali kao što vidite, prodaja je uvećana tri puta zahvaljući tome.“ – i dalje sa sigurnošću dajem dodatna objašnjenja.

„Pa šta vi mislite da se tako radi posao. Da svako uvećava troškove kako mu se digne. Pa i ja znam da tako prodajem. Ajde ti sinko, napravi rezultat i smanji troškove. Lako vam je trošiti tuđe pare. Sklanjaj tu prezentaciju. Ništa to ne valja. Dalje, ko je sledeći…“- besno je pobacao papire koji su bili ispred njega.

Dok sam po podu prikupljao razbacale papire, doneo sam odluku. Da se neću dugo zadržati u kompaniji. Ukapirao sam igru koja se odigravala.

Ubrzo sam pronašao novi i bolji posao. I ne samo ja. Većina kolega se odlučila na isti korak. Nije nam bilo teško. Rezultati koje smo imali, govorili su dovoljno. Konkurencija nas je dočekala raširenih ruku, a tamo su se našli i neki mudriji šefovi koji su znali, s vremena na vreme, da pored nagrade, izgovore i te važne reči:  „Bravo. Odlično obavljen posao…“

Ipak, i pored svega, nije mi žao vremena provedenog u prethodnoj firmi. Stekao sam iskustvo.

Nije mi žao ni sebe, što sam se namučio. Pronašao sam drugu firmu, koja me je više cenila.

Nije mi žao ni vas koji imate iste takve šefove. I vi imate izbor.

Žao mi je, samo, malog Dušana. Jedino on nema gde da ode.

Zadugo još…

 

 

 

Podeli...Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn0Email this to someone

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

18 Komentar

  • Sjajna priča, poučna i motivišuća. Nadam se da će Dušan ipak iz svega izaći minimalno okrnjen, ili da će bar naći način da se okruži onima koji veruju u njega. Ako uspe da, u tom haosu, veruje sam u sebe.

    • Hvala Ljubice na komentaru i pozdrav za vaš divni blog mamanacose.com
      Često primećujem veliku povezanost između tema vaspitavanja dece u kući i kasnijeg njihovog snalaženja u odnosu sa autoritetima na poslu. Ako roditelji ne izgrade zdravo samopouzdanje, postoji opasnost da budemo lak plan sumnjivim šefovima koji će isto tako manipulisati sa nama. Zato verujem da je zdravo vaspitanje stub i budućih poslovnih uspeha.

  • Prilično sam sigurna da entuzijazam Malog Dušana neće trajati dugo. Isto se osećam i kada vidim onu decu koja pevaju na Pinku, ima jedan mali Dušanovih godina (ne pratim baš dobro da bih znala ime). Ima talenat, lepo peva, ali nekako nedostaje ushićenja, sreće, tuge… emocija. Mali prosto odrađuje zadatak. Bije neizvojevane bitke i nerešene komplekse svojih roditelja.

    • I mene, ponekad, ti izbori navedu da se upitam istu stvar. Da li je to želja deteta ili roditelja? Hvala na komentaru, Blaženka i pozdrav i podrška za Skitarnik.

  • Nažalost, danas je previše malih Dušana i njegovih očeva. Viđam to svakodnevno u Košutnjaku gde mnogo takvih tigrova skaču i riču oko kaveza u kom im sinovi igraju fudbal; viđam to kod sina koji trenira džudo gde roditelji javno izjavljuju da ih trening ne zanima već samo takmičenja i medalje.
    Zbog takvog stava roditelja svakako u budućnosti nećemo dobiti ljude koji će, poput Vas, pokupiti papire sa poda i doneti odluku da nađu novi posao.

    • U jednom balonu, gde igram fudbal, zatekao sam oglas za njihovu školu fudbala za decu. Pored uobičajenih stvari o treningu na kraju je pisalo: Roditeljima za vreme treninga nije dozvoljeno prisustvo. Po tome sam zaključio da su ozbiljna škola. Hvala Kristina na komentaru, upečatljivo ste još jednom preneli poruku priče.

  • Kako tužna priča…
    Dođe mi da zagrlim malog Dušana, i kažem mu da je igrao najbolje na svetu.
    Život zna biti surov, ali ako u porodici nemamo oslonac i podršku, šta onda imamo?

    • Draga Čarapice, siguran sam da svi imamo nekog malog (ili velikog) Dušana u blizini, kojeg vredi zagrliti i reći mu iste te reči. Onda i ova priča neće biti tužna. Hvala na lepim rečima.

  • Iskreno, pitam se šta bi bilo gore: ovako, kako ga otac forsira da bi neka svoja nezadovoljstva izlečio, ili da je otac, na primer, sve vreme sedeo na klupi zureći u telefon i ne hajeći ni malo za postignuća svog sina. Nažalost, čini mi se da su roditelji na jednoj od te dve krajnosti, i slabo nalaze zlatnu sredinu. 🙁

  • Pravo u metu Vladimire! Ja sam prestao da vodim klince na takmicenja iz stonog tenisa zbog ovakvih likova koji smatraju da ce sve zivotne promasaje nadoknaditi jednom decijim poenom ili pobedom. Tu odluku sam doneo kada sam gledao finale meca dva osmogodisnjaka, gde je decak koji je pobedio plakao svo vreme meca, i nastavio da place posle pobede. Bilo mi je interesantno da se zove isto kao i njegov otac. Gledajuci njih dvojicu i tu tragi-pobedu i ja sam se umalo rasplakao.

  • Eh! To bese prva reakcija. Uzdah se sam oteo. Zasto? Ne zbog jednog, vec dva razloga. Imam malog Dusana, doduse po imenu Mita, ali identicnu situaciju gledam na svakom treningu. Ipak, bar sam nesto naucio od takvih Dusanovih tata – znam da necu postati takav. I nisam.
    A drugi razlog, verovali ili ne, i sam sam mali Dusan 🙁 Radim u jednoj veeelikoj firmi. Sa strane, svi mastaju da budu njen deo, zupcanik, srafić. Nekad je to bila nadaleko poznata domaca firma kojom sad gazduju stranci, razni, al pretezno Francuzi. I sad je poznata i uspesna firma. Ali u mojim očima (i mojih kolega) nije vise ni blizu tako velika. Imamo i mi nekog Dusanovog tatu, doduse sa nekim cusnim stranim imenom – Persijskim cak. I njemu je najbitnije to sto smo premašili budzet tamo neke stavčice za 0,4-4%. Ma nema veze sta je dobro uradjeno! Bitno je samo sta nije i kako troškove smanjiti.
    Ali, cini mi se, da mi ni takav pristup ne pada najteze već sto bih trebao i ja (s obzirom da sam direktor jedne bitne celine) trebao da imam takav pristup prema svojim saradnicima. E to ne mogu. Ne mogu da velicam samo ono sto ne valja. To su odgovorni ljudi. Pa s kim napravimo dobar rezultat nego sa njima. Kod mene se red zna i imamo rezultate. Ali ne mogu da budem necovek, ili u najboljem slucaju, humanoidna masina koja ne komunicira ljudski. Sa ovim starijim kolegama i nekako. Razumemo se pogledom. Pa mi smo tim! Ali uvek razmisljam kako ce me razumeti mlade kolege. Dobro pamtim kad sam pre 15-ak godina bio na njihovom mestu. Dobro se secam sefa koji je ulagao u mene da bih mogao da ga nasledim. A dobro se secam i nekih direktora pred kojima se moralo da stoji u stavu mirno ili kojima nikada nista nije bilo dobro. Nadam se da sam izvukao pouke i od jednih i od drugih. Izabrao sam da ulazem u te mlade ljude. Izabrao sam da ih vodim. Da skrenem paznju kad potrče ili uspore. Da im pokazem kako da odmere. Da ne odustanu. Da imaju vleike (ali realne, dostižne) ciljeve. Nadam se da i oni to tako shvataju. Pa i da ne shvataju, siguran sam da ce ipak jednom razumeti 🙂 Jedno je sigurno, najverovatnije neću ovde čekati penziju.
    Ja idem i dalje, i dalje i dalje – kao sto reče Stalone.
    🙂
    3M

    • Poštovani, dirnut sam Vašom reakcijom na priču. Dobro ste sve primetili. Mnogo je Dušanovih tata i na poslu. Vama želim da uspete u nameri da ne postanete humanoidna mašina, što nekim kompanijama jeste cilj. Ipak, iz iskustva znam da postoje mnoge koje ne traže humanoide već ljude. Treba ići i dalje, i dalje…i pronaći ih. Verujem da ćete uspeti.

  • Slažem se sa tekstom.

    Ali istovremeno bih se osvrnuo na film iz 2014. koji je dobitnik nekoliko Oskara. U pitanju je “Whiplash“, film koji prati razvoj mladog bubnjara koji želi da postane veliki, i njegovog brutalnog profesora, lika koji je dobio Oskara za najbolju sporednu ulogu.

    Brutalnost i surovost profesora koja biva osudjivana tokom celog filma. Nametanje autoriteta, naredjivanje i ponizavanje dovode mladog dečaka na ivicu nervnog sloma.

    Čitav film se svodi na poslednjih 45 sekundi. Dečak se suprotstavlja, prerasta situaciju, izdiže se iznad svih misli koje ga muče i u zadnjoj sekundi filma on postaje veliki, jedinstven, poseban na svoj način.

    To je upravo ono što je surovi profesor priželjkivao što je želeo da oslobi iz njega, ali po njemu to je bilo moguće samo na ovaj način

    Na pitanje jednog od likova u filmu, koje je bilo upućeno surovom profesoru zašto tretira dečaka na taj način, ovaj odgovara rečenicom koju nikad neću zaboraviti:

    “Ne postoje dve gore reči u engleskom jeziku od Good job….“

    • Odličan komentar Strahinja. Nisam pogledao film, ali ovo što ste opisali je odlična preporuka. U pravu ste za ovo što ste napisali, za neke osobe ovo bude pravac do uspeha. Da bi neko takvu strategiju primenio, mislim da treba da bude kao prvo izuzetno stručan i da svakog trenutka zna šta radi, kako ne bi sve otišlo u katastrofu. Drugo, da voli osobu sa kojom to radi, da ga ljubav motiviše da ga tretira na takav način. Nažalost, mnogo češće surovu metodu primenjuju ljudi koji ne znaju šta rade, a još manje to rade iz ljubavi…
      Hvala na komentaru i preporuci filma.

  • Ma ova varijanta iz filma mi lici na situacija „Ako ga ne ubije, ojačaće ga!“ Mislim da je to najcesće brutalno. Ipak je ovo 21. vek. Postoje i drugacije metode kako da se radi sa ljudima, a narocito sa malim ljudima (decom). Doduse, sve te metode su teze za „trenera“ jer treba da se posveti osobi koju pokusava da vodi po odredjenom putu. To zahteva, vreme, stručnost, zelju,… Ali situacije oko nas obično ukazuju na sasvim drugacije.
    Ja cu se vratiti na oblast koja mi je bliza – menadzment i zaposleni. Ovog puta bih skrenuo paznju na čestu nestrucnost ljudi iz HR. Oni koji su još pozvaniji da vode racuna o specificnosti i potencijalu svakog zaposlenog ili kandidata, upravo prvi susret sa njima bude manifestacije sušte suprotnosti.
    Ako dozvolite, preporucio bih i jedan članak na ovu temu. Do njega se moze doći preko linka: https://www.linkedin.com/pulse/savremeni-na%C4%8Dini-davanja-otkaza-zaposlenima-ljiljana-varga?trk=hb_ntf_MEGAPHONE_ARTICLE_POST
    Mozda ova nasa razmisljanja uspeju da bar nekoga ili nesto pomere sa mrtve tačke (ili iz minusa).

Ostavite komentar