Blog za preduzetnike

Margarin

Sreten rešio da tuži poznatog mobilnog operatera. Ni manje ni više, zbog povrede autorskih prava.  Kaže da su popularnu reklamu, o vlasniku firme koga zaposleni neprekidno zivkaju dok je na službenom putu, snimili bez njegove saglasnosti. Jeste da scenografija i likovi nisu isti, ali sve ostalo je identično. Iste situacije i dijalozi kao u njegovoj firmi. Zbog toga je Sreta rešio da potraži pravdu pred sudom i zaštiti autorska prava na reklamu. Mada nisam stručnjak za pravo, preporučio sam mu da odustane. Razlog je jednostavan. Nije jedini vlasnik firme koji je prepoznao sebe u reklami. U poslednje vreme upoznao sam nekoliko direktora i preduzetnika, koji, svako za sebe, tvrdi isto.

„Ma, kad ti kažem, moji radnici u potpunosti. Za iste gluposti zovu i mene svaki čas.“ uverava me i Mirko, vlasnik privatne firme sa dvadesetak zaposlenih, kao da hoće i on da traži naknadu za autorska prava.

Uverava me da svakodnevno sluša iste rečenice od ljudi koji rade za njega. Čak je reklamu snimio u telefon, pa je svima pokazuje kao da je fotografija porodice. Drago mu je što se najzad neko setio da prikaže kako stvarno izgleda njegov radni dan.

„Neka vide ljudi kako mi je i kakvom sam mučenju izložen“ gura Mirko i meni mobilni pred lice da još jednom pogledam. Opirem se. Nije da mi se ne dopada reklama, ali iz iskustva znam da je u njoj prikazan samo drugi deo priče.  Prvi, koji prikazuje kako dolazi do toga da direktora svi zapitkuju, nije u reklami.

Tako bi, da je umesto kratke reklame snimljen čitav film,  priča bila malko drugačija. Tako bi nam prve scene tog filma prikazale osnivača na početku, dok je firma mala, a on mlad i pun energije. U narednim kadrovima videli bi ga kako svaku sitnicu proverava, kako svaki dokument prolazi kroz njegove ruke, na svaki mejl samo on ume da odgovori. Zaposleni su puki aparati za prenos informacija. Jer, razume se on u sve. Zna on sve. Zato je i direktor.

Zaposleni, zatim, pokušavaju da iskorače iz nametnute  uloge statista, u barem epizodnu ulogu. Pokušavaju da pomognu i podele teret donošenja odluka sa direktorom. Ali diši-reditelju takva ideja se ne dopada. Čak počinje i da viče na statiste „Ko ti je rekao ovo da uradiš? Zašto prvo mene nisi pitao? Pa šta, ako sam i ja tako uradio prošli put? Možda je sada drugačije? Nije tvoje da razmišljaš…“  I tako počinje snimanje filma u kojoj je direktor i glavni glumac, i reditelj, i scenograf, i snimatelj, i tonac i kaskader. Jer, razume se on u sve. Zna on sve. Zato je i direktor.

Vrlo brzo, zaposleni prihvate nove uloge. Pametni su to ljudi. Mnogo pametniji nego što direktor smatra. „Znači, postoji neko ko hoće sve sam da radi? Ne moramo da razmišljamo? I plata nam je ista? Vauuuu…“ Zaposleni iskoriste ponudu, kao da je sniženje u supermarketu. Pohrle ka direktoru da mu udovolje. Utrkuju se ko će mu kreativniji problem doneti, ko će mu jednostavnije pitanje postaviti. Jer, razume se on u sve. Zna on sve. Zato je i direktor.

Lepo je i direktoru. Raste mu samopouzdanje. A kako i ne bi kada svaki problem samo on ume da reši. Jedino što ne može da mrdne iz kancelarije, jer ako izađe neće biti nikog da zaposlenima daje uputstva.  Zaglaviće se, nedajbože, papir u štampaču, a radnici neće moći da se snađu. Možda i osigurač u kancelariji iskoči, ni to neće znati da poprave. Ne daj bože da se WC-šolja zapuši, eto belaja. Jer, razume se on u sve. Zna on sve. Zato je i domar.

Nekim čudom i takva firma izraste. Dođu i novi zaposleni. Ubrzo se i oni uklope u sistem. Ne nude rešenja, već samo probleme. Direktor, jadan, ne može sada da koristi niti godišnje odmore ni slobodne dane, jer zaboga firma će prestati da radi ako njega nema. Pritiskaju ga  brige kao kamen glavice kupusa.  Neispavan, umoran i nervozan, pita se kako su baš njemu zapali zaposleni koji ništa ne umeju sami.

Ne čudi onda što  misle da je u njihovoj firmi snimljena reklama i po običaju gube vreme na nevažne stvari. Ne umeju da se okrenu napred i rade ono što jeste posao direktora i vlasnika. Da gledaju napred. Da naprave strategiju. Da uočavaju nove prilike i šanse za biznis. Da podučavaju zaposlene. Daju im uputstva. Da im dozvole da, ponekad, svoj posao urade sami. Da ih onda prekontrolišu. Pohvale ako ima razloga. Da budu strpljivi, i ako ponekad nemaju razloga za to. Zaposleni umeju to da poštuju.

Jer, razumeju oni sve. Znaju oni sve. Samo kada im se dozvoli…

Tako savetujem i pomažem onima koji hoće da se promene. Onim drugima, koji žele da traže naknadu autorskih prava, savetujem da za početak ne kucaju na pogrešnu adresu.

Jer, nije mobilni operater prvi snimio reklamu o takvima. To je uradio, znatno ranije, poznati proizvođač margarina. Njega treba da tuže.

Čak je, zamislite bezobrazluka, i slogan na kraju skrojio po takvima. “U sve se meša.

Odatle, čini mi se, počinje glavni zaplet ovog filma…

Podeli...Share on Facebook1Share on Google+0Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn0Email this to someone

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

Ostavite komentar