Najduži intervju

Na ovom mestu sam sabrao sva pitanja i odgovore koja su mi postavljale razne osobe koje su iz bilo kog razloga želele da čuju moje mišljenje o raznim temama. Odgovarao sam im kako sam u tom trenutku razmišljao. Biće mi drago ukoliko u nekom od odgovora pronađete zrno inspiracije za sebe. Ukoliko ne pronađete slobodni ste da i sami postavite pitanje na koje ću sa zadovoljstvom odgovoriti i zajedno  sa vama napravim najduži intervju.

 

Na svom blogu ste napisali da ste želeli da budete i direktor i pisac i da se taj put danas ukrstio. Na koji način?

 

Kada razmišljamo o tome čime ćemo se baviti u životu, često racionalno razmišljamo. Proračunavamo šta je najisplativije i uverimo sebe da je to ono što smo oduvek želeli. Međutim, za većinu naših odluka i želja odlučujući je onaj emotivni deo. Onaj koji nam pokreće motivaciju i ispunjava nam dušu.

Kažu neki da su najsrećniji oni koji uspeju da usklade i racionalno i emotivno. Tako nastane ona retka vrsta ljudi koji rade ono što najviše vole i od toga uspeju da lepo žive. Moji putevi, racionalni i emotivni, su bili razdvojeni dugo vremena. Imao sam dobro plaćen posao ali moj drugi, kreativni deo nije bio zadovoljen. Kroz blog „Dnevnik jednog direktora“ uspeo sam da ih spojim i  za mene je to sada jedan veliki izvor pozitivne životne energije.

 

Blog je pokrenut pre tri godine. Kakvi su utisci?

 

Ima mnogo utisaka. Počeo sam da pišem sa jednom namerom, a nastavilo se otvaranjem novih, zanimljivih ideja koje polako istražujem. Prijatno sam se iznenadio saznanjem da još uvek postoje pametni i talentovani ljudi koji žele da uče. Da slušaju one koji su prešli taj put kojim žele da idu. I ne samo da uče, već i  poštuju znanje koje neko želi da podeli sa njima. To saznanje me je najviše i motivisalo da ne odustanem od pisanja kada je meni bilo teško. Kao po pravilu, kada bih se umorio, stiglo bi neko toplo, ljudsko, pismo sa rečima zahvalnosti koje napuni tu bateriju. Onda kažem sebi: „Hajde još samo jednu priču.“ I tako već pedesetak puta.

Ono čega sam se na početku bojao bilo je da će blog privući, pored onih koji žele i vole da čuju nešto novo, i one koji omalovažavaju i imaju negativan stav prema svemu. Koji vole da pokvare i ono što je lepo. Međutim, nekako su me zaobišli takvi. Istina, nisam ih ni ja izazivao. Pravilo mog pisanja je da ne pišem o politici i ne  kritikujem postupke drugih ljudi. Čak i kada pišem o nečemu što lično ne odobravam, trudim se da pronađem neko zrno razumevanja ili iskoristim humor da prenesem poruku koju sam želeo.

 

Uprkos tome što ne pišete o politici i sportu, imate mnogobrojnu publiku. Ko Vas čita?

 

I ja sam radoznao da saznam odgovor na to pitanje. Moj utisak je da su to ljudi koji život, a samim tim i posao,  shvataju kao mesto stalnog učenja i istraživanja. Junaci mojih priča nisu predsednici Upravnih odbora ili vlasnici poslovnih imperija. Junaci mojih priča su ljudi. Oni imaju najrazličitija zanimanja i svakodnevno koračaju ka ostvarenju nekih svojih ciljeva. Za njih najvećih i najvažnijih. Moja želja je da kroz priče i savetovanje inspirišem ljude da u svom životu pronađu cilj i budu istrajni u koračanju ka njemu. Da ne odustanu čim naiđe prva prepreka. Da se moji čitaoci, kada im se učini da nema nade i da je teško, prisete nekog sličnog junaka iz priča i da dobiju to zrno pozitivne energije koja će im pomoći da savladaju prepreku na koju su naišli.

 

Koliko se Vaš život promenio ostvarivanjem svog sna da postanete pisac?

 

To je bio korak u nešto nepoznato, o čemu nisam imao neku jasnu sliku. Kroz to sam upoznao sebe, svoje želje i skrivene potencijale. Ohrabrio sam se da nastavim da radim na sebi i u drugim segmentima. Dobio sam želju da svoja iskustva prenosim drugim ljudima, da ih inspirišem i motivišem. Pripremio sam seminar na temu nepisanih pravila karijernog napredovanja. Nazvao sam ga „Šta bi dao da si na tom mestu“. Kroz seminare pokušavam da prenesem znanja o nepisanim pravilima ponašanja na poslu, koji se ne uče na fakultetima a, ipak, imaju odlučujući uticaj na uspeh u poslu.

Oni koji su odslušali pozitivno su ocenili sadržaj seminara i način izvođenja. Kažu neki polaznici da je seminar u stvari blog uživo i taj opis me je veoma obradovao, jer sam to i želeo.

 

Koliko je motiv važan u životu?

 

Jedna od mojih omiljenih izreka jeste „Jedan koji hoće jači je od hiljadu onih koji moraju“. Kažu neki pametniji ljudi da je motiv ono što nam pomaže da savladamo prepreke na koje nailazimo. Kada nemamo snažnu motivaciju onda brže odustajemo. Za mene je motivacija gorivo bez kojeg nema šanse da pokrenem „mašinu“, ma koliko bila napravljena dobro i ma koliko sam dobar vozač.

Iz sopstvenog iskustva sam zaključio da neke stvari ne započinjem ako osetim da tog goriva nemam dovoljno za prelazak puta. Motivacija mi pomaže i da napravim selekciju između raznih ideja. Najčešće pobeđuje ona kod koje motivacija bude najjača.

 

Motivacija ili kazna?

I motivacija i kazna.

 

Kako najbolje motivisati zaposlene? Istraživanja govore da novac više nije najbolji motivator?

 

Moje mišljenje je da on nikada nije bio najbolji motivator. Kao što sam pričao na početku, on je dobar motivator za racionalnu stranu naše ličnosti. Ali ako se tu završi priča i ukoliko naša duša ne dobije zasluženo zadovoljenje, neće nam dugoročno biti dobro na poslu. To su one situacije kada ljudi ostaju na poslu jer primaju platu, a u isto vreme pate jer se ne pitaju ni o čemu, ne poštuje se njihov rad, nikada ih ne pohvaljuju, ne umeju da se izbore za svoje stavove,ne snalaze se u lošim međuljudskim odnosima. Firmu čine ljudi i ako se pogreši u odnosima sa njima, na dug rok to uništava i posao. Suprotno, kada se dotakne emotivna strana ljudi, oni su spremni na najveća čuda. Verujem da svaki rukovodilac ima kapacitete da to uradi, samo je pitanje da li to i želi. Lideri, ponekad, radije izaberu alatke koje ih čine hladnim i neosetljivim, jer misle da se od njih očekuje takvo vladanje. Na kraju se to pokaže štetno i za njih i za kompaniju.

 

Kako o motivaciji razmišljaju zaposleni a kako poslodavci?

 

Poslodavci često motivaciju svode isključivo na racionalni deo,tj. novac. Zanemare onaj drugi deo, emotivni, koji najviše podiže motivaciju. Na kraju su poslodavci, naravno, ljuti na zaposlene zato što traže još „nešto“. Smatraju ih razmaženima i nezahvalnima, jer, pobogu, dao im je dobre plate  i šta sad pa hoće više.

Susreo sam veliki broj vrednih i poštenih preduzetnika, koji su se jako namučili da dostignu uspeh. Strogi su i prema sebi i nisu naviknuti da brinu o motivaciji drugih ljudi. Na taj način ostavljaju utisak neskromnih ljudi kojima je samo novac bitan u životu. Međutim, često iza te fasade stoje tople ljudske priče koje iz nekog razloga ne umeju da iskažu. Nekoliko puta su mi junaci mojih priča priznali da ih nakon priča zaposleni drugačije gledaju, da sam pronašao i ljudsku stranu njegove ličnosti. Više se razumeju jedni sa drugima.

Shvatio sam da iza najvećih konflikata i nerazumevanja na poslu često stoje neke sasvim zdrave ljudske potrebe. Samo što ljudi nisu uspeli da ih iskažu na pravi način. Zamaskirane su iza nezadovoljstva platom, uslovima rada…a u stvari ponekad ljudi samo žele da se na njih obrati pažnja i da se poštuju.

Moj bivši poslodavac, čovek koji je mnogo uticao na moj put, rekao mi je na rastanku da mi je bila greška što sam uneo emocije u posao. Bio je u pravu. Ali ne zato što sam ih uneo već što sam ih uneo previše.

Što bi rekao Novak Đoković, na pitanje o ulozi emocija u životu „Emocije su kao glukoza, ne valja kada ih ima premalo, ne valja ni kada ih je previše…“

 

Imate nove planove.  Recite nam nešto više o tome.

 

Moji dalji planovi su vezani za istraživanje svih načina prenošenja znanja, motivacije i inspiracije zaposlenima. Pored seminara, bavim se individualnim i grupnim koučingom. Sa kompanijama radim motivacione govore i program izgradnje timova. Radim na obe strane jer mi je posao direktora omogućio da budem i u koži poslodavca i u koži zaposlenog.  Poznajem tačke nerazumevanja. Pomažem da se jedni sa drugima bolje razumeju jer kada svi teže ka istim ciljevima veća je energija uspeha.  Kada se energija troši na konflikte i podmetanja, logično ne preostane mnogo za ono zbog čega su se svi i okupili-da urade posao kvalitetno i zarade.

Verujem, zato,  da je svaka kompanija velika onoliko koliko je snažna energija ljudi koji u njoj rade. Uverio sam se da tu energiju najviše podiže motivacija zaposlenih i rad sa njima. Zato je motivacija najbolja investicija za svaku kompaniju.   U tom verovanju pronašao sam i svoju ličnu poslovnu viziju.

Da podstičem i učim ljude da stvari posmatraju na drugačiji, pozitivniji način i da ih inspirišem na promenu i dostizanje poslovnih ciljeva.

 

Budući da ste i Vi završili Ekonomski fakultet, koja znanja koja ste tu stekli su Vam najviše koristila?

 

Stekao sam zemljšte i izgradio temelj na koji sam kasnije, kada sam ušao u posao, mogao da gradim spratove sa novim znanjima i iskustvima. Mnoge stvari koje sam učio tokom studiranja, nikada nisam upotrebio u poslu. Suviše toga je bilo apstraktno i neprimenljivo u biznisu. Ipak, kao najveću vrednost studiranja i diplome jeste što je ona simbol vašeg uspeha, dokaz istrajnosti, posvećenosti, uloženog truda. Ona drugim ljudima na najbolji način pokazuje kakva ste vi ličnost, mnogo manje od toga kakav ste ekonomista.

 

Prema Vašem mišljenju, koje su to veštine kojima studenti ne ovladaju dovoljno na fakultetu a koje su im kasnije dosta potrebne u praksi?

 

Veštine su važne isto toliko koliko i stručno znanje. Na fakultetima, nažalost, malo govore o veštinama. Preveliki je fokus na teoriji, tako da studenti stiču pogrešan utisak da će ih stručnost i diploma izdvojiti u poslu. Vrlo brzo shvate da nije tako. Da su veštine ono što donosi prevagu u utisku koji pretpostavljeni stiču o vama.  Samo što veštine ne mogu da se uče iz knjiga već je važno vežbati ih. Zato je nerealno očekivati da se važne veštine stiču na fakultetima. To nisu adrese na kojima ih treba tražiti. Takođe, one se ne stiču brzo. Treba imati volje i strpljenja.

Što se tiče izbora veština, nisam siguran da treba slepo slediti neki spisak koji neko proglasi važnim. Umesto toga, izbor veština treba prilagoditi sopstvenim talentima i onome što nam je cilj u karijeri. Primera radi, moj cilj je da prenosim poslovna znanja drugim ljudima. Da bih to dostigao, procenio sam da mi je potreban odgovaraući set veština: kreativno pisanje, veštine javnog nastupa, prezentovanja… Nekome ove veštine ne bi bile korisne, a možda ne bi imao ni motivaciju da ih uči. Zato neka svako bira veštine spram svojih talenata i ciljeva.

 

Za koji savet dobijen tokom karijere smatrate da Vam je bio najkorisniji?

 

Mnoge dobre savete nisam umeo da prepoznam u trenutku kada sam ih čuo. Razumeo sam ih tek kada sam se našao u situaciji u kojoj sam trebao da donesem neku važnu odluku. Ponekad se tih saveta setite pre donošena odluke, ponekad nakon. Ponekad ih poslušate i bude dobro, ponekad uradite po svome i ne ispadne sve najbolje. Ali, verujem da je važno donositi odluke i tako dolaziti do sopstvenih zaključaka i iskustava. U tom pogledu verujem u jednu misao koja glasi: “Gram akcije vredi više od tone teorije.”

Budući da se bavite pisanjem, da li nam možete reći o čemu govori Vaša knjiga „Na putu do vrha?“

Knjiga koju sam napisao je zbirka priča čiji su junaci, pored mene, mnogi uspešni i manje uspešni ljudi sa kojima sam putovao i putujem i dalje na putu do uspeha. Iz svake situcije sam nešto naučio o tom putu. Tako sam pomislio da bi pouke i naravoučenija koja sam izvlačio mogla da budu korisna i za druge, naročito mlade, ljude. Želeo sam da opišem situacije i pojave o kojima nas ne uče na fakultetima, a na koje svi nailazimo u poslu i koja mogu da, ponekad, presudno utiču na pravac vaše karijere. Oni koji su je pročitali rekli su mi da sam uspeo da im kroz zanimljive priče razjasnim neke situacije iz posla koje nisu mogli da razumeju i da sam im pomogao da se bolje snađu u tim nepisanim poslovnim pravilima. Ako sam to uspeo bar malo, to mi je jako drago.

 

Odakle crpite inspiraciju za tekstove na blogu?

 

Inspiracija je svuda oko nas. Samo je treba uočiti. Ako u sebe usadite verovanje da od svakog čoveka na svetu možete nešto naučiti, onda ćete i jednostavnije da pronalazite inspiraciju. Ako verujete da sve znate i da je razgovor sa drugim ljudima dosadan, onda će vaša inspiracija proći pored vas i nećete je prepoznati.

 

Da li smatrate da se lider rađa ili stvara i koje su to osobine koje krase jednog lidera?

 

Sve se može naučiti, ukoliko postoji volja i želja. Ipak, verujem da je za lidera važna najpre sledeća stvar: Da ume da gleda unapred. Da stvara viziju. Da ume da je prenese i drugima tako da oni požele i da ga slede. Mnogi misle da je lider onaj koji ima harizmatičnu pojavu, koji je elokventan, daje obećanja… Takvih ima mnogo na liderskim pozicijama. Međutim, pravi lider je onaj čija vizija pokreće ljude da ga slede, Koji mu veruju, ne na osnovu onoga što govori, već na osnovu onoga što radi. Može on biti i tih, miran, neprimetan…ali, ako ima cilj do koga je i drugim ljudima stalo, lako će ga izabrati i prihvatiti za lidera.

 

Koje su glavne prepreke koje država nameće mladim preduzetnicima prilikom otpočinjanja biznisa?

 

Ne volim kada neko u preduzetništvu prvo potraži probleme, prepreke, poteškoće… U redu, ima ih u velikom broju, ali nisu nesavladive. Naučio sam da za svaku stvar u životu, ukoliko imate snažnu motivaciju da nema te prepreke koja će vas sprečiti da postignete ono što želite. Ne razumem šta znači kada neko kaže “Nisam uspeo, država mi nije pomogla.” Ako je tvoja ideja dobra, ako je ljudi prepoznaju kao korisnu za njih, ako si vredan, odgovoran, strpljiv, često to bude dovoljan preduslov da se napravi taj početni korak ka uspehu u preduzetništvu. O pomoći države razmišljajte, eto da se izrazim ekonomskim terminom, kao vanrednom prihodu. Ako se u nekoj fazi pojavi, super, ali nikako se ne oslanjati na to kao jedinoj opciji.

 

Da li nakon izvesnog uspeha u poslu svi moraju postati deo političkog sistema?

 

Sve je stvar izbora. Većina uspešnih ljudi koje poznajem uspeli su bez uplitanja u politiku. O njima se ne piše u novinama jer su nezavisni i prilično samostalni u svojim poslovnim odlukama. Jednostavno su posmatrali šta je potrebno tržištu i svoje zamisli sproveli u delo. Tu bih se zapitao i šta je u stvari uspeh? Za mene je uspeh nešto prilično jednostavno i mnogo drugačije od onoga što svakodnevno serviraju mediji. Ali, svako ima pravo da izabere svoju definiciju uspeha i da prema njoj živi i radi. Na žalost, iza tih divnih slika raskoši i srećnog života ljudi koji nam se predstavljaju kao simboli uspeha, često stoje prilično nesrećne sudbine. Ljudi koje ja smatram uspešnima su stvaraoci. Pri tom stvaranju oni ne ruše tuđe snove, već im pomažu i drugima da ih dostignu. Ne ruše svoje porodice već ih podižu. Ne dozvoljavaju da ih kontroliše novac, već oni vladaju njime.

 

Tri knjige za koje smatrate da bi svako ko želi da se bavi preduzetništvom trebalo da pročita su?

 

Za čitanje preporučujem klasike: Pitera Drakera, Isaka Adižesa i Dejl Karnegija. Volim da čitam biografije uspešnih ljudi. Poslednja koja mi je ostavila izuzetan utisak je “Završna reč” od Tome File. Korisne su mi bile i one uz koje sam usavršavao svoje veštine. Tu su mi pomogle: “Govor tela” Alana Piza, “Ciljevi” Brajana Trejsija, “Bogati otac, siromašni otac” Roberta Kiosakija.   Čitajte mnogo i nikada ne pomislite da ste sve naučili i da sve znate. Već sada mi je žao što za života neću uspeti da pročitam sve ono što bih želeo, sve te mudre rečenice, ideje i priče, koe su napisane od velikog broja ljudi. Ipak, to saznanje treba da vas i motiviše da što više razmišljate, da postavljate pitanja, da neprestano tražite odgovore…

Kontakt za upite i informacije:

Vladimir Miletić
Telefon: 063 372 852
e-mail: vladimir@ekonomijauspeha.com