Dnevnik jednog direktora

Sam svoj gazda

    Kažu da život piše romane. Ali da vam naslove tih romana prethodno dostavlja, to nisam verovao. Dok se nisam lično uverio. Uzdahnem i sada kada se setim kako je sve počelo.

 

Kažu da život piše romane. Ali da vam naslove tih romana prethodno dostavlja, to nisam verovao. Dok se nisam lično uverio. Uzdahnem i sada kada se setim kako je sve počelo.

Tog 10. septembra, posle uspešnog poslovnog sastanka, poželeo sam da nagradim sebe nekom sitnicom. U šoping centru, gde sam se zatekao, izbora koliko ti duša želi. Mogao sam da pojedem dva kolača, bila je dobra poslastičarnica u prizemlju. Pa šta ako ima malo više kalorija, već sam ih utrošio na sastanku. Mogao sam i da popijem jedno hladno pivo, kao svaki ozbiljan muškarac. Ne bih se napio od jednog. Mogao sam i da kupim sebi kravatu, majicu… Ali NE. Umesto toga, ušao sam u knjižaru.

Ne znam šta ću tu uopšte, kada me kući čeka četrdeset nepročitanih tomova. „U redu“, rekao sam sebi, „može knjiga. Ali, samo jedna“. Čvrst sam ja karakter. Kada kažem jedna onda će biti jedna. I nisam bio neodlučan. Odmah sam na polici primetio knjigu koju nemam. Eto, taman ću je staviti u red sa ostalih četrdeset, pa ću jednog dana, kada deca porastu, pročitati sve te zaostale naslove. Uzeo sam knjigu i odlučnim korakom krenuo ka kasi. I tada se dogodilo nešto što mi je promenilo život iz korena.

Pogled mi je skrenuo na knjižicu naslova koji ne bi trebalo da me zanima: „Sam svoj gazda“. Nemam privatnu firmu, možda ću imati nekada u dalekoj budućnosti, ali sada ne. Sada sam direktor i to želim da ostanem. Glava, kao što treba, izdaje naredbu: „Ostavite knjigu. Nije nam trenutno neophodna!“ Međutim, ruke odbijaju poslušnost. Uzimaju knjigu i prelistavaju je. Glava ponovo naređuje: “Izabrali smo knjigu koja nam treba, smesta je vratite“. Ruke ponovo ne slušaju. Vade novčanik i plaćaju to nekorisno štivo.

„Nema veze“, pomisli pamet, „ionako će podeliti sudbinu nepročitanih i prašina će vremenom pasti i na nju. Nema opasnosti“. Ruke opet ne slušaju, već rade po svome. Čim smo došli kući, stavili su je preko reda na policu noćnog stočića, do uzglavlja. To veče, pred spavanje, počeo sam i da je čitam.

Kada me je zatekla sa novom knjigom u krevetu, supruga je upitala: „Šta radiš sa tom knjigom?“ Počeo sam da mucam i da se pravdam kako sam je slučajno upoznao u knjižari, samo ću pogledati nekoliko stranica, da je ovo samo prolazna avantura i da ću od sutra da se vratim na knjige o liderstvu, koje obično čitam. Nekako sam se izvukao, ali me je sumnjičavo gledala. Kamo sreće da sam ostao na tih nekoliko uvodnih stranica. Sutradan sam seo za računar i piscu knjige Kristini Ercegović, poslao poruku i utiske o knjizi. Ionako je iz druge zemlje, pomislio sam, pisci nikada nemaju vremena da odgovaraju na pisma i tako će se sve završiti. Istog dana stigao mi je odgovor: „Drago mi je što smo se povezali. Čitam tvoj blog i dopada mi se. Pokrećem biznis u Srbiji, dođi na Biznis kafe da se upoznamo. Okupljamo uspešne preduzetnike i razmenjujemo iskustva“.

I tada je glava rekla odlučno NE: „Ja nisam preduzetnik, nikada nisam ni bio. Ja sam direktor firme i tako će da ostane“. Ovog puta i noge otkazuju poslušnost. Odlaze i upoznaju se sa svim tim ljudima pa i sa Kristinom. Dobro, bilo je zanimljivo, preduzetnici su prepuni zanimljivih priča. Dobio sam nadahnuće za blog. Ali ja nisam, niti želim da budem preduzetnik. Ja želim da ostanem direktor.

Čak sam, pristojno i ljudski, prišao toj Kristini da je zamolim za pomoć. Otkako čitam njenu knjigu delovi tela mi otkazuju poslušnost. Može li da me posavetuje, mora da postoji neki lek da se ponovo vratim u normalu. Umesto toga ona doliva ulje na vatru:

„Čuj, kada sam prvi put pročitala tvoj blog, dok te nisam upoznala, sećam se da sam prvo pomislila zbog čega ovaj čovek radi za drugoga. Zašto nema svoju firmu?“

Pa zar i ti Kristina… U tom trenutku i pamet se pridružila pobunjenicima. Sledeće čega se sećam jeste da sam posle nekoliko nedelja izašao iz registra privrednih društava sa osnovanom firmom. Nisam više bio direktor. Postao sam preduzetnik. Pa, kako sada da pišem blog naslova „Dnevnik jednog direktora“? Opet sam poslao poruku Kristini, da joj kažem šta mi je njena knjiga učinila u roku od dva meseca. Na sve to, zamislite bezobrazluka, ona odgovara: „Šta, toliko dugo je trajalo? Obično deluje brže“.

Dobro, pomogla mi je kasnije, nije da nije. Upoznala me je na tom biznis kafeu sa mnogim uspešnim ljudima. Imam priča za naredne dve knjige. Radićemo zajedno seminar „Od korporacije do preduzetništva“. Sarađujemo i dalje, razmenjujemo iskustva, kontakte, ideje…

Ipak, želim da vas upozorim da ne kupujete knjige bez preke potrebe. Ako već morate da kupite, pazite dobro koji naslov uzimate. Možda vam se, kao i meni, stvarno ostvari. Pomislim tako, šta bi se dogodilo da nisam otišao na taj sastanak, šta da nisam ušao u tu knjižaru i šta bi bilo da sam kupio onu prvu knjigu. I ona je imala, sećam se dobro, pomalo čudan naslov:

Robin Šarma, „Ko će suze da briše, kada te ne bude više“.

Kada malo bolje razmislim, ipak sam dobro prošao. Možda su ovi pobunjenici u meni, ipak, dobro znali šta rade.

Stani malo. Ko je bre, napisao, ovu poslednju rečenicu? Opet neposlušnost. Brišite ove poslednje rečenice i da slučajno niste objavili ovu priču. Um caruje, oduvek je tako bilo. Naređujem vam!

Jeste li me čuli, naređ…

Hihihi… puštaj priču…

Podeli...Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn0Email this to someone

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

18 Komentar

      • Nije loš naslov od Robina Šarme „Mudrost koja te vodi“. 🙂 Svaka čast na hrabrom potezu. I sjajno je što imate podršku. Srećno! 🙂

        • Hvala Kristina, i da u pravu ste, sjajno je kad imamo podršku. To je onaj čarobni sastojak na putu do uspeha koji pomogne da sve prepreke savladamo lakše…

  • Ima li direktor neki savet za mene i mog muža?
    U kojoj knjizi je rešenje za nas?
    odlična je priča, radujem se svakom uspehu, a Vi pišete tako jednostavno i pitko, a mudro, nije to lako postići.
    Da li ste sigurni da niste po profesiji pisac?
    😀

    • Poštovana Snežana, hvala na lepim rečima. Siguran sam da po profesiji nisam pisac, ali ako me to budete pitali za dva meseca možda ću drugačije da odgovorim. Knjiga se polako oblikuje i priprema za izdavanje.
      A kad smo već kod knjiga, pitate me u kojoj knjizi je rešenje za Vas. Razmišljam često o Vama. Ne poznajem Vas lično, ali kroz komentare koje pišete rekao bih da ste pomalo izgubili nadu i veru. Zbog toga, neki ljudi se odluče da pošalju svoju ogorčenost ka svetu. A svet, takva su pravila, uvek vraća nazad ono što mu pošaljemo…
      Nadam se da Vi nećete biti jedna od tih. Toliko imate, siguran sam, divnih stvari i ljudi, pored kojih se možete radovati i osećati dobro svakog dana. U toj knjizi je, možda, rešenje i za Vas…

  • Hvala na lepim rečima. Mnogo sam radila na tome, Zakon pozitivnog mišljenja, nakon što sam pročitala puno literature. No, ja nisam mislila na to, to znam i sama. Mislila sam na nešto konkretno. kako imate moj e-mail u prijavama za obeveštenja o novim tekstovima, volela bih da se javite, da nastavimo razgovor privatno.
    Hvala.

  • Ja ću pokušati da primenim Stoletovu priču,samo da skupim hrabrost…a inače verujem u “Znakove pored puta“..Pozdrav

  • Ima sat vremena od kada, bez kucanja, udjoh na Vaš blog. Iako nepozvan gost osjećam se prijatno i dobrodošlo i nikako da odem.
    Svaki tekst, post, kako god je duhovit, sa poukom, traži čitanje do kraja.
    Neću ni da gnjavim ni da davim, jednostavno mi se svidja.
    Smatraću da su vrata otvorena i dolaziti kad mi se prohte.

    • Poštovana Ljiljana, samo napred i bez kucanja. Nema ovde vrata. Ovo mesto je zamišljeno kao jedna oaza. Svratite kada god možete, zadržite se koliko želite, ostavite poruku ako želite, pozovite i svoje prijatelje…. Jedino nemojte ostavljati otpatke za sobom. Ostavite oazu onakvu kakva je bila kada ste ušli. Sa pozitivnom energijom koja će okrepiti i druge. Sve najbolje vam želim.

Ostavite komentar