Blog za preduzetnike Dnevnik jednog direktora

Sastanak sa sobom

Marina je uredno pozivana na sastanak. Nije se odazivala. Nekako je uvek bilo preče nešto drugo. Kaže da nije stizala od posla. Bila je glavna sestra u velikoj bolnici, obaveza uvek. Čak i kada završi smenu, večito bi ostajala da završi papirologiju koja prati posao šefa. A onda, kada dođe kući, obaveze oko porodice. Muž, deca, svi traže deo njenog vremena. Ko još da razmišlja o drugim sastancima. Tako je radila osam godina. Mislila je u početku da kada se bude uhodala posao će manje tražiti od nje, ali ništa od toga. Svi su bili zadovoljni njenim radom i kao nagradu je dobijala  još više posla, a manje osoblja. Odazivala se svima, nikada nije bila na bolovanju, čak je i slobodne dane provodila u bolnici. Na sve sastanke je stizala, osim na onaj najvažniji. Sa sobom.

Kako se to desilo, ni danas joj nije jasno. Pela se na te pokretne merdevine hiljadama puta. Odlagala je kartone pacijenata, za trenutak se propela na prste da dohvati najvišu policu. Šta se dalje dogodilo, ne seća se. Samo se seća gipsa na nozi i osmeha doktora Milenovića:

„Biće to u redu, Marina. Malo ćeš pauzirati. Vidimo se na kontroli za mesec dana. Izvoli i štake. Obezbedio sam ih sa odeljenja, čuvaj ih…“

Tako je Marina provela narednih nekoliko nedelja u krevetu. Sama sa sobom. Imala je dovoljno vremena da razmišlja o poslu, o sebi, o onome što želi. Čitala je, razgovarala sa prijateljima. Sada nije morala da žuri.

Kako je vreme prolazilo, svoj posao je posmatrala iz drugog ugla. Poželela je promenu. Za početak-posla. Već je bila sigurna u sebe i svoje znanje, vreme je bilo da to i naplati. Počela je da gleda oko sebe i ubrzo je dobila poziv od Ane, vlasnice privatne klinike, da radi kod nje. Plata je bila daleko bolja, a kolektiv manji. Klinika nova, savremena oprema, jasna podela rada. Marina je ponudu oduševljeno prihvatila.

Marina je bila zadovoljna. Najzad je imala osećaj da se njen rad poštuje i ceni. Vredna, kakva je uvek bila, ni ovde se nije štedela. Nekako joj je bilo prirodno da radom uzvrati za sve što je dobijala. Klinika je rasla, Marina je napredovala. I u poslu, ali i u plati. Vlasnica je imala u nju ogromno poverenje. Nakon izvesnog vremena, Marina je bila osoba koja je vodila kompletno poslovanje klinike. Za svaki problem svi su pozivali Marinu, čak i nakon radnog vremena. Uz sebe je imala službeni telefon, koji je zvonio non-stop. Čak i za vreme retkih večera sa porodicom. Na godišnje odmore odlazila je u domaće banje. Da ne bude u romingu. Provela bi nekoliko dana u Vrnjačkoj Banji, zajedno sa suprugom. Šetali bi držeći se za ruke. U drugoj ruci mobilni telefon i razgovor šta se tokom dana događalo na klinici. Izdavala bi Marina naređenja, planirala naredni dan na klinici, sve je bilo besprekorno organizovano. Ne bi ni primetila da su se vratili iz šetnje, a da nijednu reč nije progovorila sa suprugom.

A onda poslednjeg dana boravka, otišli su na bazen. Dešava se to svakom, klizave su pločice. U prvom trenutku, mislila je da je samo iskrenula članak. Kako je počela da joj otiče noga, znala je i sama da je teža povreda. I ponovo gips. Ponovo višenedeljno odsustvo sa posla. Ponovo sastanak sa sobom. U tom periodu Marina je počela da razmišlja o onome što je odavno želela. Da ima svoju službu za pomoć i negu starim licima. Kao zdravstveni radnik znala je dobro sa kakvim problemima se suočavaju pacijenti i šta može da ponudi kao uslugu. Vratila se na posao i saopštila vlasnici da planira odlazak i da će biti u klinici onoliko koliko joj bude bilo potrebno da pronađe zamenu. Istovremeno, pripremala je papire za otvaranje svoje ambulante, tako da je završetkom radnog odnosa u privatnoj klinici, započela svoju privatnu praksu koju i danas sa uspehom vodi. Izgleda da je, nekako, ipak, došla do onoga što stvarno želi u poslu.

Verujem da mnogi od nas, isto kao i Marina, imaju skrivene želje i planove. Neko unutrašnje biće što nas doziva i moli da zastanemo i da ga pogledamo. Da obratimo pažnju na njega. Neki sićušan glas što nas zove na sastanak. Da ga saslušamo. Da porazgovaramo.

Neretko smo u gužvi. Ne stižemo da razmišljamo o njemu, imamo preče obaveze. Moramo prvo da završimo sve one poslove koji nas čekaju, koje smo obećali drugima. A to naše biće, ljubazno pošalje poziv. Sačeka nas neko vreme. A onda, ukoliko odgovora nema, primora nas da ga saslušamo.

Zato, odazovite se tom pozivu na sastanak, molim vas. Prošetajte s vremena na vreme sami i razmišljajte šta želite od posla.

Greota da lomite noge i da se razboljevate, samo da bi obavili tako prirodnu i jednostavnu stvar.

Da bi popričali sa sobom.

Podeli...Share on Facebook3Share on Google+0Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn0Email this to someone

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

11 Komentar

  • Divan tekst! Čula sam toliko sličnih priča, čak i među mladima, koji tek počinju da rade i da se bore za svoje snove. Zaista verujem da nas telo opominje da se odazovemo tom unutarnjem pozivu. Nekad nas opomene na sasvim bezazlen način, prehladom ili glavoboljom, ali ako uporno izgbegavamo taj sastanak, onda primenjuje surovije načine. A nema korisnijeg razgovora, neko sa samim sobom…

    • Jelena, hvala na komentaru. Lepo si rekla, opomene stignu na sasvim bezazlene načine. Kada čitam tvoj blog imam utisak da su putovanja i pisanje o putovanjima tvoji „sastanci sa sobom“. Ima mnogo načina gde možemo da razgovaramo i saslušamo sebe. Veliki pozdrav.

  • Odlican tekst. Hvala Vladimire za divne tekstove i za pomoc oko (ne)odlucnosti za promene u zivotu bez koji nema napretka i razvoja licnosti, a samim tim ni ostvarenja privatnog i profesionalnog uspeha.

    • Hvala i vama Milane za povratnu informaciju koje je i meni značajna da bolje razumem kako čitaoci primaju poruke koje pošaljem kroz priče. Lepo ste rekli, ovo je samo mala pomoć u odlučnosti za promene. Nekome je baš ta mala pomoć dovoljna. Svako dobro.

  • Potrebna je svima, a posebno nama koji Vas pratimo, jer da nije tako i da nismo zeljni promena i razvoja, ne bi bili ovde gde jesmo. U potpunosti „udara“ u suštinu, a neki to priznaju i krenu u promene, a neki se kaju ceo život, jer ne pročitaju ovakve priče ili ne veruju u njih. U svakom slučaju, kako je u odličnoj knjizi „Čovek koji trči uz stepenice“ Jerg Cajringer rekao: „Najgore što može da vam se desi je da se uspešno penjete uz merdevine naslonjene na pogrešan zid“.

    • Hvala Milane na komentaru i preporuci knjige. Nisam je čitao i jako mi se dopada ova rečenica. Nadam se da ću je pronaći. Veliki pozdrav.

  • Nista dok te ne pipne onaj odozgo, govorila je moja baka. Makar jednim prstom. Zato je izuzetno vazno pratiti znakove pored puta. Prosto ravno teza kada se narusi nacice nacin da se dovede u red. Kako god. I nista nije slucajno.

  • Jako dobra priča. Ja sam sama kroz to prošla. Potrebno je bilo da me neplanirana trudnoća zaustavi u toj mojoj svakodnevnoj trci da se dokažem i budem najbolja na poslu da bi shvatila da imam dovoljno znanja i umeća da pokrenem nešta svoje…

    • Vaš scenario je bio mnogo zdraviji, draga Petra. Eto, i to su mogućnosti za sastanak sa sobom i još nekim unutra… 🙂 Hvala na komentaru.

  • Poštovani Vladimire,
    Vi pišete baš o onome što čovjek zaboravlja živeći u ovom kapitalizmu. Svaki dan provodimo brzo pa se nekad čini kao da gledamo neki film pri čemu ne stignemo ni da pogledamo scenu u cijelini već samo obrise radnje.
    Ja trenutno imam sastanak sa sobom u kliničkom centru. Sam u sobi, mir, tisina, ne razmišljam o poslu, ne zvone telefoni, samo ja i ja i mislim da je vrijeme za pregovore jer kao što reče Cajringer šta ako se penjem uz merdevine naslonjene na pogrešan zid ?!

    • Lepo ste to rekli Mladene. Kapitalizam, činjenica je, traži mnogo. Ponekad i ponegde želi celog nas. Da li ćemo se odbraniti ne zavisi od njega. Zavisi, uglavnom, od nas. Želim vam uspešno ozdravljenje i naročito, uspešan sastanak sa sobom. Hvala na komentaru.

Ostavite komentar