Dnevnik jednog direktora

Skok u visine

U Stefanov život sam ušao pre dvadesetak godina. On je tada bio dečačić koji tek krenuo u osnovnu školu, a ja student završne godine ekonomije. Moja prva funkcija bila je Tetkin momak, ali sam nakon pet godina probnog rada napredovao i postao Tetkin muž. Pošto Stefan ima samo jednu tetku, dobio je samo jednog teču odnosno tetka, kako se u Bosni kaže. I tu privilegiju sam dobio jedino ja.
Od tog trenutka napredovali smo uporedo. Ja u karijeri, on u obrazovanju.
Kada sam ja završio fakultet, on je završio četvrti razred. Kada sam postao direktor firme, on je pošao u srednju školu. Kada sam kao direktor otvorio prvu fabriku, Stefan je upisao ekonomiju.
I uvek sam u njegovim očima osećao dozu divljenja i poštovanja za ono što smo ja i moja supruga postigli u svojim karijerama. Kroz njegova pitanja, želju da se katkad o poslu posavetuje sa nama. Verujem da je zato i upisao ekonomiju videvši priliku da uči od nas.
Nema priče na blogu koju Stefo nije pročitao. Svaki seminar koji držim Stefan je odslušao. Svim svojim drugarima je preporučio čitanje bloga, uz neizostavnu rečenicu na kraju „Znaš, to piše moj tetak…“
Lepo je kada ste nekome uzor.
Kada neko prati stazu kojom koračate.
Kada je vaš vrh nekome cilj.
Kada ste u nečijim očima veliki.
Uzori nas motivišu da ih dostignemo, pa i prestignemo. I Stefan je imao primetnu želju da brzo napreduje. Ipak, govorio sam mu da mora biti strpljiv. Da u karijeri, pa i u životu, sve ide polako. Da se ne napreduje za jedan dan.
Za mnoge sam bio u pravu u vezi toga. Ali za njega nisam.
Pre nekoliko dana Stefan se slučajno zatekao u blizini jednog parka sa veštačkim jezerom. Panično su mu pritrčala dva dečaka i rekli mu da je njihov drug, koji ne zna da pliva, upao u jezero i da se davi. Stefan je otrčao na obalu i zatekao nekoliko ljudi. Dečak je već potonuo a iz mutne vode nije se naziralo gde se nalazi. Prošlo je već neko vreme otkako je pod vodom, trebalo je zaroniti u mutnu vodu. Stefo se brzo skinuo, pitao ljude na obali da mu pokažu gde su dečaka poslednji put videli  i brzo skočio na to mesto. Zaronio je u vodu i srećom, iz prve napipao ruku dečaka. Povukao ga je jednom, drugi put i izvukao na površinu. Ljudi na obali su mu pomogli da dečaka izvadi iz vode. Dečak je bio u nesvesti, usta su mu bila plava. Našao se tu i jedan lekar, probao je sa reanimacijom i nakon nekoliko minuta, dečak je došao svesti. Dečaka su odveli u bolnicu i sada je, Bogu hvala, dobro.
Kasno popodne gledao sam vest o spasavanju na lokalnoj televiziji. Stefan je skromno prepričavao događaj, kao da je to nešto uobičajeno i svakodnevno u njegovom životu.

Kažu neki da su mladi danas nestrpljivi, da žele da napreduju preko noći, u jednom danu. Da žele mnogo i žele brzo. Da to tako ne može.
Ja im kažem da je moguće.
Stefo je primer za to.
Uspeo je da u jednom danu prevaziđe sve ono čemu se divio svih ovih godina. Jer, sve ono što sam postigao u karijeri, svo znanje koje sam stekao, svi seminari koje sam održao, sve napisane knjige i priče… Sve je malo i biće uvek beznačajno naspram jednog njegovog uspeha.
Zato pričam ovu priču jer sam ponosan što sam dobio novog uzora u životu. Uzor za hrabrost, smelost i plemenitost. O kome će se tek čuti. O kome ću se pred drugima hvaliti „Znaš ovom momku sam ja tetak…“
Koji me je naučio da u životu ništa nije nemoguće.

Čak ni da u jednom danu prevaziđete one kojima ste se godinama divili.
Samo treba biti hrabar i zaroniti duboko.

Podeli...Share on Facebook21Share on Google+0Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn0Email this to someone

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

1 Komentar

  • Samo skromno iskreno divljene , coveku kao vi za deljenje ovako vaznih zivotni motivacija! Postovanje za vas rad.

Ostavite komentar