Dnevnik jednog direktora

Stole

Ekonomija Uspeha

Prolazeći kroz Mladenovac, na povratku za Beograd, svratio sam u nadaleko poznati restoran. Zbog sastanka sam propustio doručak. Stomak mi je bio na rezervi. Po zvučnim efektima procenio sam da neće izdržati do kuće…

Seo sam u baštu, naručio obrok i nisam stigao ni dva mejla da pošaljem, a jelo je već bilo ispred mene. Konobari su ovde brzi a narudžbine prilično jednostavne. Tek što sam uzeo prvi zalogaj, niotkuda, mesto preko puta mene je zauzeo nezvani gost. Ni „izvini” niti „dobar dan“ ni „pomozbog“ ni „mogu li“ ni „da li je zauzeto…“ Uostalom, šta drugo čovek može da očekuje od jednog – vrapca.

Kada je stao na ivicu stola, pomalo prkosnog i izazivačkog pogleda, prvi utisak mi je bio da ovaj mali stvarno ima m..a, mada baš nisam zagledao ispod perja, a i nisam stručan da dam takvu procenu. Pošto se nije predstavio, nazvao sam ga – Stole. Bilo je nešto opčinavajuće u njegovom nastupu. Stao je dovoljno daleko od mene da ne mogu da ga ugrozim. Sa druge strane, dovoljno blizu da ga primetim. Mogao sam da mu vidim oči i taj pogled kojim vas mali Romi na ulici onako nehajno upitaju: „Kume, daš neki dinar?“

Stole nije tražio dinar. Jasno mi je dao do znanja da nije zainteresovan ni za pečenje ni za šopsku salatu. Tražio je samo mrvice sa stola, koje meni ne znače mnogo, a njemu su sve.
Posmatrali smo se tako nekoliko trenutaka. Prepoznao sam taj njegov pogled odnekud. Znam i odakle. I sam sam bio Stole. Često sam stajao na ivici stola. Ali ne kafanskog. Moj je bio veliki, ovalni konferencijski sto. A preko puta vlasnik kompanije u kojoj sam bio direktor.

„E, moj Stole“, započeo sam razgovor i spustio nekoliko mrvica hleba ispred njega, „i ti si, izgleda, shvatio da nema ručka dok ne staneš na ivicu stola. Dok ne pogledaš u oči i zatražiš. Šta kažeš, opasno je, strah te je ponekad? Meni pričaš? Kada se samo setim kako se gazda izdrao kada sam ga prvi put pitao za povišicu. Oterao me sa stola pre nego što sam se popeo. Šta ćeš, može mu se. Sačekao sam mesec dana i probao još jednom. Opet se naljutio. Ovog puta je, čak i zapretio: ‘Ako ti se ne sviđa, slobodno traži bolje, možemo mi bez tebe’. Uveravao sam ga da je meni želja da dočekam penziju u firmi… samo kada bi malkice podigao platu. Evo ovoliko…“, pokazujem Stoletu mrvicu između palca i kažiprsta. Stole klima glavom, sve razume. Guta onu hranu i daje mi znak da nastavim priču.

„Al’ da vidiš čuda. Na sledećem Nadzornom odboru, kada nisam tu temu ni spomenuo, neočekivano je prihvatio predlog kratkom opaskom: ‘Direktoru treba da se poveća plata. Rezultati su dobri’. I tako sam ti, moj Stole, dobio prvo povećanje plate. Mogao sam da stanem tu i da se zadovoljim. Ali nisam. Vazda sam tražio još malo. Mora tako, drugačije te se ne bi setili.“
Stole pomno sluša i primenjuje naučeno. Pokazuje kljunom da su mu nestale mrvice i da je vreme za dopunu. Otkidam parče hleba i ostavljam na bezbedno mesto gde može da priđe.

„Platu ne smeš da tražiš neprestano. Gazdama je to najteže. Njima to nisu baš mrvice. Valjalo bi malo pogledati čega još ima na stolu. Meni su, na primer, oduvek bili važni seminari. Dok se plate mere uzduž i popreko, za obrazovanje i školovanje nikada nije nedostajalo. Na to se malo obraća pažnja. Tako ti ja, moj Stole, opet na sto i pitam za jedan prilično skup seminar. Pa, je l’ mora taj? Pa, šta će reći ostali? Pa, šta ti misliš da si jedini u firmi? Kakve korist firma ima od toga? Odgovorim na sva pitanja. Objasnim važnost. Dobijem opet mrvice koje su mi bile značajne. Nikad od svog novca ne bih mogao da kupim takvo školovanje.”

Stole gleda i povremeno otkida komadiće hleba koje sam mu ostavio. Vidim da me razume, od iste smo sorte.

„Dobio sam, Stole, štošta tražeći. I bolju kancelariju i bolji službeni auto, kredit za stan… samo nije to baš uvek bilo glatko. Bilo je, moj Stole, često i udaraca. Pa i tebe, verujem, ponekad grubo oteraju. Nisu svi raspoloženi. Da li će šef biti blag ili grub, nikad se ne zna. To ne piše u pravilnicima firme. Ali ti se vratiš sutra, pa opet pokušaš ponovo.“
Pogled mi skrenu u žbun nedaleko od mog stola. Tamo su se skrivali ostali vrapci, koji nisu smeli da priđu. Bojažljivo su posmatrali razvoj događaja, čekajući da ih primetimo. Na svaki moj pokret rukom oni bi se uplašili. Stole, međutim, sve mirno i pažljivo prati.

„Vidiš Stole, i kod mene je radio neki Strahinja, bio je šef prodaje. Kad god bi direktori došli u posetu, nalazio bi razlog da ne bude u firmi. Uvek bi mu iskrsle važne obaveze. Kada bi ih, slučajno susreo tokom obilaska, prebledeo bi kao da vidi duhove. Sav bi se spetljao, promenio bi nekoliko boja lica. A vredan, pošten i cenjen radnik, ne možeš da zamisliš. Jednom predložim povećanje plate za Strahinju. Direktor me gleda i upita: ‘A ko je taj Strahinja?’ Uspem da mu objasnim, nekako, šta radi i zbog čega je Strahinja zaslužio povišicu. ‘Dobro, dobro…’ odgovori mi direktor, ‘Podseti me, molim te, sledećeg meseca.’ Sledeći mesec sam ja zaboravio. Onda kada smo se najzad dogovorili da se Strahinji podigne plata, nekim čudnim spletom okolnosti odluka bi se zagubila u finansijama. Četvrti mesec, taman kada je sve konačno bilo u redu, Strahinja je napravio neku grešku zbog koje nije mogao nikako da bude nagrađen…“
Stole me gleda, prestao čak i da jede mrvice. Umirili se i drugari u žbunju. Slušaju me pažljivo.

“Znate, neki ljudi, a bogami i vrapci, izaberu da ne budu u vidokrugu. Smatraju da je previše opasno biti u blizini šefova. Da ih mogu kritikovati, naljutiti se, vikati… Neki to veoma teško podnose i zato radije biraju zaklon. Razumem ih. Ali onda ne bude ni mrvica…“

Završio sam ručak. Zahvalio sam se Stoletu na druženju. Zadovoljno je klimnuo glavom, delovao je prilično sit. Upitao sam ga, na kraju, da li želi da mi bude pomoćnik u držanju obuka za zaposlene. Da pokazuje kako biti vidljiv i na kom rastojanju treba biti od autoriteta. Ja bih držao teorijski, a on praktični deo. Predavača za tu oblast ima malo, siguran sam da bismo bili uspešni.

Kratko mi je rekao da će razmisliti. I da, ako postajemo partneri, zarada mora da se deli.

U tom slučaju… mrvice ne dolaze u obzir.

 

Odlomak iz knjige:  „NA PUTU DO VRHA“

Prijava za radionicu „Kako do povišice?“ Vladimira i Stoleta   OVDE 

Podeli...Share on Facebook70Share on Google+0Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn1Email this to someone

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

Ostavite komentar