Kratke Motivacione Priče

Tajna uspeha? Epski neuspeh

Resetovanje

Prepreke uvek vrebaju, pa budite spremni da izgubite sve i počnete iznova. Neka vas nadahnu Sinatra, Ali i Džobs – restartujte svoju karijeru da ostvarite istinsku veličinu.

Treba da se okanete maštarije da će vaša karijera zauvek biti sve bolja.
To se nikad ne dešava. Nema karijere koja stalno raste. Svi nailazimo na zastoje, klopke i neuspehe koje ne možemo ni da zamislimo dok nas ne tresnu pravo među oči.
Možete da ostanete bez posla. Ili vaš najveći saveznik na poslu bude otpušten (ili se penzioniše, promeni posao, razboli se ili umre). Prodaja vam opadne. Zarada se smanji. Vaše veštine pretekne savremena tehnologija. To se dešava. Niko ne pomisli da to može da se desi baš njemu. A onda se desi. Uvek se desi.
Milioni nekadašnjih kovača mislili su da će imati posla čitavog života jer će ljudima uvek biti potrebne potkovice. Rudari nisu mogli ni da zamisle svet u kom su rudnici uglja zauvek zatvoreni. A onda su ti rudnici pozatvarani. Jer, pre ili kasnije, svačiji metaforični rudnik uglja prestane da radi. Putnički agenti, novinari u pisanim izdanjima, prodavci – sve ih je pregazila digitalna revolucija.
Jednog dana moraćete da se vratite na početak i da krenete ponovo od nule.

Jednog dana moraćete da se resetujete.

Nerealno je da očekujete da će vaša karijera stalno jačati. To ne uspeva ni najvećima. Stiv Džobs. Frenk Sinatra. Muhamed Ali. Njihove karijere nisu bile u stalnom usponu. Bilo je mračnih trenutaka kada su ti ljudi bili na kolenima. Bilo je crnih dana kad su mislili da je sve zaista gotovo i svaki od njih pretrpeo je katastrofalan neuspeh usred karijere. Svi su oni morali da se resetuju.
Zato što uspeh – čak i najveći uspeh – nikad nije pravolinijski. U svakoj karijeri postoje usponi i padovi. Neki usponi blistaviji su i od najluđih snova. A ponekad padnemo vrlo duboko – toliko duboko da grebemo po dnu, toliko ojađeni da mislimo da su najbolji dani prošli, da i preko volje mislimo da nije dovoljno ostati pribran i nastaviti dalje. Tada treba da se resetujemo.
Stiv Džobs osnovao je Apple u garaži svojih roditelja kad mu je bilo dvadeset godina.
Tek što je napunio tridesetu, Džobs se sukobio sa svojim upravnim odborom koji ga je izbacio iz kompanije. Bio je potpuno očajan. „Nestalo je ono na šta sam bio usredsređen od najranije mladosti“, rekao je, „i to je bilo razorno.“
Frenku Sinatri sve je krenulo naopako početkom pedesetih godina, kad se bližio četrdesetoj. Glasne žice bile su mu toliko rastočene da su krvarile. Njegova publika – učenice koje su ga obožavale i od njega stvorile zvezdu – porasle su, ohladile se i krenule dalje. Godine 1952. Sinatra je izgubio i televizijski šou i ugovor za snimanje ploča. Zamislite to – te godine Sinatra nije imao čak ni ugovor za snimanje ploča.
A razmislite i o ovome – Muhamed Ali nije se borio od aprila 1967. do oktobra 1970, od svoje dvadeset pete do skoro dvadeset osme. Svoj telesni vrhunac proveo je u nakaradnom svetu ni na nebu ni na zemlji – prognan je iz ringa jer je odbio da se bori u Vijetnamu i izgubio je boksersku licencu.
Stiv Džobs – izbačen iz kompanije. Frenk Sinatra – bolestan, zašao u godine, staromodan i zaboravljen. Muhamed Ali – izgnan iz borilišta tokom svog kratkotrajnog zlatnog doba koje se neće vratiti. Od tih ljudi tražilo se da izdrže neizdrživo. A šta su uradili?

Resetovali su se.

Džobs je napustio Apple i osnovao NeXT, kompjutersku kompaniju koja će deset godina kasnije postati temelj budućeg Mac OS X, a zatim je stvorio Pixar uloživši pedeset miliona dolara sopstvenog novca. (U „Priči o igračkama“ naveden je kao izvršni producent.) Ostao je u igri. Nastavio je da radi. Rizikovao je. Resetovao se i dvanaest godina pošto je isteran, Džobs se pobednički vratio u Apple i poveo tu kompaniju na sam vrh.
Sinatra se resetovao promenivši pravac (resetovanje iziskuje maštu koliko i hrabrost). Dobio je ulogu redova Mađija u filmu „Odavde do večnosti“ (1953) za koju je sledeće godine dobio Oskara. Od zaboravljenog pevača postao je glumački oskarovac sa samo jednim filmom. Godine 1953. potpisao je i ugovor s kompanijom Capitol Records. Sinatrina karijera nije se završila. Zapravo je tek počinjala.
Kad se vratio u ring, Ali više nije raspolagao brzinom i lakoćom mladosti. No, te mladalačke osobine zamenili su lukavstvo i Alijeva najpotcenjenija vrlina – neizmerna hrabrost. Novi Ali porazio je 1974. Džordža Formana za kog su neki komentatori mislili da je mogao da ga ubije u Zairu, a godinu dana kasnije i svog najvećeg protivnika, Džoa Frejzera.
Kada mislimo na ove ljude, mislimo na ono što su postali posle resetovanja svojih karijera. Mislimo na Džobsa pošto se vratio u Apple i stvorio ono što je preobrazilo svet – mislimo na Džobsa kao najvećeg vizionara digitalnog doba kako nam s osmehom i u farmerkama predstavlja iMac, iPod, iPad, iPhone i iTunes. Mislimo na resetovanog Stiva Džobsa.
A kad pomislimo na Sinatru, setimo se njegovog preporoda u velikog majstora američke muzike u Capitol Recordsu, setimo se albuma „Songs For Swingin’ Lovers“ iz 1956, albuma „Come Fly With Me“ iz 1958. i sjajne saradnje s Nelsonom Ridlom. A sve to je Sinatra ostvario kad se resetovao u ranom srednjem dobu.
A legenda o Muhamedu Aliju ne govori o „Brbljivcu iz Luivila“ koji je potukao Sonija Listona, nego o Aliju koji se vratio posle dugogodišnjeg izbivanja, o starijem Aliju, pobedniku iz Zaira i Manile. Kada pomislimo na najvećeg sportistu svih vremena, mislimo na resetovanog Alija.
Istinska veličina, ona koju će ljudi pamtiti vekovima posle naše smrti, nastaje samo posle resetovanja. Onda kad se popnete na vrh drveta, srušite se na tlo polomljenih kostiju i ponovo ustanete. Kad vas sudbina samelje u prah, kad vas svet otpiše, tada morate ili da se resetujete, ili da se predate.
Niko se ne resetuje dobrovoljno. Džobs nije želeo da ga istisnu iz kompanije. Sinatra nije želeo da sazna kako je kad nema ugovora za snimanje ploča. Ali nije namerno protraćio najbolje godine zato što nije želeo da ide u Vijetnam.
Iako je za resetovanje potrebna bezgranična hrabrost, ponekad nam je resetovanje nametnuto.
Resetujemo se kad dosegnemo onaj trenutak potpunog mraka i očajanja, trenutak za koji duboko u duši znamo da će trajati večito ako ne nađemo hrabrosti da nešto preduzmemo.
Resetujemo se kada je budućnost neizvesna, a sadašnjost prožeta strepnjama. Resetujemo se kada najzad shvatimo da naša karijera ne može da nastavi istim putem jer je to zapravo slepa ulica. Tada nemamo izbora.
Resetovanje nikad nije lako. Neophodna je čudnovata mešavina skrušenosti i izdržljivosti. Morate biti dovoljno skromni da priznate da vam je karijera potopljena, ali i dovoljno samouvereni da počnete iz početka. Morate biti ponizni, pametni i žilavi. Morate biti i dovoljno prilagodljivi – ili pragmatični – da probate nešto novo. Džobs je kupio odeljenje kompjuterske grafike od kompanije Lucasfilm i stvorio Pixar. Sinatra je ozbiljno shvatio sebe kao glumca. Ali je priznao sebi da više ne može da se oslanja na munjevitu brzinu.

Nije lako stvoriti zaista veliku karijeru. Uspon do vrha je težak.
Ostanak na vrhu je još teži. Ali najteže je imati hrabrosti za resetovanje.

U zenu postoji drevna metafora o maču. Glasi ovako: ako promeniš oštricu, a zatim i dršku, da li je to i dalje isti mač? Karijere su poput tog mača.
Posao je poput tog mača. Promene se odvijaju neprimetno i odjednom se nađete u svetu koji više ne prepoznajete.
Najviše razloga za resetovanje karijere imate kada vam moćni prijatelj ode ili dobije otkaz. Nije važno kuda je otišao. Važno je da ga nema i da je malo verovatno da će vam karijera jednako cvetati pod novim režimom. Sve može da krene naopako u vašoj karijeri. Ali kad krene ozbiljno naopako, postoji samo jedan izbor. Resetovanje ili propast.
Moji ujaci radili su u štamparskoj industriji – u onoj staroj Ulici Flit punoj vrelih presa. Onda je osamdesetih tehnologija načinila ogroman skok, novine su se preselile u Vaping i odjednom njihova radna mesta više nisu postojala. Bilo je to tako brutalno, surovo i jednostavno.
A sada je i moj novinarski zanat na samrti, obeznanjen od udaraca digitalne revolucije, pada zarade od reklama, savremenog stava da treba da dobijamo sve ni za šta i političara koji mrze štampu jer ih hvata sa spuštenim gaćama i prstima u kasi. Svaki novinar kog poznajem i koji je u protekle tri godine napustio nacionalne novine morao je da nađe posao izvan novinarstva. Svet rada se menja, želeli mi to ili ne. Jednog dana svaki čovek će morati da shvati da je kovač koji s nevericom gleda kako se Fordov „model T“ pojavljuje na horizontu. Nije sramota resetovati se. Pre ili kasnije svi ćemo morati da se resetujemo.
Pre nego što se resetujete, upoznaćete potpuni očaj, osećaj smrtonosnog poraza i nagrizajuću sumnju koja dolazi s mišlju da je ono najbolje već prošlo. Ja znam da sam osetio sve to.
Deset godina moje knjige izbijale su na vrh lista bestselera. Njihov uspeh nikada nije dosegao one vrhunce iz 2001, kada je Čovek i dečak bio prvi na listi knjiga u mekom povezu, a Za moju malu prvi na listi knjiga u tvrdom povezu. Nikada nije bilo tako sjajno, ali sve knjige bile su bestseleri do poslednje, Potraga za suncem, koja je izašla i nestala a da svet za nju nije znao, nije mario niti ju je kupovao.
Nevolja je u tome što izdavači piscu na početku daju sitniš, a kasnije ogromne predujmove. To neizbežno znači da, kada dođe pad, pisac postaje samo opterećenje i smetnja.
Postoje razlozi. Postoje izgovori. Potraga za suncem objavljena je istovremeno kada i Pedeset nijansi – Siva. Tog leta na druge knjige niko nije obraćao pažnju, a karijere urednika, izdavača, agenata, pisaca propadale su preko noći. No, svaki posao svodi se na zaradu, pa sam kao romanopisac odjednom bio gotov, prohujao, zapostavljen – isti kakav sam bio i kao novinar sve dok Pirs Morgan nije postao urednik Dejli mirora i pretvorio me u kolumnistu nacionalnih novina. Zahvaljujući Pirsu resetovao sam svoju novinarsku karijeru. Kad mi je poslednja knjiga propala, morao sam da resetujem svoju karijeru romanopisca.
Kipling je rekao: „Ako možeš da gledaš svoje životno delo srušeno u prah, i da ponovo prilegneš na posao s polomljenim alatom… tada je ceo svet tvoj i sve što je u njemu.“
Taj čovek znao je ponešto o resetovanju.
Podigao sam svoju ušteđevinu i napisao kriminalistički roman pod naslovom Jedan po jedan. Bile su to dve godine mučne nesigurnosti, sumnji i strepnji. Poslednje bacanje kocke. Predao sam rukopis svom agentu jednog letnjeg ponedeljka. On ga je poslao dalje u utorak. U sredu sam imao ugovor za tri knjige, šestocifrene vrednosti.
Random House izdao je roman Jedan po jedan u tvrdom povezu maja 2014. A sada se nešto divno dešava svaki dan. Više od svega, to je olakšanje.

Niko se ne resetuje zato što žudi za uspehom. Resetujemo se da bismo opstali.

 

Toni Parsons

Objavljeno u magazinu NEDELJNIK

Zahvaljujem se redakciji na dozvoli da ovaj tekst podelim na svom blogu.

Podeli...Share on Facebook393Share on Google+0Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn7Email this to someone

O autoru

Ekonomija Uspeha

1 Komentar

  • Interesantan tekst. Moram ga procitati jos nekoliko puta da bih „upio“ svu korisnu energiju koju nudi. Ja sam sada u „fazi resetovanja“. Zaista je tesko otrgnuti se od proslosti i pitanja sta se to desilo sa karijerom? Gde sam pogresio i da li sam uopste pogresio? Da li je to samo splet nesrecnih okolnosti ili realno stanje stvari? Radim na tome svaki dan i pokusavam sebe da ubedim da jos ima sanse za „dizanje“.

Ostavite komentar