Dnevnik jednog direktora

U tuđim cipelama

U tuđim cipelama

Mira se naljutila na Marka. Od dvadeset zaposlenih u firmi jedino on neće da ide na novogodišnju proslavu. Baš se potrudila da okupi sve kolege i da sve organizuje. Jedva je pronašla restoran, otišla, čak, nekoliko puta da napravi inspekciju prostora, uverila se da ima dovoljno mesta, na kraju dogovorila i jelovnik. Čak je i muziku proveravala na internetu, zna Mira da loš orkestar može najviše da pokvari ugođaj. Uspela je Mira da nagovori Natašu i Uroša, koji su se onomad sporečkali, da se pomire i dođu na proslavu. Uspela je da nagovori i Stanu, kasirku sa najmanjom platom u firmi, da odvoji novac za proslavu. Organizovala je, čak, i dadilju za Dankino troje dece, kako bi se ona pojavila. Sve je nagovorila, ali što kaže Ceca u pesmi „samo tebe nisam mogla ja“

Razočarala se Mira kao đak kome nedostaje jedna petica da bude vukovac, a profesor tvrdoglavo zapeo i ne da. Dok je na dan proslave sređivala papire za poslednji izvoz u godini, žalila se Ljilji i Vanji, koleginicama sa kojima deli kancelariju:
„Ma, znam ja takve, hoće da ga moliš, da obigravaš oko njega. Izigravaju neke mačo tipove koje žene jure. Ja da ga molim?! Da ga nagovaram sto puta, a on da se femka? Pa, takav još nije rođen. Umela je Mira da otkači i bolje od njega. Bar da je neki frajer, pa da razumem što glumi ludilo. Vidi ga samo kakav je mršav, u zubima da ga nosim. Nema gore stvari od muškarca koji na pogrešnom mestu glumi frajera. Kod mene je našao da se pretvara…“

Ljilja je, sa druge strane, imala drugačije mišljenje.

„Ma kakav frajer, on ti je, sestro slatka, stipsa. Neće taj da izvadi lovu, ima zmiju u džepu. Pa, kad si ga videla da je k’o čovek otišao na doručak ili platio kafu kolegama? Nikad. Stalno donosi neku svoju zlatiborsku pršutu i kulen. Rekao Đuri da neće da jede industrijske prerađevine, samo se hrani onim što njegovi proizvedu. Ma, jeste, kako da ne. Neće, bre, lovu da izvadi. Čula sam da jednom nedeljno ide na autobusku stanicu da preuzme hranu koju mu šalju njegovi. Eto kakav je to čovek. Taj u kafanu ne bi otišao ni da treba svadbu da napravi.

Vanja, najstarija od njih, sluša pažljivo koleginice. Vrti glavom levo-desno, osmehuje se nadmoćno, kao da jedina zna rešenje misterije:

„Ccccc… On ti je samo jedna pokondirena tikva. Čula sam da je u kancelariji zabranio da se pušta narodna muzika i da je negodovao kad je Žarko prebacio radio stanicu, kao fol ne podnosi narodnjake. Došao juče iz Užica i već postao… kako ono kažu mladi? Hipster, beše? Sad ti je on građanin prvog reda, gospodin. Neće da se meša sa nama, nekulturnima. Neće da sluša narodnjake. E baš ću u inat da se veselim uz narodnu muziku. I kolo ću da igram. Užičko.“

U tom trenutku, Marko se pojavio u kancelariji. Sve tri ga odmah počastiše pogledom prepunog prezira. Marko se, ipak, nije zbunio. Prišao je Mirinom stolu, izvadio novčanik iz džepa, raširio ga i upitao Miru:

„Koliko treba?“

„Šta koliko treba?“ pita ga Mira ne dižeći pogled sa papira po kojima piše.

„Pa, za novogodišnju proslavu? Koliko treba da se plati?“

„Zar nisi rekao da nećeš da dođeš?“ bocka ga Mira pomalo ljutito.

„Jesam, ali bih došao nakratko. Mnogo mi je žao što ne mogu da ostanem duže i da se svi zajedno proveselimo. Mnogo volim proslave. Pogotovu sa kolegama. Ali ,poklopio mi se datum sa još jednom. Majci mi je rođendan. Jubilarni. Pedeseti. Večeras idem sa bratom u Užice. Spremili smo joj žurku iznenađenja sa familijom. Tetka će dovesti i muziku, trubače. Trebalo je da krenemo danas popodne, ali pronašao sam jedan kasnije polazak, pa, rekoh da vam se pridružim bar na sat vremena. Nema veze, platiću punu cenu, samo mi recite koliko…“ Marko odjednom zastade videvši razrogačene oči koleginica.

„Šta je, što me tako čudno gledate? Šta sam pogrešno rekao?“ zbunio se Marko primetivši promenu na Mirinom licu.
Od ljutitog boksera koji se spremao da skoči na svog protivnika Mira kao da gleda Reta Batlera iz Prohujalo sa vihorom. Uzdiše, trepće očima, uspeva nekako da izgovori:

„Pa to je…to je… tako divan gest, Marko. Nismo znale da je to u pitanju. Znaš, mi smo pomislile da si… ovaj… da si…ma nije bitno…Sigurna sam da ćete je oduševiti. Ah, što bih ja volela da neko meni priredi takvo iznenađenje. Blago njoj sa vama. Pa, nek’ ti je srećan majci rođendan Marko… “ osmehnu se Mira i prihvati ponuđeni novac iz Markove ruke.

Ljilja i Vanja ćute, spustile pogled. Nestadoše oštrokonđe iz njih. Nestadoše, odjednom, i sve etikete sa Marka, oblepljenog kao da je kofer koji se ukrcava u avion. Nije više bio ni nadobudni mačo tip, ni stipsa, ni pokondireni provincijalac. Neočekivano, postao je kolega za poštovanje.
Dovoljno je bilo samo da neke druge osobe uđu u njegove cipele i da se dogode čuda.
Da se predrasude pretvore u razumevanje. Da saosećajnost zameni bes. Da ljudskost savlada gorčinu.

Zato, zamenite, ponekad, cipele sa drugim ljudima. Ne obraćajte pažnju na boju niti na kroj. Ne gledajte da li su tesne ili široke, jer svako može da uđe u svačiji broj. Samo se potrudite da sagledate svet iz tuđih cipela.

Pustite ih da vam one ispričaju priču o svom vlasniku.

Koga voli. Za kim pati. Za čim čezne. Šta ga boli.

Možda se i vama dogodi isto čudo kao i Miri.

Da vas neko duboko dotakne. Da se neočekivano sa njim povežete.

I da na trenutak osetite koliko je divno biti čovek.

Podeli...Share on Facebook138Share on Google+0Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn0Email this to someone

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

Ostavite komentar