Dnevnik jednog direktora

Zašto nisam čuo za IRIE FM?

 

Ponedeljkom uveče porodično gledamo  našu omiljenu emisiju:  kviz „Potera“, na RTS-u.  Ispečemo palačinke i  navijamo za takmičare da pobede strašnog Tragača, protivnika sa ozbiljnim znanjem. Navija  voditelj, navijamo i mi, ali džaba, takmičari retko kada pobede i dobiju nagradu. Ali, nama je lepo. Naučimo nešto, zabavljamo se, a i palačinke pride su odličan razlog da budemo uz televizor zajedno.

Ponekad, ostanemo uz program i nakon kviza, kada počinju „Tri boje zvuka“. Tri različite muzičke grupe, na tri bine, sviraju naizmenično.

„Sačekaj, tata, još samo da vidimo ko učestvuje…“ moli me dvanaestogodišnja ćerka pre odlaska u kupatilo na pranje zuba.

’Ajde da vidimo najavu. Volim što je interesuje muzika. Pričam joj često priče o grupama koje su bile popularne i u moje vreme. I uvek obavezno pitanje „A zašto se, tata, ova grupa zove Jarboli?“ „A šta je,tata, parni valjak?“ „Šta je kazalište i zašto baš prljavo?“ „A kakav je to orkestar koji je plave boje?“ .

Odgovaram, šta ću, usput psujem šašave muzičare što daju imena ne razmišljajući  o nama roditeljima koji će ta imena objašnjavati svojoj deci. Samo molim Boga da večeras ne gostuje „Električni orgazam“…

U razmišljanju me prekida voditelj, koji najavljuje glasno:

„Sa nama je večeras jedna od najdugovečnijih grupa kod nas- grupa ZANA !!!“

Dobro je. Znam sve o njima, razmišljam u sebi.

„Tu je i Vasil Hadžimanov bend sa svojim gostima!!!“

Poznat mi je, mada manje.

„I na samom početku jedna mlada, beogradska rege grupa „IRIE FM“ !!!“

Nikad čuo.

Uzdam se u sreću, ali ćerka,naravno, kao profesor na ispitu, uvek izabere pitanje koje najmanje znam.

„Tata, šta znaš da mi kažeš o grupi… IRIE FM?“

Uh, gde baš najteže. Preznojavam se i razmišljam. Kao i na fakultetu improvizujem i sada. Pričam kako je to nepoznata grupa, da su ih i doveli u emisiju da im malo pomognu da postanu poznatiji, verovatno imaju vezu na televiziji.  Sviraju trube i zasigurno nisu bili dovoljno dobri da sviraju u Guči, pa su prešli na taj rege… sažalili se na njih pa ih pozvali u emisiju. Eto to ti je otprilike najvažnije o grupi Irie FM…

Taman kada sam pomislio da ću se provući sa mršavom šesticom, voditelj postavlja pitanje vođi grupe.

Osvojili ste 2012. godine nagradu i proglašeni za najbolji  rege bend na najprestižnijem evropskom rege festivalu Rototom. Kako je to uticalo na Vašu karijeru?“

Ćera me gleda, razočarano odmahuje glavom i odlazi na spavanje. Po izrazu njenog lica vidim da sam pao na ispitu iz poznavanja domaće muzike. Vidimo se u sledećem ispitnom roku, tata, kao da mi govori.

Ostajem sam i čudim se kako je to moguće? Kako sam propustio taj podatak? A vesti pratim, majke mi. Informišem se svakodnevno. Kako je moguće da nisam čuo za grupu sa takvim uspehom.

Istog trenutka pretražio sam vesti na internetu. Shvatio sam da je malo kojim novinama tog dana bila važna  vest da je grupa IRIE FM proglašena za najbolju rege grupu u Evropi. Retko ko je to objavio, a kamoli  postavio kao vest dana. Tog dana je bilo važnijih priča.  Baš tada poznati političar pevao je na seoskoj svadbi, pijanu starletu zaustavila je saobraćajna policija, a poznati fudbaler smuvao je televizijsku voditeljku koja je u braku i ima dvoje dece.

Kako je moguće da u zemlji čijim građanima najviše od svega treba samopouzdanja i vere, vest o uspehu ne bude glavna?

Kako je moguće da ne znam da su neki naši sugrađani, pa još mladi,  NAJBOLJI u Evropi? Koji su trudom i zalaganjem uspeli u nečemu. Koje je neko primetio. Ne moram, čak, ni da se razumem u ono čime se bave. Nije bitno da li je u pitanju rege, džez, boćanje, šah, matematika, biologija, nuklearna fizika…

Samo želim da znam da oni postoje.

Želim da se divim takvim ljudima i da budem ponosan što su mi sugrađani. Da ih prepoznam na ulici i poklonim im se. Da i nama, ostalima, pokažu kako se postaje najbolji. Da nam budu svetionik na tom putu. Da nas inspirišu…

Želim da svi znaju za jednog Slobodana, tri Ivana, Nikolu, Savu, Vukašina…

U takvoj Srbiji želim da živim.

U kojoj će uspeh biti glavna vest.

U kojoj ćemo umesto priča o najgorima, slušati priče o najboljima.

U kojoj ćemo svi znati za IRIE FM.

 

 

Podeli...Share on Facebook11Share on Google+0Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn0Email this to someone

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

30 Komentar

  • Pre nego što opet padneš na ispitu, da ti odmah kažem da je beogradski reggae sastav Mašta Bašta prošle godine došao do finala istog takmičenja, a to je bio slučaj i sa grupom ZAA, ako se ne varam, 2011. godine… Domaća reggae/ska scena ima dosta kvalitetnih bendova, samo je potrebno malo iskopati… naravno da to mejnstrim mediji neće pokriti, pravi reggae je više underground muzika…
    Svako dobro!

    • Budite slobodni i napišite za svaki uspeh koji čujete. Nebitno da li je muzika ili nešto drugo. Za mene su to vesti koje inspirišu i motivišu. Hvala na komentaru Nenade.

    • Za mene je sasvim legitimno da neko ne sluša i ne voli rege muziku. Ali da ne poštuje nečiji uspeh, to je veći problem… Hvala Marko, odličan tekst.

  • Nenade, Zaa je bio u finalu kad i Irie FM. 😉 Ne zaboravimo ni Hornsman Coyotea koji je vrlo cijenjen u reggae svijetu te je, između ostalog, svirao svoj trombon za Lee Scratch Perryev novi album. Pozdrav iz susjedstva 😉

  • Gostovali su pre par godina u Loznici. Sjajan bend, neverovatna količina energije na bini i među publikom. Dobar deo „popularnosti“ im donosi frontmem Vukašin Marković koji je glumio Bebana mada smatram da je u pitanju čist kvalitet koji im donosi nagrade!
    Svaka časti i na tekstu, odličan zaključak na kraju iako utopijski!
    Svako dobro!

    • Pozdrav Milane, hvala na komentaru, moguće i da ste u pravu za zaključak, ali nikad se ne zna… Sve želje koje sam imao, u početku su bile utopijske. A onda neka energija krene. Mada, kada malo bolje razmislim, sve što sam poželeo već postoji na ovom blogu. Tu dolaze upravo takvi ljudi kakve sam opisao u zaključku.

  • Za sve te stare bendove čuli smo onda kada je bilo dozvoljeno svirati rokenrol. Danas čuješ samo za ono što je na Grandu. Eventualno čuješ za neki splavarski bend-tipa Leksington, Amadeus…meni sve to isto zvuči. Čak i na MTV-u više forsiraju hrvatske muzičare, iako kod nas ima dobrih bendova. Naposletku, kad si zadnji put čuo da je neko ko nije turbo folker izdao album? S.A.R.S., Van Gogh i ….?

  • Degradacija vrednosti u drustvu utice i na degradaciju mladih narastaja kojima nije cak ni dopustena mogucnost da cuju kvalitetan zvuk sa nasih prostora. Stoga je roditeljima ostavljen ogroman zadatak da edukuju svoju decu i pokusaju da izbegnu more katastrofalne muzike kako bi bar iole priblizili one sadrzaje koji su deci uskratili mediji. Tezak posao je pred nama nema sumnje! Like za tekst! 😉

    • Hvala Tanja za komentar i odličan ugao posmatranja. U pravu ste. Nema kukanja na medije, već da vidimo kako da uradimo sami ono što možemo. Težak je posao, slažem se, ali mi se jako dopada Vaš stav i kako ste pristupili rešenju. Like za komentar! 😉

  • Vladimire sociolog iz mene progovara! Doktoriram na sociologiji tj.preciznije na socijalnoj psihijatriji pa je valjda to oblikovalo moj pogled na Vas tekst 😉 pozz

  • Pozdrav Milane, svaki san na početku izgleda kao utopija. Sve zavisi samo od toga koliko iskreno želiš njegovo ostvarenje. „Put od 1000km počinje korakom od jednog metra“. Postavi se kao voda i kreni. Ukoliko kreće iz tvoje srži ostvariće se. Bar je tako sa mnom, a tome učim i svoju decu. 🙂 Odoh sad da delim ovaj tekst, imamo jedan san da ostvarimo, svi ste pozvani i dobrodošli da učestvujete u njemu!

    • Pozdrav i Vama Slaviša! Bio sam pomalo pospan, kao i obično ponedeljkom ujutru, dok nisam pročitao Vaš komentar. Raduje me da delimo iste vrednosti. A sad odoh da delim ovaj komentar, da i drugima malo podigne energiju. Hvala mnogo! 🙂

  • *Budite slobodni i napišite za svaki uspeh koji čujete. Nebitno da li je muzika ili nešto drugo. Za mene su to vesti koje inspirišu i motivišu.*
    Moj prvi blog komentar ali ne mogu da propustim, tema me je omamila potpuno.
    Ako pratite sport, sva bi prilika bila da čujete za Anju Crevar, našu najbolju petnaestogodišnju plivačicu (a moju bratanicu, zašto da ne kažem 🙂 ), koja se kvalifikovala za Olimpijadu u Brazilu 2016.g. i održava normu već neko vreme, obara državne rekorde na mesečnom nivou, sada već one koje je i sama postavila… Tek poneka od tih vesti je stidljivo objavljena u pojednim žurnalima.
    Zato ja koristim priliku da objavim tamo gde imam utisak da je važno i zahvaljujem na toj prilici.

    • To je sjajna vest i baš ste dotakli suštinu priče. Naslov ove priče bi isto tako mogao da bude „Zašto nisam čuo za Anju Crevar?“. Pozdravite bratanicu i ponosan sam što ste tako lepu vest podelili na blogu. A ništa manje nije značajan ni vaš prvi komentar na blogu. 🙂 Hvala Milice.

  • Zadovoljstvo je moje.
    A Anji, kao ni njenim roditeljima, na putu do uspeha kao prepreka ne stoji nedostatak medijske pažnje (iako verujem da bi i dodatno motivisalo), tako da kada neko od pitanja u „Potrazi“ ili nekom sličnom formatu bude vezano za pomenutu akterku sigurna sam da ćete položiti…bez improvizacija 🙂

  • Nista strasno sto neko nije cuo za nekog ili nesto. I njihovim uspesima u zivotu. Za mene je uspeh kada se ujutro probudis ziv. Hhhh kako drugacije. Zdrav i ugledas ono sto ti pokrene taj dan. Zato volim da uvece na stocicu stavim nesto sto cu ujutro ugledati kada otvorim oci. Nekada zakacim na plafon jer obicno blenem u plafon kada se budim. I to nesto mi izmami osmeh. Tada znam da sam uspela! Ovde pricamo o korporacijskim uspesima. Poslovnim zivotnim i td. Uspeh koji dovodi do srece je zapravo borba coveka sa svojim unutrasnjim covekom. Dakle sam sa sobom kako bi se to u narodu reklo. Ta borba je najteza a bijemo je svaki dan. Ustati ujutro skuvati dragoj osobi kafu i svim ukucanima koliko ih ima je takodje uspeh. Pozdrav.

  • Prvi put sam se susrela sa „opstim neznanjem“ na pocetku svoje veze. Naime, moj (tada) malopricljivi (da ne napisem NEpricljivi) sada vec dugogodisnji zivotni saputnik se bavi bodibildingom, medjutim zbog neinformisanosti i medijskog nepropagiranja uspeha nasih ljudi nisam imala pojma do koje mere se on tim sportom bavio, dok nismo otisli na prvo takmicenje i dok ga internacionalne sudije (stranci) nisu prozvali da kao najuspesniji sportista u svojoj kategoriji udeli nagrade mladim pobednicima…

    http://nislive.blogspot.com/2010/11/bodi-bilding-nacin-zivota-ili-sport.html

  • A zasto ja nisam procitao ovaj blog ranije 🙂 Nema veze, procitao sam svaku rec sad. I zadovoljan sam. I dopunio sam baterije 🙂

    „Kad je najbolje vreme da se posadi drvo? Bilo je – pre 20 godina!
    Kad je drugo najbolje vreme da se posadi drvo? Pa sad!!“ 🙂

    Zlatko

  • Поштовани,
    осврнућу се на коментар неког од претходника да је наша реге музика призната у свету…. то ме обрадовало.
    Али као и вест о томе тако и вести о свим другим престижним наградама и успесима наше деце у областима науке, музике и других области , а које нису повезане са старлетама и ријалитима, гурају се у запећак. Одавно говорим као и многи родитељи да су информације о шунду преплавиле све информативне медије. Како давати деци примере у поплави шунда на насловним странама. Тешко, али морамо се борити, као што сте написали, бар гледањем квизова и сличних емисија. Морамо се борити да вести о надареним и успешним постану делови насловних страна, а не да шунд продаје новине. Те исте новине и не носим кући да кћерка од десет година не би гледало све и свашта. Причам годинама да нам је у друштву примљено само оно најгоре из света а да се не прима прича о скаутима ( извиђачима ), добровољним ватрогасним друштвима, колективном сређивању околине зграда у којима живимо ( постало је срамота подићи папирић са улице , а камоли изаћи у двориште недељом ујутро и мало га уредити, па наше је ). Цивилна заштита је постала стуб срама. А не дај боже било какве несреће поломили би смо се кроз ходнике. Да не причам о хидрантима и цревима по зградам, да ли још негде постоје?
    Све ово написах у знак подршке онима који могу и желе да се баве да на насловним странама , сајтовима и другим местима која су за широки круг читалаца појаве вести о, по мени, нормалним и цивилизацијским тековинама.Ужасавам се од звука са мобилног телефона кад стиже са сајта неких новина које објављују да је нека певачица оставила мужа. Па зар то треба да ми скреће пажњу? Наравно могу искључити ту опцију али зашто да нам не стигну вести које овде наводим као позитивне примере ?
    Да ли постоји важнија вест од рецимо успеха било ког детета на међународном такмичењу из музике, математике, биологије….Такве вести само могу да дају подстрек нашој деци да им буду узори и примери.
    П.С.
    Пратим Ваше писање помно и са својих педесетак година, није ме срамота рећи, учим доста тога. Згожен сам неком новом генерацијом која мисли да све зна, а зна површно и оно што зна, јер су учили на курсевима разних факултета а и приватних средњих , па и основних школа. Немам ништа против истих али своје дете сигурно нећу ни близу истих прошетати 🙂 Сећам се свог почетка као млади инжењер, молио сам и био најсрећнији кад су старије колеге желеле да причају и деле своје искуство самном. Данас сви све знају и не хају за искуство, а грешке које се чине су често катастрофалне.
    Поздрав

    • Poštovani Draženko, hvala na komentaru i rečima podrške. Slažem se sa Vama da su mnoge lepe i pozitivne stvari u našem okruženju pale u zasenak u odnosu na ono što je profitabilnije. Umesto svog komentara napisaću poruku koju sam stavio na koricu svoje knjige i koja predstavlja moje duboko uverenje:
      „Verujem da je stvaranje kulture uspeha najbolja investicija za svaku zajednicu ljudi. Jer, uspeh društva u celini sastoji se od pojedinačnih uspeha ljudi koji u njoj žive. Kada ljudi imaju samopouzdanja, kada veruju da je uspeh dostižan i kada ga na kraju ostvare onda na najbolji način grade kulturu uspeha. Tada nastaju uspešne ideje, uspešni proizvodi, uspešne kompanije, uspešni ljudi. Na taj način pokreće se energija koja pomaže da izgradimo zdravije društvo.
      Društvo u kom se uspeh gaji.
      Društvo u kom se uspeh slavi.
      Društvo u kom uspeh želi da stanuje.“

Ostavite komentar