Dnevnik jednog direktora

Zimske čarolije

Zimske čarolije

Tanja se spremala mesecima da javnosti saopšti odluku. Razgovarala je sa sobom, nekako je prelomila. Razgovarala je sa suprugom, dobila je njegovu podršku. Preostao je najteži korak. Kako da Mini i Sari, svojim devetogodišnjim bliznakinjama, kaže da neće više raditi u firmi. Kako da im objasni da neće više biti novogodišnjih paketića. Da garderobu, koju je redovno donosila sa službenih puteva iz inostranstva, neće tako često dobijati. Da će, možda, i zimovanje ove godine biti dovedeno u pitanje. Da će, neko vreme svi živeti od tatine plate, novca će biti manje. Doduše i Radenkova plata inženjera dovoljna je za pristojan život. Ma, nije problem Tanji da se navikne na niži standard, više je zabrinuta za kćerke. Gledala je na televiziji savete psihologa, kažu da deci treba oprezno saopštavati šokantne vesti.

Zato je sačekala praznike. Nadala se da će joj Nova godina i Božić biti saveznici na ovom teškom zadatku. Računala je da će paketići umanjiti stres. Da se uz bele toblerone lakše gutaju suze. Da će muzika sa novih, modernih slušalica za mobilni telefon, nekako zadržati osmeh na dečijim licima kada im saopšti neprijatnu vest.

Pozvala je bojažljivo decu. Činilo joj se da je lakše bilo kada je onomad saopštavala šefu da prestaje da radi. Kada mu je rekla da nisu problem ni plata ni uslovi. Jedino ne može više da izdrži radno vreme od dvanaest sati. Da ne može da odlazi na posao po mraku i da se po mraku vraća kući. Da nakon posla ne može da bude dežurna za svakojaka pitanja i zahteve. Razume Tanja da firma ne može da zapošljava nove radnike, razume ona šta je racionalizacija i optimizacija troškova. Samo ne može više da izdrži. Shvata Tanja da je današnji kapitalizam takav i da hoće da iscedi koliko može. Ali ona nema više šta da mu da. Potrošio ju je.

„Šta si htela da nam kažeš, mama?“ – budi je iz misli Sarin veseli glas.

Spremala se Tanja danima za ovaj govor, ali je istog trenutka sve zaboravila kada je videla nasmejana lica svoje dece.

„Pa, ovaj… kako da vam kažem… neke promene su se dogodile kod mame na poslu. Mislim, nije ništa strašno. Samo ćemo se malo drugačije organizovati. Mama neće više raditi u firmi. Želim da promenim posao. Možda će čak biti i manje plaćen. Možda neće biti služenih puteva u inostranstvo. Znate… možda nećete neko vreme dobijati sve one poklone. Moraćemo deco malo da prištedimo. Razumete…“ – gleda Tanja u sto ispred sebe dok izgovara poslednje reči.
Mina i Sara gledaju majku. Ne mogu da sakriju iznenađenje. Oči im širom otvorene. Okreću se bez reči jedna ka drugoj. Pogledom proveravaju da li je obema jasno šta im ova promena donosi. Nakon što su obe klimnule glavom i bio je to znak da se razlegne radosni usklik:

„JUUUPIIIIIIII!!!!“ – poskočiše bliznakinje sa stolica i stadoše se grliti – „Mama će provoditi više vremena sa nama!“

Eh, ti novogodišnji praznici…

Vreme kada deca sanjaju najluđe snove. Kada od svojih roditelja zatraže nemoguće. Kada na površinu isplivaju njihove najskrivenije želje.

I vreme kada se onim najsretnijima te želje i ostvare.

Zimske čarolije.

Podeli...Share on Facebook87Share on Google+0Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn0Email this to someone

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

4 Komentar

  • S dužnim poštovanjem, grozno sročena priča (upitne verodostojnosti) sa još gorom porukom…
    Samo moje mišljenje. Ne mora da znači da sam u pravu.
    Pozdrav.

  • Lepa priča.
    Ko radi po 12 sati dnevno i uhvati sebe da zarađuje lepo, a da nema sebe i nije srećan, može se vrlo lako poistovetiti sa Tanjom.
    Što se tiče komentara Daka (ne znam da li je gospodin ili gospođa)…“Kakav čovek, takva asocijacija“.

    Prijatno veče.

    • U pravu ste Marija. Obično priča dotakne onog ko se poistoveti sa junakom, ko je kroz slično prošao. I stoga je sasvim legitimno da se nekome nešto ne dopada. Prijatno veče i vama.

Ostavite komentar