Gosti Pisci

Ako je vino loše…

Za doručak smo imali kajganu. Nekako, kad zahladni, iako još nije ni polovina septembra, pa zamiriše na zimu posle dugog toplog leta, volimo da nam kuća zamiriše na – kuću. Na dom. Na toplo roditeljsko gnezdo. Nema ničeg lepšeg od mirisa kajgane ispržene na masti. Osim, možda, luka preprženog na ringli, spremnog za ubacivanje u kipuću supu.

Elem, za nas petoro spremanje kajgane je poseban doživljaj. Potrebno je odmeriti tiganje odgovarajuće veličine, proceniti količinu masti koju ću zahvatiti kašikom i nežno spustiti u tiganj, da se polako otapa. Potom dolazi meni omiljeni deo. Razbijanje jaja.

Znate onaj osećaj kad razbijete jaje? Razbijete običnu ljusku, a iz nje izađe nešto tako božanstveno. Sunce! Svaki put me iznova obasja svojom svežinom. Još ako su jaja domaća (a u poslenje vreme kupujem samo domaća, što od divne bake na pijaci, što od roditelja dragog prijatelja iz Čačka), ta žuta boja je neopisiva, neponovljiva, neuporediva.

Dok deca čavrljaju oko stola privučena mirisima koji najavljuju topao, porodični doručak, a iz zvučnika televizora dopiru zvuci špice Žikine šarenice, dešava se pravi preobražaj usred moje kuhinje. Šest žumanaca obasjava prostor. Šest malih sunaca greje naš dom. Šest ljuski je razbijeno da bi bio stvoren prizor za pamćenje.

Nekoliko trenutaka uživam u pogledu. Upijam energiju, pokušavam da upamtim sve nijanse žute i narandžaste, koje se prelivaju u tanjiru.

Bilo bi nemoguće ne povezati ovaj prizor sa poznatom francuskom izrekom “Ne možeš napraviti kajganu, a da ne razbiješ jaje”. Koliko je samo istine u toj rečenici!

Misli odlaze dalje… (Neverovatno je šta mozak uradi, gde sve odluta i koliko misli prostruji za samo nekoliko trenutaka!). Pred očima mi je scena iz filma. Ne sećam mu se imena! Film o oslikavanju Sikstinske kapele, unutrašnjem Mikelanđelovom dijalogu, inspiraciji, umoru, ulaganju i posvećenosti, o teškim odlukama i rezovima. O stvaranju neprocenjivog dela! Životnog dela!

Dakle, scena: Mikelanđelo, posle još jednog iscrpljujućeg dana, odlazi u lokalnu krčmu da popije vrč vina. Krčmar mu donosi, on proba i – ispljune. Odmah zatim vikne, ljutito: “Krčmaru, vino nije dobro!” U krčmi tajac. Krčmar iznenađen, pa ljut, pa odlučan. Uzima čekić i kreće ka Mikelanđelu. No, na putu ka njemu zastaje pored bureta sa vinom i iz sve snage ga razbija. Udara opet. I opet. Vino prska, teče na sve strane. Usred gužve, odzvanjaju krčmareve reči: “Ako je vino loše, prospi ga!”

U sledećoj sceni Mikelanđelo trči ka kapeli, uzima kofu crvene boje i proliva je po nedovršenom delu. Svom delu kome je posvetio mesece rada, sve uzvikujući: “Ako je vino loše – prospi ga!” Nekoliko meseci kasnije osvanula je prelepa tavanica kojoj se i dan-danas svi divimo.

Ukoliko želite da uradite nešto dobro za sebe, da pokrenete promenu, da uradite pravu stvar, da ostvarite sebe i postignete značajne rezultate – morate izaći iz svoje zone komfora. Iz svoje ušuškane fotelje. Bez prvog koraka u nepoznato, bez razbijanja ljuske jajeta, bez prolivanja farbe – nema uspeha. Ni malog, ni velikog.

Koliko ste zapravo, spremni da krenete ka svom uspehu?!

O autoru

Mirjana Gomilanović

Profesionalni Sertifikovan Kouč.
Iskustva stekla radeći više od deset godina na pozicijama direktora prodaje i marketinga u domaćim i međunarodnim kompanijama (IBM, Siemens, Telekom Srbija i Orion telekom). Poslednjih godina vodi projekte edukacija i razvoja zaposlenih u velikim međunarodnim kompanijama bazirane na individualnom i timskom koučingu.
Autor knjige “Svetionik u meni”.
Po formalnom obrazovanju magistar elektrotehnike.
Srećno udata i majka troje dece.

Ostavite komentar