Dnevnik jednog direktora

Kako je Anica završila razgovor za posao pre nego što ga je i počela

Sa Anicom sam zakazao susret u petnaest časova. Sedeo sam u svojoj kancelariji i čekao. Nekoliko minuta pre zakazanog termina za razgovor, stigla mi je njena poruka:

“Izvinjavam se, velika je gužva u prevozu, malo ću da zakasnim.”

Pre toga, u prepodnevnim satima, kada sam joj rekao da ćemo se sresti u Belvilu, gde mi je kancelarija, dobio sam pitanje:

“A koji prevoz ide od železničke stanice do Belvila?”

Ništa neobično, rekao bi neko, događa se da ljudi kasne, pa i taj prevoz se stalno menja, non-stop uvode neke nove linije. U nekim drugim okolnostima pitanje bi prošlo neprimećeno. Samo što je Anica, tog dana, išla na razgovor za posao. Tačnije na simulaciju razgovora za posao. Njen zadatak je bio da uradi isto ono što obično radi kada konkuriše na posao. Moj zadatak je bio da joj ispričam kako izgleda njen celokupan nastup iz ugla poslodavca. Koje signale i poruke je slala, a da toga nije bila ni svesna. Zanimljiva igra, koja se na razgovorima za posao uvek igra. Osoba sa druge strane vas sluša, dok istovremeno prati svaki pokret i daje mu određeno tumačenje. Vrlo često na osnovu tih signala donosi se i odluka da li će kandidat dobiti priliku.

Anica je, najzad, došla. Zadihana od trčanja da, ipak, ne zakasni previše. Brzo je skinula jaknu, uredno je spustila na stolicu pored, sela na svoje mesto i uz široki osmeh izgovorila.

“Spremna sam, možemo da počnemo!”

Tada sam se nasmejao i ja. Očigledno Anica nije primetila da je komunikacija odavno počela. Iznenadila se kada sam joj rekao da bi u slučaju pravog razgovora za posao, ovde bio kraj. Posao ne bi dobila. Jer, najbitniji razgovor je već obavljen. Poslodavac je dobio najvažnije utiske.

Anica se zbunila, nije joj jasno šta je poslodavac mogao da razume, kada nijednu reč nije izgovorila. Kada razgovor nije ni počeo.

Međutim, počeo je. Onog trenutka kada se prvi put javila. Kada je postavila prvo pitanje. Mnogi kandidati ne obrate pažnju na ove momente. Veruju da razgovor počinje tek ulaskom u prostoriju za intervju.

Objasnio sam Anici da je već, pre razgovora, poslala dve glavne poruke, zbog kojih bi u ogromnom broju slučajeva bila eliminisana. Prvu kada je poslodavca pitala da joj objasni kako da dođe na razgovor. Time je pokazala nesamostalnost i nesnalažljivost. A takve kandidate kompanije vrlo retko primaju. Drugu poruku je poslala kašnjenjem. Pokazala je neodgovornost i nepouzdanost. I takve kandidate kompanije retko primaju. Jer, na razgovor za posao se dolazi ranije. Mnogo ranije. Kada smo pronašli adresu, onda odemo da popijemo kafu i sačekamo termin za razgovor. Imam tada vremena i da se skoncentrišemo i pripremimo. Da delujemo mirnije i staloženije. Pokazujemo i poštovanje prema kompaniji, pokazujemo da nam je stalo do posla, da smo posvetili svoje vreme tom procesu i da nam je to važno. Sve se to može pročitati u jednoj najobičnijem dolasku na razgovor.

Zato, kada konkurišete za posao, razmišljajte kako se predstavljate i koje poruke šaljete i pre nego što dođete ispred komisije. Možda će vas i oni, kao i mnogi drugi, procenjjivati i onda kada mislite da vas niko ne gleda. Kada ste opušteni. Kada ste ono što jeste.

Znaju i poslodavci da su biografije odavno našminkane, da su razgovori prepuni reči koje dobro zvuče i velikih obećanja. Odavno posmatraju i zaključuju na osnovu sitnih, običnih, gestova, koji odaju pravu prirodu kandidata.

Pazite na poruke i detalje. Kroz njih nas procenjuju važni ljudi i donose zaključke.

Ako ne verujete meni, a vi pitajte Herkula Poaroa.

 

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

12 Komentar

  • Razgovor za posao, život, prvi dejt… Uvek su bitniji signali i prvi utisak od razgovora. Na kraju krajeva, još uvek, to ne može da se “namesti” 🙂

    • Tako je danas. Koristimo prečice da donesemo zaključak o ljudima koje prvi put vidimo. Ponekad pogrešimo i ogrešimo se o nekoga. Zato je važno da i druga strana razmišlja o tome. Kakvu će poruku odaslati. Hvala Ana na komentaru.

  • Direktore,

    Prica: “Kako je Anica….” je poucna, profesionalno napisana i profesionalno objasnjena i obradjena.. Poanta toga, medjutim, smatram-kada je Anica pitala a sa cime se vozi do Belvi ? To niste napomenuli a, po meni, to je bilo vrlo vazno, mozda najglavnije, zbog toga sto Anica, osim sto bi trebala znati i znati o firmi, o svom buducem poslu, ne zna kako se ide do nje? Kako doci, kojim prevoznim sredstvima?
    Pozdrav!

    • Pozdrav Sadri, mislim da sam spomenuo i tu rečenicu u kojoj se nalazila prva odaslata poruka. Da za jednostavna pitanja ne koristimo one koji nas procenjuju, jer im pokazujemo da smo nesamostalni i nesnalažljivi. Mnogi šefovi nisu ljubitelji takvih kadrova jer znaju da će morati da svakodnevno na pitanja o “tramvajskim linijama”. Valja znati koga za šta možemo pitati. Hvala Sadri na komentaru.

  • IZ UGLA sa druge starne stola za ragovor:
    svi mladi koji se po inerciji javljau na svakojake i sve oglase za posao čine to u većini slučajeva da zadovolje formu i da upit roditelja mogu da odgovore “pa tražim posao ,evo šaljem CV -ie konstatntno ali niko da me bar pozove”
    Da ima i tih situacija ,ali zašto .? Kako pozvati nekoga tko o sebi napiše samo osnovne podatke tek kao deklaraciju proizvoda ?
    Nekoga tko brka CV sa MOLBOM za prijem u radni odnos(ne znam ni otkuda im u 21 vijeku ovaj termin)
    Elem ,kada isčitaš preko 300 -350 raznih prijava na jedno radno mjesto teškom mukom odabereš oko 25 do 30 i onda ih pozivaš e mailom na intervju , sa opisom kako se dolazi do tog mjesta kako bih izbjegl pitanja pa samim tim morali staviti minus kandidatu a ionako je izbor nikakav ,zamoliš da Ti potvrde dolazak na email ili sms-om i radiš dalje svakodnevne poslove .
    Kkao Ti je bitan novi zaposlenik provjeravaš na dnevnom nivou potvrde za dolazak na intervju i štrihiraš one koji su potvrdili dolazak svaki puta se čudom čudeći kako to već ako ne prvog sata a ono barem do kraja prvog dana nisu potvrdili svi dolazak i zahvalili se na pozivu u ovoj eri nezaposlenosti !
    Ali ne želim imati predrasude prema bilo kome od kandidata pa tu misao brzo odbacujem iz glave !
    Sutra je intervju , tamo ćemo ostati dva dana Direktor i ja (dva vozila će voziti ,plaćamo dva noćenja dva ručka – možda jedan ako ranije završimo) pogledam tabelu , njih petoro se nije odazvalo , pošaljem sms ,odgovori troje da nisu čitali e mail pet dana ali da će doći svakako a dvoje ne mogu da dobijem ,jedan broj mobitela netačan a drugi nedostupan !
    ZA DANAS NEMAM VIŠE SLOBONOG VREMENA ALI AKO ŽELITE NASTAVAK TRAŽITE ,OPISAT ĆU VAM U NEKIM VEČERNJIM SATIMA

    • Poštovana Amira, jako bih voleo da čujem utiske sa druge strane stola, jer smatram da kandidati treba da posmatraju poslodavce na isti način što pametni trgovci posmatraju svoje kupce. Žele da uđu u njihove cipele i saznaju šta im treba. Mnogi kandidati ne dobace do razmišljanja šta se traži i da li ja to imam da ponudim, već samo popunjavaju formu i misle da je to proces zapošljavanja. Lepo ste sve opisali, veći deo sam imao prilike da isto doživim, ako ima nastavak slobodno mi pošaljite na mail: [email protected]

    • U pravu ste, ukoliko je namera da se uvežbava ponašanje. Ukoliko je namera da se dobije povratna informacija kakav utisak ostavljamo drugoj strani svojim ponašanjem onda to može da bude korisna stvar. Poslodavci na razgovoru vam nikada ne kažu zbog čega su vas odbili. Zadrže se na suvoparnim izjavama tipa “bićete u našoj bazi” “sigurni smo da ste dobar kandidat” itd. Nikada ne saznate šta je sve uticalo na odluku. Ako saznate onda barem možete da radite da to ispravite. Hvala na komentaru, Jare.

  • Ja se slažem sa pričom. Mnogi kandidati ne obraćaju pažnju na ovo. I kada zakasne, ne shvataju da je to nešto mnogo bitno, a dosta govori o njima.. Razgovor za posao počinje sa javljanjem na telefon.. Način na koji razgovaraju, da li im je bitno da jasno čuju naziv firme, ime osobe koja ih je zvala. Da li dođu na vreme, da li zovu jer su se izgubili na putu do kancelarije i slično.. Sve se gleda..

    Lepa priča..

    Pozdrav Vlado

  • MOJ STATUS NA FB, OKTOBAR PROŠLE GODINE
    Osoba sms-om nudi promociju knjige.
    U startu – loše.
    Ok, mlada je, treba im dati šansu, neiskusni su.
    Nemam mogućnosti, odbijem, učtivo, poslovno, razumnim tonom i komentarom.
    Ona vidi da sam otvorena za komunikaciju, pita da li bih (paz’ sad ovo) mogla da joj obezbedim prostor u biblioteci?!
    Ja ne radim tamo, preporučjem da im se obrati.
    I ona traži (sve sms) da joj dam kontakt bibilioteke.
    ?!?!
    Još jedan dokaz koliko mladi NEMAJU POJMA:
    – o poslu
    – o korišćenju pretraživača na internetu
    – da se potrude, nego očekuju sve na tacni.
    *******************************************************************
    Ono što je tužno, jeste činjenica da oni stvarno misle da rade pravu stvar. Da im posedovanje super-extra-cool telefona omogućuje bezgraničnu dozu slobode i arogancije, s tim što bi taj telefon trebao da završi sve potrebne finese određenog posla.
    Telefon bi to i mogao, zaista.
    Da ima vlasnika koji zna da ga koristi.
    Da ima vlasnika s mozgom sposobnim za zdravo i logično zaključivanje.
    A ne vlasnika s velikim željama, srazmernim veličini ekrana.

    • I meni se čini da su neki ljudi razumeli da ukoliko ste fini prema njima i uspostavite komunikaciju da im je time omogućeno i da traže razne stvari od vas. Zanimljiva je ovo tema, možda se opiše i kroz priču. Hvala Jelena.

Ostavite komentar