Dnevnik jednog direktora

Bananice

Šetnju uvek započinjem radoznalim posmatranjem ljudi oko sebe. Tek što sam jutros počeo da šaram pogledom, spazio sam baku koja je u daljini zaustavila gospođu.  Držala je mobilni telefon ruci i pokazivala nešto na njemu. Razgovor nisam mogao čuti, ali sam zaključio da je neka nevolja, čim traži pomoć od prolaznika. Kada sam im prišao na desetak metara gospođa podiže pogled i ne čekajući da se zainteresujem, dočeka me kratkim i sadržajnim izveštajem:

„Evo, ovaj mladić će sigurno bolje znati, on se sigurno razume u mobilne telefone. Eh, ja žurim, znate posao…Doviđenja…“ pozdravi se gospođa dok mi je istovremeno predavala u ruke mali crni telefon, kao što zaposlene mame ostavljaju decu vaspitačicama kada kasne na posao.

Srećom, ne žurim. Pored mene oniža baka sa štapom, vedrog i nasmejanog lica.

„Sinko, možeš li da pogledaš poruku? Tu treba nešto da piše… ta poruka…pa da pokažem, tamo u kiosku…rekoše mi da se vratim sa njom…“ priča baka dok podignutim štapom pokazuje u pravcu trafike.

Ne shvatam uputstvo, ali snaći ću se valjda, nekako. Baka ima oldtajmer mobilni, u njima se snalazim kao riba u vodi. Sreća da nije neki novi pametni telefon, za to bih već morao da zaustavim nekog osnovca i prenesem mu u amanet i baku i mobilni i problem… Ulazim u poruke. Piše joj mobilni operater. Obaveštava je da je uplatila kredit od hiljadu dinara. Pokazujem baki poruku, a ona je i ne gleda. Gurka me da pođemo ka obližnjem kiosku. Izgleda da tamo leži rešenje ove jutarnje misterije.

„Možete li, mladiću, samo do ove trafike sa mnom… treba da im pročitam poruku…platiću vam“ zamoljava baka plašeći se da je ne ostavim na cedilu baš sada kada smo na tragu rešenja.

Odlazimo do trafike zajedno, sada već radoznao da saznam šta se krije iza naizgled obične poruke mobilnog operatera o uplaćenom kreditu.

U trafici nas je sačekala radnica, prepoznaje baku, izgleda da joj je ona i savetovala da nađe dobrovoljca.

„Imate li broj?“ kratko me pita uz podizanje obrva. Kao partizanski kurir spremno čitam poruku koju je mobilni operater poslao baki.

„Ne tu poruku. Imate drugu. Tamo je broj sa kodom.“ prekida me prodavačica strogo, kao da ne veruje kako ne znam da postoji nagradna igra mobilnog operatera.

Čitam drugu poruku. Obaveštavaju baku da je dobila još 100 poena, uz prethodnih 100 sada ukupno ima 200. PIN kod za podizanje poklona je…izgovaram zapisanu lozinku. Radnica zapisuje na nekom papiriću brojke i povlači se sa šaltera u unutrašnjost trafike. Čekam i dalje, zbunjen, ne znajući šta će biti dalje. Vidim da prebira po nekim kutijama. Nakon par trenutak proviruje ponovo.

„Slatko ili slano?“ pita kratko ne dajući nova objašnjenja.

Baka se okreće ka meni, kao da mi traži savet i za ovo pitanje. Sležem ramenima. Moj deo je završen čitanjem poruke.

„Slatko!“ smejulji se radosno baka, skrivajući osmeh i od mene. Kao da i stari ljudi ne mogu da vole slatkiše.

Nakon odgovora, prodavačica spremno iznosi hrpu čokoladnih bananica i kutiju keksa na pult. Širok osmeh na bakinom licu, kao da je izvukla džek pot u Las Vegasu. Nije očekivala da nešto dobije, penzionerima svi uglavnom uzimaju. Rukom prvo zahvata nekoliko bananica i okreće se ka meni.

„Ovo je za tebe. Uzmi.“ gura mi ih u ruku ne dajući mi pravo na izbor.

Branim se. Ne želim. Nisam zbog toga pomogao. Ali, baka je uporna. Ne dozvoljava da ostanem i ja bez nagrade. Prihvatam nekako par bananica i stavljam ih u džep. Čekam da spakuje ostatak slatkiša u torbicu iz koje izviruju kutijice sa lekovima. Ispraćam je i najzad je pitam za ime i godine. Saznam da se zove Stana, osamdesetčetvrta joj je godina. Dočekala baka i praunuke, slika jednog slatkog bebca se osmehuje sa priveska za ključeve.

Nismo dugo pričali, baka je pomislila da me već previše zadržava. A nije, bilo mi je lepo u njenom društvu. Pozdravili smo se. U džepu su mi ostale tri bananice.

Nastavio sam šetnju dalje i razmišljao kako se svakog dana u životu susrećemo sa izborima. Data nam je mogućnost da sami izaberemo da li ćemo stati ili žuriti? Da li ćemo biti strpljivi ili nestrpljivi? Da li ćemo biti darežljivi ili sebični?

U zavisnosti od izbora koje napravimo, dobije se i poruka sa nagradnim kodom.

Često tako izaberemo sami šta će nam stići od života. Neko zatraži slatko, neko slano, a neko gorko i kiselo…

Baka Stana i ja jutros smo dobili slatkiše.

Dobili smo sladak susret. Slatke bananice. Slatku radost ljudskog kontakta. Ume, tako, i ceo život da postane sladak…

Samo treba sakupljati kodove. Nagradna igra uvek traje.

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

4 Komentar

Ostavite komentar