Gosti Pisci

Bočice sa mirisima

             U našoj kući se najčešće čuje muzika. Kad bolje razmislim, mi u (gotovo) svakoj prostoriji stana imamo po neki aparat iz koga dopiru zvuci. Nema ga u špajzu, kuhinji i… hodniku. Interesantno.

            Jutro nije počelo baš savršeno. Posle samo pet sati spavanja, oko 5.40, osetila sam kako je moj divni sin, srednje dete, došao u bračni krevet. Oteo mi je pokrivač i jastuk. Posla manje reorganizacije u krevetu, poverovala sam da je preda mnom još sat vremena sna. Nakon desetak minuta se probudilo najmlađe čedo – čio, veseo je ustao u krevecu, skinuo vreću i tražio da mu obijem “ape” i “one” (čarAPE i papučONE). Nakon petnaestak minuta igranja sa njim (premestili smo se u dečačku sobu) probudila se i devojka. Pomalo negodujući što smo bučni, a zapravo spremna da nam se pridruži, izašla je iz svoje sobe i bukvalno uletela među nas. Priznajem, bila sam srećna! Mrzovolja i neispavanost su čudom nestale, a onda se, pola sata kasnije, začuo sat. Vreme je za buđenje i novi radni dan! Ma hajte!

             Spremili smo se. Mi devojke smo krenule ranije (škola počinje pre vrtića), dečaci su završavali spremanje, pa će i oni za nama… Na izlasku iz škole sretnem tatu jednog drugara iz razreda. Ja njemu poželim “dobar dan”, on meni “dobro jutro”. Osmehnem se, odem brzim korakom ka Savi. Ishodam svoju turu, sretnem poznata lica i zadovoljna se vratim kući da otpočnem pripreme za novi radni dan

          Dok sam se tuširala, slušala sam radio stanicu koju obično slušam. Kako je u toku predizborna kampanja, poruke koje stižu u intervalima bez muzike su počele da mi smetaju. Posegnula sam za dugmetom za promenu stanice i zaustavila se… ko zna gde! No, pesma koja je dopirala iz zvučnika naterala me je da se tu zaustavim. Stara narodna pesma. Iskreno, nemam nikakvu ideju ko je pevačica, ali u trenutku kada sam je čula telom mi je prostrujala čudna toplina. Kao strujica niz kičmu, pa oko srca. Odjednom sam se našla u našem malom stanu na trinaestom spratu novobeogradskog solitera, u kome smo u vreme dok sam išla u osnovnu školu živeli mi – moja srećna porodica – mama, tata, sestra i ja.

              Reči pesme nikad nisam znala. Ono što smo svi verovatno znali bio je samo refren: “Borim se, borim…” Pesma je verovatno tužna. Ženski vokal nežnim osećanjima opisuje svoju patnju za dragim. Da li je otišao, da li ju je napustio? Ili više nije živ? Ne znam, iskreno. Refren je u našoj porodici predstavljao večnu borbu moje mame, čak i kada pogreši i nije u pravu, da sasvim logičnim objašnjenjem sve nas uveri kako je to što je rekla/uradila opravdano i ispravno. To su bile komične situacije kada smo svi u prostoriji, uključujući i mamu, znali da nije u pravu, da je odluka pogrešna  ili reakcija neodgovarajuća. No, njena priroda joj nije dozvoljavala da tako lako odustane. I tako bi njena obrazloženja krenula u nedogled. A nas troje bismo ih slušali i … u jednom trenutku bi se začuo tatin moćni glas, u savršenom tonalitetu i reči: “BOORIIIIM, SE BOOORIIIIM…” I svi bismo prasnuli u smeh! I mama, naravno! Taj refren bi označio kraj borbe i njeno tiho priznanje. Začuo bi se smeh, kikot, ponovljena po koja reč iz maminog izlaganja, pa opet pesma… Zaista smo uživali da provodimo vreme zajedno. I danas to rado činimo, mada ne tako često. Sada nas je jedanaestoro, a ne četvoro… Nije lako uklopiti nas sve. No, u subotu slavimo mamin rođendan. Svi ćemo se okupiti. Radujem se unapred! Naročito posle ovog sećanja.

                 Čudno je to koliko nam znače neki zvuci i mirisi. Probude najskrivenija sećanja i osećanja. I lepa i ona manje prijatna. Neki parfem nas vrati u bezbrižne dane mladalačke ljubavi, pesma na bele padine planina i nezaboravna skijanja, miris cimeta na omiljeni kolač i bakin topli zagrljaj… Znam momka koji nikako ne može da podnese miris vrtića. Iako već četvrtu godinu zaredom vodi svoje dete u vrtić (koje voli i želi i trči da što pre stigne do svoje sobice), u njemu se i dalje bore sećanja iz dalekog detinjstva.

                  Svi mi nosimo neka sećanja koja nas, kao sidra, vezuju za događaje, ljude i osećanja iz prošlosti. Ta osećanja nam daju resurse – snage i sposobnosti koje smo zaboravili da posedujemo. Resurse koji bi nam u nekim situacijma danas tako dobro došli!

                        Zamislite kako bi bilo lepo da možete sada, kada ste u dilemi, u problemu ili na životnoj raskrsnici, da posegnete za njima  i  ponovo budete hrabri, odlučni, snalažljivi. Da vam bude lako da potražite pomoć.

                           Da ponovo nešto naučite. 

O autoru

Mirjana Gomilanović

Profesionalni Sertifikovan Kouč.
Iskustva stekla radeći više od deset godina na pozicijama direktora prodaje i marketinga u domaćim i međunarodnim kompanijama (IBM, Siemens, Telekom Srbija i Orion telekom). Poslednjih godina vodi projekte edukacija i razvoja zaposlenih u velikim međunarodnim kompanijama bazirane na individualnom i timskom koučingu.
Autor knjige “Svetionik u meni”.
Po formalnom obrazovanju magistar elektrotehnike.
Srećno udata i majka troje dece.

Ostavite komentar