Blog za preduzetnike

Buđenje

      “Trebao bi i ti, kume, da započneš privatni biznis. Ne možeš da veruješ koliko je lakše. Nema više da te zajebavaju, da ti skaču nad glavom, da te proveravaju kad si ustao, kad si legao, kad si otišao u WC… Ma, nek’ se nose, sad sam svoj gazda…”

“Trebao bi i ti, kume, da započneš privatni biznis. Ne možeš da veruješ koliko je lakše. Nema više da te zajebavaju, da ti skaču nad glavom, da te proveravaju kad si ustao, kad si legao, kad si otišao u WC… Ma, nek’ se nose, sad sam svoj gazda. Trebao sam ovo da uradim još pre deset godina, dosad bi bio kralj… ‘Ajde, kume, živeli…” podiže Sima kriglu piva u čast započetog privatnog biznisa. Nisam mu pravi kum, slučajno sam mu dao predlog za naziv radnje koji mu se dopao. To je po njemu dovoljan razlog da mu postanem kum.

Poznajem ga od detinjstva. Radio je u raznim firmama kao komercijalista. Vredno i pošteno. Nije mogao da napreduje dalje, jer nema škole, a možda se i zasitio posla. Tako je pre dve godine od ušteđenog novca otvorio farbaru. Pre toga, kupac sa kojim je sarađivao zatvorio je istu radnju zbog finansijskih problema. Sima je iskusno ošacovao lokaciju. Uvideo je da ima sve što je potrebno za dobar posao: parking mesta, klijentelu koja je lojalna kao i da u okolini od dva kilometra nema konkurencije. Brzo je reagovao i kupio radnju. Pride je dobio Đuru, iskusnog radnika koji je godinama radio kod prethodnog vlasnika. Poznaje asortiman, poznaje mušterije, uhodan u poslu. Idealno.

“Nego, kume, ti znaš da sam ja radio ceo život u prehrani. Nisam upoznat sa tim farbama kao ti. Sreća da Đura sve to drži u malom prstu. Ali ipak sam pomislio da mi pošalješ malo reklamnog materijala, tih kataloga, majica… Šta god imaš, valjaće mi.”

Hoću, što neću. Pomogao sam raznima, što ne bih pomogao i njemu. Znam da je svaki početak težak. Kriza je i u ovom poslu. Trebaće mu podrška sa svih strana. A i red je, kada sam već postao kum. Obećao sam mu da će sve što mu je potrebno biti spremno prekosutra, samo neka pozove.

Prošlo je sedam dana od kada ga je spakovan paket čekao na ulazu u firmu. Saplićemo se i preskačemo ga svakodnevno. Pozvao sam ga da proverim kada će da dođe da ga preuzme. Bilo je jedanaest sati pre podne. Sa druge strane, začujem otegnuto i duboko: “Alooooo…”

Pomislio sam da je pogrešan broj. Umesto da prekinem, ipak tražim Simu.

“Ja sam, kume, nisi pogrešio. Auu, kume al’ smo zaginuli sinoć. Gojko dobio ćerkicu. Znaš kako idu običaji. Skoro litar viskija sam popio. Pojma nemam kako sam došao jutros kući. A šta se desilo, što me zoveš sabajle?”

“Nije sabajle, još malo će podne. Trebao si da preuzmeš paket koji si tražio. Sve sam ti spremio…”

“Aaa, paket… valja, valja kume… ‘Aj, prebaci to, majke ti, u radnju, Đura mi je tamo. Ja ne verujem da ću biti u stanju da odem. Vidiš da sam presisao. Sve možeš sa Đurom da završiš. On mi drži posao u malom prstu.”

Čuli smo se ponovo za dva meseca. Dobili smo neke kombinezone za majstore, pa sam pomislio da mu pošaljem nekoliko. Vole majstori poklone. Zatekao sam ga kod kuće.

“Gde si kume? Evo me kući, čuvam klinca, Staša je u kupovini. Otišla da izabere nove zavese za kuću. Imaš nešto za mene? Kombinezoni. E, sjajno. E, ne znam da li ću stići da odem danas do radnje, ali Đura je tamo. Slobodno njemu ostavi. Đura ima sve u malom prstu.”

Vidim da se taj Đura dobro uklopio. Jedno jutro navratio sam u radnju. Zaista sam zatekao popriličnu gužvu, što je i uobičajeno za farbare u to doba. Majstori se snabdevaju materijalima i odlaze da rade. Đura leti po prodavnici. Iznosi iz magacina robu.

“Koliko ti je ovo, gazda?” pita ga jedan. “

“Dvesta, za tebe popust deset posto što si redovan.”

Dok naplaćuje, prima porudžbinu od sledećeg. Javlja se i na telefon, zapisuje nešto.

“Može, može, biće spremno posle podne.”

Prekida vezu.

“Idemo dalje, ko je sledeći?”

Stvarno drži sve u malom prstu. Simu, naravno, nisam zatekao u radnji.

Kasno popodne pozvao sam ga da mu kažem da sam dolazio i da sam mu ostavio neke sitnice. Ovog puta se javlja raspoložen. Obradovao sam se, mora da je pogodio neki veliki posao.

“Kume, evo me u Milanu. Ej, kakva je ludnica ovde. Jedva te čujem. Burazer dobio karte za Ligu Šampiona. Ako nije hitno čujemo se sutra kad se vratim. Ako je nešto za radnju, slobodno se javi Đuri, on sve zna. Sve drži u malom prstu.”

Čuli smo se, tako, još nekoliko puta, posle njegovih mnogobrojnih putovanja. Uvek je donosio zanimljive priče obilazeći slovenačke terme, banje u Mađarskoj, šoping u Italiji… Radnja je i bez njega napredovala dobro. Đura je sve završavao sam, nije bilo potrebe da se Sima uključuje u posao. Sve dok zimus, nekoliko dana pre odlaska u Francusku na skijanje, nije dobio poruku od Đure. Dao je otkaz. Istovremeno, otvorio je svoju radnju u komšiluku. Majstori, naviknuti na njega, samo su se preselili.

Istog trenutka, Simi je posao opao za dve trećine. Trebalo mu je godinu dana da se povrati. Propustio je te godine i letovanje i zimovanje, a ni utakmice ga nisu više zanimale. Nije mu bilo lako. Morao je da uči asortiman, kako se poručuje roba, kako se radi sa fiskalnom kasom, kako se obračunava PDV… Uspeo je da stekne i nove mušterije. Naučio je kako da im priđe, kako da im se umili, kako da ih navikne da probaju nove proizvode. Naučio je i da radi popis svakog meseca, da prati zalihe, da čita računovodstvene izveštaje… I sada on drži sve u malom prstu.

Mnogo toga je naučio. Saznao je odgovore na mnoga pitanja. Uključujući i ono najvažnije za konačni uspeh svakog privatnog posla.

Gde se nalazi pokretačka energija firme?

Uvek u malom prstu glavnog igrača.

A to ne mora uvek da bude vlasnik.

 

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

2 Komentar

  • Uvek se oduševim Vašim umećem da od jedne, naizgled, obične i krajnje nezanimljive priče napravite odličan tekst koji mora da ostavi dubok utisak na čitaoca, da ga motiviše, pokrene i nauči nečemu – što je najbitnije.
    Inače, vezano za ovu temu, znam za jedan sličan slučaj. Snaja moje drugarice je radila u pet shop-u u jednoj varošici blizu Beograda. Mlada, vredna, uporna, radila je svoj posao predano, a gazda je retko dolazio jer je imao radnju i u drugom mestu. I tako, ona je jednoga shvatila da sve to što radi za gazdu može da radi i za sebe ( a porodica njenog muža već ima poslovni prostor koji stoji prazan godinama ). Nakon trudničkog i porodiljskog bolovanja, uradila je to. Sada vredno radi u svojoj radnji, zaposlila je i moju drugaricu ( svoju svekrvu ), a pošto je radnja u kući, pametno se iskoristi i ostatak porodice da pripomogne kada može i kako može, i može se reći da posao ide uzlaznom linijom, lagano, ali ide.
    Poenta je čini mi se u mentalitetu nekih naših ljudi, što ih uglavnom ponese ta reč “gazda” i mišljenje da gazde ne treba da rade već samo da troše ono što drugi zarade za njih, ali se to uglavnom loše završi i obije o glavu “gazdama”. Dobro je što je lik iz Vaše priče uspeo da shvati gde je pogrešio i bio uporan da ispravi grešku. Mnogi bi tu odustali, zbog čega se stvara pogrešna slika da se u Srbiji ne može opstati ni poslovati i da se “sve radnje zatvaraju”. Teško jeste, ali uz volju, trud i ogroman rad se sve može… i ne preko noći 🙂

    • I ja se uvek oduševim, draga Danijela, sa Vašim izuzetnim dopunama i pažljivim čitanjem pouka.
      U pravu ste. Pogled na priču iz ugla Đure, osobe koja je vredno radila i koristila svaku ukazanu priliku je, u najmanju ruku, isto tako važna kao priča o glavnom junaku. Retko kada susretnem zaposlene koji radeći za “gazde” koriste svaku šansu da nauče kako se radi privatni posao. U toj školi ne samo da imamo priliku da učimo, nego nas još plaćaju dok učimo…Vaša prijateljica je mudro došla do cilja. Ali, pre toga je morala da ima posao u malom prstu… Hvala na primeru i komentaru, Danijela.

Ostavite komentar