Dnevnik jednog direktora

Burek

“Mama, daj bujek!” snažan dečiji glas nadjačavao je jutarnje čavrljanje ptica po krošnjama.

Vraćao sam se iz šetnje i uživao u prolećnoj jutarnjoj tišini. Još nema ljudi na ulicama i one užurbanosti po kojoj je grad prepoznatljiv. Sanjivi blok se budi polako, bez naglih pokreta. Ali, jutros neko nema razumevanja za lagano buđenje. Šetalištem se ori uzvik “Mama daj bujek!”

Okrenuo sam se i na šetalištu između zgrada ugledao trogodišnjaka koji je sedeo na biciklu bez pedala. Ispred njega nasmejana mama. Osmehuje mu se i vragolasto ga doziva.

“Stigni meeee…” U ruci nosi providnu belu kesu u kojoj je nešto umotano. Prepoznatljivi papir prošaranim masnim flekama nesumnjivo ukazuje da je u pitanju povratak iz obližnje pekare.

Malac hitro doveze vozilo do mame uz  ponovni uzvik: “Mama, daj bujek!”

Tada sam zastao i ja  da posmatram ovu neravnopravnu trku. Jer, kada bi dečak sustigao sa svojim biciklom do mesta gde ga je mama čekala ona bi se očas posla odselila na sledeću lokaciju odakle bi ga opet kroz osmeh dozivala. “Stigni me…” Svaki put dečak bi prešao novu etapu, nadajući se da će konačno doći do cilja. Mama bi ga počastila novim poskokom kojim bi se udaljila, uz najlepši osmeh koji majka daje.

Gledao sam kako zamiču između zgrada, nadajući se da im ulaz nije daleko. U daljini se čulo sve tiše “Mama daj bujek…” i njeno “Ajde još malo, blizu smo…”

Bilo mi je pomalo žao dečaka. Nije fer. Uradio je što se od njega tražilo. Dok sam razmišljao o ovom prizoru, prisetio sam se da sam ovu scenu još negde video.

Dečak i mama su me podsetili na istu igru koja se igra u mnogim firmama. Samo što su u ovoj igri glavni junaci vlasnici i zaposleni, a umesto masnog bureka, u kesi se nalaze bonusi.  Izađe tako direktor pred zaposlene i kaže im da će ukoliko dostignu prodajne ciljeve ove godine, dobiti mastan bonus. Krene voda na usta zaposlenima, potegnu, sve gledajući u tu kesu sa bonusom. I obično, na kraju godine, stignu. Kad tamo, gazde nema nigde. Stoji na drugom brdašcetu i maše onom, istom,  kesom.

“Jeste, povećali ste prodaju ali naplata nije dobra. Stigni meeeee…”

Zaposleni, šta će, nastave dalje usput uzvikujući “Gazda, daj bonus…” Dočekaju tako jureći ciljeve i kraj sledećeg polugođa. I naplata je poboljana.  Okreću se, traže kesu sa bonusom. Kad tamo, gazda im maše sa novog mesta i dovikuje:

“Povećana je prodaja, dobra je naplata, ali povećali ste troškove transporta… Stigni meeee…” slavodobitno se smeje gazda, uživajući u pokvarenoj igri.

Mnogo puta sam gledao ovakve scene. Prisustvovao sam raspadima sjajnih timova,samo zato što su se pravila menjala svaki put kada bi se došlo do cilja. Ostajala je kesa kod gazde. Ne znam da li im je to mudra poslovna odluka. Ne znam da li će takvim načinom rada dugoročno postizati rezultate i da li će stići do uspeha.

Znam samo, ako bi neko pitao zašto ih napuštaju najkvalitetniji ljudi i odlaze u konkurenciju, na to pitanje bih, ipak, imao odgovor.

Ne znam da li bi me razumeli, ali kratko bih im rekao:

“Zbog bureka.”

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

4 Komentar

  • I onda kad vec hoces da odustanes, daju ti deo bureka i opet kazu “stigni me” .. Mnogi zaposleni su se umorili od jurnjave i sve manje njih veruje da ce dobiti nesto. I tuzno je sto na kraju, i ako dobiju, dobiju manje od obecanog.
    Vlado, lepa prica.

    • U pravu si Ana, u nekim kompanijama se ta igra zloupotrebljava i do bureka se nikada ne stigne. Važno je razlikovati pokvarenu od stimulativne igre. U stimulativnoj dobijaju i jedni i drugi, u pokvarenoj samo jedan. Na nama je da umemo da procenimo koje su “pekare” dobre, a koje nisu, i da na poslu, kao i u životu, izbegavamo one koji nas varaju. Hvala na komentaru i veliki pozdrav.

Ostavite komentar