Dnevnik jednog direktora

Čuvari uspomena

Moj otac odavno nije više živ. Ima tome skoro šesnest godina. Ali ga spominjemo često. Spominjemo ga mi, članovi porodice, rodbina, prijatelji… Ali, spominju ga na neočekivanim mestima i neki dobri, meni sasvim nepoznati, ljudi. Tako me je, prošle nedelje, dirnula pažnja jedne šalterske radnice.
Slavica, računovođa iz agencije, otišla je da izvrši svetu dužnost svakog poslodavca. Da bi se državi mogli plaćati doprinosi, novog zaposlenog treba prijaviti, kaže zakon. Tako se Slavica zaputila u RFZO. Sto puta je Slavica bila na istom mestu, po istom poslu. Zna ona dobro šta traži zakon, pa i svaki referent pride. Za deset godina, koliko radi prijave i odjave radnika, naučila je svakakve moguće razloge zbog kojih bi mogla da bude vraćena neobavljena posla. I žena na šalteru je odavno zapamtila Slavicu. Zna da često dolazi i da su joj papiri uglavnom u redu. Ali, nikad se ne zna, valja sve prekontolisati. I čim je dotakla dokumenta koje joj Slavica priložila, gospođi na šalteru odmah se učinilo nešto sumnjivim. Nakupi na tom radnom mestu čovek raznog iskustva, skoro pa psiholog postane. Kao kada carinik na granici pita “Imate li šta da prijavite?”, i oseti laž i nelagodu u odgovoru, tako i šalterski radnik ume pod rukom da oseti dokumente koji nisu spremna za obradu. Kao bioenergetičar prelazi rukom po svakom dokumentu da oseti gde se krije problem. Nakon par minuta rada u dubokoj koncentraciji, dobra gospođa odvojila je iz gomile dokumenata ugovor o radu i detaljno ga skenirala svojim paraadministrativnim sposobnostima. I uoči nešto, što bi nekom drugom, nesavesnom i neopreznom šalterskom radniku, zasigurno promaklo. Zamislite, na ugovoru o radu, između zaposlenog i kompanije, nije upisano ime oca zaposlenog! U ovom slučaju moga oca.
Slavica je pokušala da reši odmah problem, ne čeka joj se ponovo red. Već je doručkovala u njemu i pročitala sve novine. Nada se da će proći samo sa usmenom opomenom.Ta sitnica ne utiče na ugovor. Ali, dobra žena na šalteru ni da čuje. Ugovor se mora dopuniti. Ili ime oca, ili nema prijave. Napusti Slavica red i pošto nije zna ime moga oca, pozvala me je telefonom. Kada mi je rekla zbog čega su je vratili, moram da priznam da me je bilo sramota. Zar tako važnu stvar da ispustim iz ugovora? Zar je moguće da su mi preči dana godišnjeg odmora i ugovorena plata od tako značajnog podatka koji ne bih smeo nikad da izgubim iz vida? Zar da me na to podseti neko ko ne zna mog oca, pa ni mene? Pravedno je bilo da mi se ugovor vrati. Ma i grdnju sam zaslužio.
Istovremeno, osetio sam i duboki osećaj zahvalnosti prema dobroj gospođi sa šaltera. Grde ih ljudi da su kruti, traže nevažne stvari, da su zastareli u razmišljanjima. Možda je sve to tačno, ali je to nevažno u odnosu na ono što ti dobri ljudi rade za sve nas.
Kao prvo, čuvaju nam jezik, uče nas pravopisu. Ne dozvoljavaju da se stavi zarez gde ne treba, da nam se omaknu velika slova gde im nije mesto. Naravno da će nas vratiti iz reda. Pa kako ćemo onda naučiti pravopisnu lekciju, ako nam svaki put progledaju kroz prste.
Takođe, podsete nas ovi dobri ljudi, čak iako to sami zaboravimo, ko smo i odakle smo. Slali su nas tako u mesta gde smo rođeni da uzimamo izvod iz državljanstva. Pa šta, rode moj, ako si pobegao iz tog mesta jer se vodio rat i nisi se setio da poneseš set najvažnijih dokumenata. Sad je mirno, uzmi par slobodnih dana sa posla, obiđi bivše komšije i donesi nam izvod. Možda je nekome to bila avantura, ali ostala je uspomena. Da ne govorim o tome da smo hiljadu puta vadili izvod iz matične knjige rođenih. Svaki put kada bi ga moji roditelji doneli, uz njega bih dobio i priču o tome kako je izgledao dan rođenja iz minuta u minut, koje doba dana je bilo, ko se najviše napio kada sam došao na svet. Uz taj dokument ispričane su neke od najvažnijih priča o mom rođenju.
Zato je važno da poštujemo ljude na šalterima. Oni rade važnu stvar i za sve nas. Iako strepite, čim stanete u red, da li ste izvadili sve moguće potvrde za koje vam nikad nije jasno čemu služe. Iako, kao kakav hrčak, čuvate hrpe originalnih papira na skrovitom mestu u stanu, kao da su zlatne poluge u pitanju. Iako se pred svaki odlazak na šalter vežbate mirnoću kao da se pripremate za obilazak budističkog hrama… Ipak, moramo da ih poštujemo.
Moramo da ih poštujemo jer ćemo i MI jednog dana doći na red za sećanja.
Biće i meni drago, nadam se jednog dalekog dana, kada moje dete bude vraćeno iz reda na šalteru, samo zato što u ugovor o radu nije upisalo ime oca.
Zato navijam za žilavi šalterski rod. Nadam se da će izdržati ovu borbu sa tehnologijom i digitalizacijom i da će ih pobediti, kao mnogo puta do sada. I ne samo to. Što se mene tiče, uveo bih i dodatne potvrde za prijavu na posao. Dokaz da je novozaposleni održao sve pomene, počupao korov oko grobnog mesta, redovno palio sveće za zadušnice…
Mnogo je lakše čoveku da ode sa ovog sveta kada zna da neće biti zaboravljen i da će mu se ime, bar ponekad, spominjati.

Pa, makar i na ugovorima o radu potomaka.

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

1 Komentar

Ostavite komentar