Dnevnik jednog direktora

Dostava

Gordana nije očekivala da ću je pohvaliti. Iako je napisala izveštaj onako kako sam tražio i dostavila ga u dogovorenom roku. Očekivala je, valjda, da ću je pre izgrditi, pa je tako, nesigurno, ušla u kancelariju.

Želeći da je ohrabrim, pažljivo sam izabrao reči. Sortirane kao u bombonjeri. Tek što sam ih upakovao i poslao, brže-bolje ju je sramežljivo vratila, očigledno nenavikla da primi pohvalu.

„Ma, nije to ništa direktore, to je moj posao. Moglo je to i brže, nego su mi se neke kolone pomešale pa sam na tome izgubila vreme. Ali, sledeći put će biti bolje…“

Jasno sam mogao da osetim kako se paket sa rečima vraća, uz pečat na kome piše: „Dostava pokušana. Primalac nepoznat.“

Bio je to prvi, ali ne i poslednji put da se paketi vrate neotpakovani.

Pre nekoliko nedelja Jovani, kasirki u prodavnici u kojoj se snabdevam, poslat je poklon. Primetio sam da je tog dana bila drugačija. Možda je tome doprineo karmin, možda senka i puder, a možda je bila lepo raspoložena. Šta god da je, nisam mogao da ne primetim.

„Komšinice, danas prosto zračite lepotom…“ poslao sam joj poklon.

Nisam stigao ni da završim rečenicu, odgovor se vratio:

„Ma, haj’te molim vas komšija, nemojte me zezati. To ja pokušala da se našminkam, a nije baš ispalo kako treba. Inače se ne šminkam, ne znam šta mi je bilo jutros. Ma, nije to za mene.“

Dostava pokušana. Primalac nepoznat.

Juče u banci ponovo sam bio u prilici da pošaljem poklon. Kada vidim nešto lepo, to i kažem. A ta bela haljina je bila baš lepa.

„Lepo Vam stoji ta haljina.“ rekao sam Anđelki, radnici za šalterom banke uz blag osmeh. Nisam imao nameru da je postidim, niti da pomisli da joj se udvaram. Još manje da mi treba neka usluga. Već sam završio posao zbog kog sam došao.

Anđelka me je pogledala iznenađeno, a onda spustila pogled na papire koje je potpisivala, nespremna da prikaže svoju lepotu  i tiho dodala:

„Ma, nije ništa posebno. Znate, kupila sam je na rasprodaji. Malo je drugačija, nešto između tunike i haljine, pa rekoh da probam, ali nije nikakva skupa marka…“ branila se Anđelka, nespremna da prihvati poklon.

Dostava pokušana, primalac nepoznat.

Slutim i da će danas mnogi paketi biti vraćeni. Da će poneku osmomartovsku čestitku kolega, prijatelja, mnoge žene vratiti uz obrazloženje „Ma ja i ne slavim taj praznik…“ „To su simboli prošlog vremena…“ „Ja hoću da dobijam pažnju svakog dana…“

Verujem da će, ipak, u većini biti one koje će umeti da prime znak pažnje. Koje će primiti paket tako što će reći jednostavno „Hvala“ i zadržati  pohvalu i lepu reč za sebe. Koje ga neće vratiti pošiljaocu.

Jer, kao što kaže naslov filma, poštar uvek zvoni samo dva puta.

Nakon toga više i ne pokušava.

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

4 Komentar

Ostavite komentar