Dnevnik jednog direktora

Duh u timu

U nedelji kada je naša reprezentacija osvojila Svetsko prvenstvo za mlade fudbalere, svet je obišla fotografija njihovih vršnjaka iz Engleske kako sede u trpezariji, za vreme obroka, i razgovaraju. Reklo bi se ništa neobično. Međutim, raspored sedenja je privukao pažnju. Fudbaleri su sedeli podeljeni po boji kože.

Zanimalo me je da saznam kakve rezultate imaju ovi momci. Jer, ipak je to podmladak iz zemlje koja je kolevka fudbala. Siguran sam bio da igraju u vrhunskim timovima, da znaju skoro sve o fudbalu. Da su ih treneri naučili do sada kako se lopta prima, šutira, centrira, dodaje… Verovatno su svi talentovani, radni i vredni momci. Da sve lekcije sa lakoćom usvajaju. Pa, ipak, sudeći po rezultatima oni nisu šampioni.  Nisu se, čak, ni proslavili na poslednjim takmičenjima. Sve su naučili o fudbalu, pa ipak, uspeh je izostao.  Verovatno zato što nisu postali tim.

Podsetila me ova fotografija i na moje rukovođenje. Još kao mlad, postao sam direktor kompanije koja je brojala više od stotinu ljudi. Podeljenih u sektore. Proizvodnja, finansije i računovodstvo, razvoj, nabavka, prodaja… Nisam znao sve tajne posla, ali sam verovao u jedno. Da moramo biti tim. Da i u biznisu, kao i u sportu, pobeđuje najbolja ekipa. Pokušavao sam, na razne načine, da ukažem da bez saradnje i razumevanja nema ni dobrog tima. Koristio bih svaku priliku da im napravim priliku da sarađuju, da zajedno naprave novi proizvod, da zajedno sprovedu u delo novu ideju… I dobro se sećam kako smo na kraju godine zajedno odlazili na novogodišnje proslave. Svake godine bih iskoristio priliku da nešto kažem zaposlenima. Uzeo bih mikrofon, popeo se na binu i pogledao bih po sali gde su zaposleni zauzeli mesta. I uvek bih naišao na isti raspored sedenja.  Računovodstvo sa računovodstvom. Proizvodnja sa proizvodnjom. Prodaja sa prodajom. Ispričao bih, u tih nekoliko minuta, šta smo postigli te godine. Bili su to lepi uspesi. Rast prodaje, proširenje fabrike, veći broj zaposlenih… Ipak, u toj sekundi, kada  pogledam raspored sedenja, znao sam duboko u sebi odgovor da li smo tim. Da li smo spremni za velike uspehe.

Jer, za velike uspehe, pokaže se često, potrebno je međusobno razumevanje i poštovanje. Potrebno je da se iskreno zainteresujemo za osobe sa kojima radimo. Da se zapitamo šta umeju, kakve talente poseduju, kakvi su ljudi… Da poželimo da nešto saznamo o njima, da nešto naučimo… Kada to prethodno uradimo, lako je izaći na teren pred protivnika. Čini vam se, tada,  kao da imate igrača više u svakom trenutku. To je ona nevidljiva snaga koja često donese prevagu, koja donese sreću u poslednjem minutu utakmice. To je ono što se zove timski duh.

Nisam nekoliko godina u kompaniji. Ne znam da li se nešto promenilo. Znam da se Nove godine proslavljaju i dalje, što je lepo. A da li je raspored sedenja promenio? Ne znam.

Voleo bih da jeste.

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

1 Komentar

  • Nije isti je jos uvek. Na ng. Se ne ide ili ide kao da treba da se odradi najtezi posao. Svi su u filmu daj da otkacim i ovo pa da idem kuci. Onako predpostavljam. Nema tu timskog rada. Ne samo tu nego i na drugim mestima. Svaka karika u lancu je bitna. Cesto menjati karike a ne iskoristiti stare dovoljno je tuzno. Svakoj novoj treba da ulegne formira se prema lancu zaposlenima zupcanicima nadrdjenima i naravno direktoru pedalama koji inicira ceo proces. Obo za direktora pedalu nije zvucalo bas dobro. Ali takvom sam se metaforom posluzila. I evo sad se smejem samoj sebi. Ne mogu da verujem sta pusem. Ali je istina. Naravno disa koordinira pravcem. Nadam se da nisam nikog uvredila. Ako jesam izvinite.

Ostavite komentar