Dnevnik jednog direktora

Dvojno knjigovodstvo

Verujem da ćete me se setiti, gospođo.

Ne znam da li će ova priča doći do Vas, ali ako je ikada pročitate, siguran sam da ćete se prepoznati. Setićete se avgustovskog utorka ujutro, kada ste stajali na parkingu Doma zdravlja i okretali se da u još sanjivom bloku zgrada pronađete nekoga ko bi vam pomogao. Svi žure. I ja sam žurio. Krenuo sam u jutarnju šetnju, nakon koje sam planirao da pojurim na zakazane sastanke. Možda Vas, tako zamišljen, ne bih ni primetio da me niste pozvali. Stao sam, okrenuo se i ugledao Vas kako stojite pored automobila i nemoćno širite ruke. U prvom trenutku sam pomislio da nemate sreće. Da ste zaustavili pogrešnu osobu. Jer ja se u automobile razumem kao u razmnožavanje delfina . Kada stanem ispred haube automobila, kao da sam stao ispred ženske tašne. Pojma nemam šta se nalazi unutra, još manje čemu služi. Umem samo da otvorim i zatvorim.

Ipak, nekim čudom, za ovaj problem bio sam kvalifikovan. Pre nekoliko nedelja, deca su se zaigrala na zadnjem sedištu auta i ostavila upaljeno svetlo. Narednog jutra, kada sam hteo da upalim auto, nisam mogao. Akumulator se izpraznio. Naišao je tada moj dobri komšija Bole i objasnio mi šta treba da uradim. Poslao me je u prodavnicu auto delova da kupim kablove „Nemoj samo kineske.“, reče mi. Ja ga poslušao, uzeo italijanske koji su kvalitetniji i bolje provode struju. Spojili smo akumulatore, oni se ljubili nekoliko minuta i – gle čuda, moj auto je upalio. To je sve što znam o popravkama automobila. Ali, tog jutra Vama je i to bilo dovoljno.

Odložio sam šetnju, vratio se u stan da uzmem ključ od auta, dovezao se do mesta na kojem ste bili. Uradio sam isto što me je Bole naučio. Razmotao crveni i crni kabl. Jedan na plus, drugi na minus. Upalio auto i posle nekoliko minuta upalili ste i Vi. Zabrinuto lice zamenio je osmeh. Izašli smo oboje iz auta, prikupili kablove, spustili haube i pozdravili se. Na licu Vam je bila pomešana radost i neprijatnost. Izvinjavali ste se što ste me pozvali, objašnjavali da vam je baš tog jutra suprug otputovao, da je auto jutros upalio i da ne znate šta mu bi. Zahvalili ste se na kraju i rekli da ako mi bude bila potrebna pomoć mogu Vas naći u apoteci u susednom bloku. Za neki savet, lek, zlu ne trebalo… Niste stigli ni ime da mi kažete. Video sam da ste otišli sa pomešanim osećanjima. Na licu Vam je ostala radost što ste našli osobu koja Vam je pritekla u pomoć i neprijatnost što ne znate kako da se odužite odmah.

Zato Vam pišem ovo pismo. Da ne brinete. Sve je uzvraćeno. Prošle noći.

Sinoć dok sam se bio u gradu, u ulici Vojislava Ilića, probušila mi se guma. Bilo je deset sati uveče, vulkanizerske radnje su bile zatvorene. Parkirao sam se na trotoaru. Pljusak se pojačavao. Srećom, sačuvao sam oglase mobilnih vulkanizera i pozvao sam prvog. Nisam stigao ni da se predstavim i ispričam gde sam i u kakvoj sam nevolji, odmah mi je saopštio da je za danas gotovo, imao je previše posla. Okrećem drugog, trećeg… Uzalud. Niko se ne javlja iako kažu da su dežurni dvadesetčetiri časa. Već sam bio u iskušenju da ostavim auto na trotoaru i pozovem taksi. Ipak, odlučio sam se za još jedan pokušaj. Javio mi se ljubazan muški glas. Saslušao me je, zapisao gde se nalazim, rekao mi da ne brinem i da će stići za petnaest minuta. I stvarno je došao ubrzo. Prišao mi je mladić kratko podšišan sa naočarima, u plavom mehaničarskom kombinezonu. I sa neobičnim osmehom kao da je krenuo u restoran sa muzikom. Zasukao je spremno rukave i preuzeo stvar u svoje ruke. Usput sam saznao da se zove Neša, da radi u vulkanizerskom servisu i da dolazi samo po pozivu. Kada neko javi da je u nevolji on sedne u auto koji je opremljen alatima i pomogne. Kiša je sve više padala. Bilo mi ga je žao što kisne, pogledao sam u gepek. Kišobrana nigde. Ali, ostao je suncobran sa letovanja. Izvadio sam ga i raširio da bar malo pomognem svom spasiocu. Neša je skinuo točak, odneo ga u mobilnu radionicu kod gepeka svog automobila, nešto kidao, gurao, vadio i sekao i za petnaestak minuta popravio gumu. Tek kada je završio, skinuo je naočare sa kojih su slivale kapi kiše.

„Šta ćeš, nemam brisače na njima.“ nasmejao me je.

Ipak, malo sam se uplašio na kraju da će me usluga papreno koštati. Da će mi naplatiti i što je pokisao i što sam ga prekinuo u nekom važnijem poslu. Da će iskoristiti moju muku da dobro zaradi kao što neki zarađuju na muci izbeglica iz Sirije. Ali nije, draga gospođo. Bio je veoma pristojan, ostavio sam mu čak i više od onoga što je tražio. Iz gepeka sam izvadio svoju knjigu i poklonio mu. Iskreno se obradovao.

„Moja supruga obožava da čita.“ rekao mi je sa istim onim osmehom sa kojim je prethodno po nevremenu radio. Napisao sam mu i posvetu. „Neši vulkanizeru, za nesebičnu pomoć na putu do vrha“. Pozdravili smo se. Krenuo sam radosno uzbrdo, baš ka vrhu ulice Gospodara Vučića. Tako sam se, razmišljajući o onome što sam doživeo te noći, setio i Vas, draga nepoznata gospođo.

Pomislio sam kako ne morate više da brinete i opterećujete kako ćete se odužiti. Izgleda da ima ko brine o tome. Ima ko sve meri i računa bez greške. Ko pravi ravnotežu. Ko je dežuran dvadesetčetiri časa dnevno, svakog dana u godini. Ko nas uputi ka drugima kada njima treba pomoć. Ko šalje pomoć kada nama zatreba. Ko meri dobro koje smo dali i primili i upisuje sve na konto.

I ne traži ništa od nas, taj nebeski računovođa, osim jedne stvari.

Da budemo spremni kada nas pozove u bilo koje doba dana i noći. Da se odazovemo na njegov poziv. I da tamo, gde nas pošalje, budemo samo ljudi.

A on će se pobrinuti da stigne nagrada.

Ponekad, u veoma kratkom roku.

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

14 Komentar

  • Pre vise meseci, vracala sam se kuci sa detetom od godinu i kusur od svoje mame. Vreme je bilo ostro, hladno i duvao je jak vetar, onaj sto ga Vojvodina nesebicno nudi. Nazirale su se pahulje, pa smo zurili kuci na kupanje i spavanje. Na jednom od onih “golih” bulevara, stajao je trosan auto, uljucena “sva cetiri” i jedan covek van istog. Obucen je skromno, radnicki. Mase mi, kao covek zeljan vode u pustinji, te stajem, iako smo dete i ja sami u kolima. Malo me je strah, pa prozor spustam jedva malo da mogu da ga cujem, a auto u prvoj, spreman za poletanje. Pita me da odem na pumpu i sipam mu 2,3 litre goriva, ne bi li on i zena (koju tek tada primecujem u kolima) stigli do kuce. Pumpa je blizu, ali je meni potrebno da napravim krug od nekoliko kilometara ne bih li stigla tih 50 metara nazad do nje. Zamolim ga da po gorivo ode sam, a da mu ja dam pare, jer je detetu uveliko vreme za spavanje i urla vec kilometar voznje koju smo prosli. Trazi mi telefon da vrati novac. Kazem da mi zaista nije potreban, bitno je da odu kuci. Pita me kako onda da mi se oduzi. Moj odgovor je bio da samo nastavi krug. Iskreno se nadam da je i on imao prilike da se u nekom narednom periodu oduzi, kao i Vi, te da je pronasao pravu osobu za taj zadatak. 🙂

    • Hvala Vam na ovoj priči, lepo ste ovo dopunili. Kada sam pisao priču imao sam u mislima taj krug koji ste tako lepo opisali. Negde sam se pitao ko će biti sledeći i ko će, kada bude zatrebalo, pomoći Neši. Danas sam ga pozvao telefonom da mu se zahvalim ponovo na ljubaznosti i rekao mu da sam napisao priču. Ako je pročita još jednom mu se zahvaljujem i poručujem mu isto što ste i vi tom dobrom čoveku. Samo nastavi krug.

  • Neko iz univerzuma pravi ravnotežu.
    Sećam se priče uvaženog Vladete Jerotića, baš na ovu temu.
    Imam svoje primere i to baš puno takvih primera, neću ih deliti, jer to je neko moje unutrašnje zadovoljstvo.
    Hvala za lepu priču.

    • Hvala i Vama Neno na komentaru. Drago mi je da imate primere i da ste doživeli slično. U pravu ste, veliko je zadovoljstvo kada se pokrene taj krug.

  • Дете ми је било код баке на спавању, и ујутро сам кренула по њега да га одведем на преглед код стручњака за дечју офталмологију, у приватну клинику, да би потврдио налаз. У аутобусу поред мене седне неки човек. Возио се неко време и изађе. Погледам на празно седиште, а на њему новчаник. Узмем га, погледам, а он пун. И новац, и картице, и лична карта, и, на срећу, визиткате. Прочитам у личној карти име и презиме, на визиткартама исто име и број телефона. Позовем га и објасним му шта се десило, да му је новчаник код мене и да га чекам на последњој станици. Човек се, наравно, прво шокира, каже, кренуо је на пут, сва документа и паре су му у том новчанику, замоли ме да га причекам десетак минута. Стигао је брзо, дала сам му новчаник, он се захваљивао, нудио ми надокнаду, макар чоколаду да ми купи, али стварно није било потребе за тим (уосталом, и сама сам се прилично узнемирила кад сам видела да је неко изгубио новчаник, могу мислити како је њему било). Журио је и он својим послом, а и ја по дете, пожелела сам му срећан пут и отишла.
    Узела сам дете и отишли смо код лекара. Докторка је обавила комплетан преглед – и одређивање диоптрије, и астигматизам, и специјалистички (ништа страшно, нека врста страбизма 🙂 ), и отишла даље својим послом, а ја сам отишла да платим преглед. Дођем до сестре, а она ми каже “Докторка је рекла да не морате да платите.” Била сам збуњена, па ми је поновила: “Бесплатно је, можете да идете.”
    Ето. Нека буде да је докторка враћала неко добро дело, да се човеку с новчаником вратио неки племенит поступак, да се мени вратило одмах. Није важно шта је, само нек се доброта врти 🙂

  • Ako dobro činimo ili dajemo,očekujući da nam se uzvrati od iste osobe onda to i nije davanje.Onda “kantarimo”,trgujemo,prodajemo…i nema onog divnog osećaja kada pomognemo i za uzvrat dobijemo iskreni osmeh,zahvalnost u oku,kada iznedrimo ono najfinije u sebi i u drugom!Takav osećaj nema cenu jer mu je vrednost neprocenjiva! Hvala za divnu priču…Dobro,uvek stiže na vreme i obično,sa nepoznate adrese! U tome i jeste lepota davanja i darivanja…”Kotrljam”dalje od srca!…i veliko hvala svima na prelepim komentarima! <3

    • Lepo ste ovo napisali Julka. “Dobro uvek stiže na vreme i obično sa nepoznate adrese. U tome i jeste lepota davanja i darivanja…” Hvala i Vama na komentaru.

  • Sedeli smo u restoranu i ručali kada nam je prišao konobar i rekao da mladići, koji su sedeli za drugim stolom, žele da nam plate piće ili neki kolač.

    Profesor Jerotić je ljubazno odbio, između ostalog i zato što je skroman čovek, rekavši: “Mi smo već naručili piće, a jedno smo popili i kod njega kući, da mu poželimo dobro zdravlje, rođendan mu je, pa smatram da je to dosta, i da bi sve preko toga bilo nalivanje!”

    Kasnije nam je taj mladić, čija je ideja bila da nas časti, prišao, predstavio se i rekao profesoru da je želeo da mu plati piće zato što je on toliko toga za njega učinio! Kako je rekao, njemu su Jerotićeve knjige i emisije mnogo pomogle u životu. Jerotić se ponovo ljubazno zahvalio, a onda mu je rekao ono što želim da podelim sa vama:

    “Nemojte uvek da činite po principu ja tebi, ti meni ! Ja sam nešto, kako Vi kažete, učinio Vama, i Vi sada hoćete meni da vratite. Kada Vama neko učini nešto, Vi učinite nekom drugom, on neka učini nekom trećem, i tako, jer tako se pravi krug dobrih dela! Inače, to – ja tebi, ti meni – je odraz plemenske svesti i osnov korupcije. Zato ja kažem da je za plemenske narode, u koje ubrajam i Srbe, korupcija nešto prirodno. Ipak, ne treba zaboraviti da smo mi pozvani da budemo hrišćani, a to znači da se izdižemo iznad svoje prirode!”

    • Jelena, hvala na komentaru i divnoj pouci. Susrećem se, sve češće, sa čitaocima koji na sličan način žele da mi se nekako zahvale se za ono što dobijaju kroz priče i blog. Sada znam kako da postupim. Važan je krug. Sve najbolje Vam želim.

  • Sve ove divne price , koje sam procitao samo mi dokazuju da je :istina , pravda ,dobrocinstvo -VRLINE- koje jos uvek postoje u nekima od nas i TREBA VEROVATI U NJIH , KAO STO JA VERUJEM SAV SVOJ VEK .
    -Voleo bih citati ovakve price u DNEVNIM NOVINAMA NA NASLOVNIM STRANAMA , na VESTIMA -kao udarne vesti , tada bih bio jos srecniji . iako sam sada srecan dok citam ove price . hvala .

    • U pravu ste Branko. Mada, zahvaljujući naslovima u dnevnim novinama ja sam dobio motivaciju da počnem da pišem priče revoltiran što se ne primećuju lepe stvari oko nas. Svako zlo donese i neko dobro, izgleda. Hvala Vam na komentaru.

Ostavite komentar