Dnevnik jednog direktora

Gde tigrovi žive?

       Čuo sam za bezbolno čupanje obrva, bezbolno uklanjanje mladeža i bezbolno bušenje ušiju. Čak i za bezbolno tetoviranje sam čuo. Jedino nisam verovao da postoji bezbolno ispravljanje šefova i direktora.

Čuo sam za bezbolno čupanje obrva, bezbolno uklanjanje mladeža i bezbolno bušenje ušiju. Čak i za bezbolno tetoviranje sam čuo. Jedino nisam verovao da postoji bezbolno ispravljanje šefova i direktora. Da ukažete šefu na grešku i da izađete zdravi i čitavi iz njegove kancelarije, to ne biva. Znate, valjda, da mislimo da sve znamo, da teško primamo kritike, ljutimo se kada nas ispravljaju, čak i kada je jasno da nismo u pravu. Takvi smo, neću da vas lažem, nisam ni ja drugačiji. A postoje i zaposleni koji ne prihvataju bezgrešnost šefova, povrh svega vole da im to ukazuju. Slađe im je da dokažu šefovu grešku, nego da dobiju povišicu. Na kraju se to, naravno, završi bolno. Uglavnom po zaposlenog. Međutim, jedan čitalac mi je pokazao da, ipak, postoje bezbolni načini. Čak i za ovu, strašnu, intervenciju.

Pre nekoliko meseci čitao sam jednu priču o ženi koja je ukrotila tigra. Priča je trebalo da posluži kao podloga za pouku o upornosti i mudrosti na poslu. Umesto da prevedem onako kako je pisalo u originalu “U jednom plemenu…” , nesmotreno sam dodao još jednu reč. “U jednom afričkom plemenu…” i nastavio da pišem o tigru kojeg je ukrotila žena.

Priča pod naslovom “Tigar” objavljena je na blogu. Ubrzo, počeli su da pristižu i komentari čitalaca. Uvek ih rado isčitavam, naročito kada su pozitivni. Jedna Rada se zahvaljuje za nadahnuće koje je dobila. Bravo Rado, samo napred. Andrea kaže da je dobila snagu za nove podvige. Stevan me ohrabruje da nastavim. Lepo od njega. Stiže i jedna poruka od Dušana, ali sakrivena od očiju čitalaca. U kratkoj, jednostavnoj poruci, pisalo je:

“Priča je lepa. Samo tigrovi ne žive u Africi.”

Pomislio sam, u prvom trenutku, da to nije tačno. Odmah sam pogledao na internetu gde ti baksuzi žive. Ima ih na nekoliko mesta. Ali u Africi ih, zaista, nema. Grešku sam odmah ispravio, verovatno je Dušan bio jedan od retkih koji je to primetio. Bilo mi je neprijatno zbog greške, ali sam, ipak, uspeo da zapazim svu bezbolnost njegovog načina. Dušan je na grešku ukazao dobronamerno, sa poštovanjem onoga što jeste bilo važno i nije iskoristio priliku da svima obznani kako je bolje upućen.

Možda bih, da sam imao Dušanovu mudrost, bolje prošao na važnom sastanku na svom prvom radnom mestu. Bio sam mlad menadžer, pun želje da se dokažem, nedostajala mi je samo povoljna prilika. Verovao sam da su nas zaposlili da bi im pokazali kako treba da se radi i šta ne valja u firmi. Naoružan teorijskim znanjem, verovao sam da će se pojaviti neki pogodan trenutak da ga prikažem. I pojavio se. Regionalni godišnji sastanak direktora prodaje. Na taj sastanak obično su pozivani najvažniji ljudi kompanije. Nas nekoliko juniora, ipak, pozvani smo da prisustvujemo i da slušajući nešto naučimo. Razgovaraće se o rezultatima iz prethodnog perioda i donositi odluke o narednim poslovnim koracima. Veliki ovalni konferencijski sto za dvanaest ljudi u sali za sastanke tog dana je bio popunjen. Iza njih, u drugom redu na stolicama, sedeli smo mi, novajlije. Divio sam se najvažnijim ljudima kompanije. Sve na njima je bilo u skladu. Odelo, kravata, košulja i izglancane cipele, samouveren hod, široka ramena i krupni ozbiljni glasovi, činili su da se osećam kao da sam u društvu džinova. Sa nekim od džinova sam se, čak, i upoznao. Sagnuli bi se, spustili na kolena i pružili mi krupne šake u koju je jedva stajala moja.

Kada je došao generalni direktor žamor se umirio. Započeo je sastanak. Govorio je o prošloj godini. Napredovali smo, ali uvek može bolje. Svi su slušali i pomno zapisivali. Pokazivao je grafikone, tabele i ukazivao na ono što mora da se popravi. Nije bilo pitanja, nije bilo diskusije. Svi džinovi netremice su posmatrali najvećeg. U jednom trenutku, direktor je započeo da nabraja zemlje u kojima je prodaja ispod očekivane. Tražio je da se ispita azijsko tržište, naročito Kina. Rusija postaje sve više interesantna za poslovanje. Ne treba zaboraviti i okolne zemlje, Bugarsku i Rumunija ulaze u EU… Čak se zanimaju i neke firme iz Afrike. Jedna iz Egipta, druga iz Libana…

Čekaj malo, pomislio sam istog trenutka, pa Liban nije u Africi.Verovatno je mislio na Libiju. Odlična prilika da iskažem znanje. Ruka je sama krenula u vis, nisam stigao da sprečim katastrofu.

“Direktore…” prekinuo sam prezentaciju. Pogledao me je iznenađeno, nisam ni sačekao dozvolu da nastavim “Verovatno ste mislili na Libiju. Liban nije u Africi…”

U sali za sastanke tajac. Nekoliko trenutaka.

“Izađi, napolje” kratko je izdao naredbu.

Uspeo sam da na brzinu pokupim stvari i kao kometa nestanem iz vidokruga kolega. Želeo sam da pobegnem iz firme. Ljut na kolege što su ćutali. Ljut na direktora što nije umeo da primi ispravku. Jedino nisam bio ljut na sebe, jer nisam znao kako se ispravljaju direktori. Tada nisam, nažalost, znao da se direktori ne ispravljaju u prisustvu drugih. Da je važno odabrati pravi trenutak. Da je važno odabrati pravi način.

Voleo bih da mogu da se vratim na taj sastanak. Danas bih, zasigurno, uspeo da zadržim ruku i brzopleti jezik. Uspeo bih da obuzdam želju za dokazivanjem. Uspeo bih da se strpim i sačekam kraj sastanka. Uspeo bih da, na mnogo bolji način, objasnim ko jeste, a ko nije u Africi.

Sada znam da u Africi tigrovi NE žive. Posao me je, sa druge strane, naučio gde “tigrovi žive”. Između ostalog i na rukovodećim položajima svake firme. Zato, budite pažljivi. Čuvajte se. Nemojte biti nestrpljivi. Nemojte biti nesmotreni. Učite KAKO da im priđete.

Postoje bezbolni načini za ispravljanje šefova.

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

6 Komentar

  • I šta sad?Svako neka tumači ovaj tekst kako hoće ali ja ga tumačim kao sujeta.Pre nekih par godina direktor moje firme,koji je inače penzioner,prima platu u iznosu od 5 bruto zarada u Srbiji,radnike tretira kao trošak i sl.držao je sastanak na kome je rekao da su svi šefovi sujetni,da se svako na svom radnom mestu ponaša kao da je ono samo njegovo i zahteva da se radi kako oni misle a niko od njih ne želi da pita za savet,osim jedne koleginice,šefice
    koja ga zove i po 10-ak puta dnevno i pita za mišljenje.E pa ja sam ovo shvatio kao vrhunac sujete jer je prevod njegovih reči”pitajte mene ja sve znam”.Poenta je da se ne ceni tuđe mišljenje i treba imati samo mišljenje direktora kao svoje jer to hrani njihovu sujetu.Za pojašnjenje,firma je trgovinska,šefovi su poslovođe marketa,a onaj kome su ove reči bile upućene sam ja/u to vreme sam i ja bio šef marketa/ alii osoba koja nikada u karijeri nije imala manjak na popisu a sve ostale kolege jesu i zato na sastancima ćute
    i klimaju glavom.Nemojte da shvatite da se žalim ali ovo pišem da bi se videlo da ima i drugačijih priča u Srbiji,da postoje nedodirljivi,da nema potrebe biti pošten,da je radnik roba,da nema nikakvu zaštitu i da dok ne bude bilo primene zakona o radu kako je napisano tj.poštovanje minimalne zarade,plaćanje prekovremenog rada,omogućavanja korišćenja jednog dana u nedelji za odmor/kod nas se radi 13 dana da bi 14.bio slobodan/,funkcionisanja sindikata koji će biti ravnopravan partner u razgovoru sa poslodavcem i sl.sve je mrtvo slovo na papiru.Uh,izvinite,ponela me tema.Pozdrav.

  • Na YT je popularna šala Stiva Džobsa, on kaže da je Apple kao brod sa rupom na dnu kroz koju ulazi voda. Njegov posao je da brod usmeri u pravom pravcu. To bih nekako povezala sa odnosima prema šefu, naime mislim da dok zaposleni veruju da šef taj “brod” usmerava u dobrom pravcu i poštuju njegov rad i uspeh imaju drugačiji odnos. Ovo sam rekla iz ličnog iskustva, ali ima nas raznih…
    Čini mi se da je sujeta izražena kod direktora koliko i Danin Krugerov efekat kod zaposlenih. Ako neko smatra da je pametniji neka otvori svoju firmu pa neka to dokaže i sebi i drugima.

    • Poštovana Ivana, raduju me Vaši komentari. Vidim da dobro razumete poruke, čak i one malo skrivenije. A što se tiče, poslednje rečenice, upravo danas sam razgovarao sa osobom koja je radila u kompaniji i nije mu se dopao način na koji su radili. Pokušao da predloži, nije uspeo, otvorio svoju firmu, postao kupac svoje firme i toliko dobro radi posao da ga bivša firma sada angažuje da uči njihove ljude kako da primene iste principe. I za to ga plaćaju mnogo više nego što je bila njegova plata. Naravno, dao mi je lepu temu za priču, a ona je upravo to o čemu i Vi govorite. Hvala na komentaru i srdačan pozdrav.

  • Htela sam drugi segment price da prokomentarisem. Kada ste.bili ljuti na kolege jer su cutali. Meni se dogodilo u firmi koja je otisla u propastgde sam bila prodavac hi fi opreme televizora i ostalih digitalnih komponenti. Kiza koji je bio sef nama na tom delu prodaje je sakupio nas pet da bi nam preneo neku infomaciju. Ne secam se vise sta. kada je pitao da li neko ima komentar pitanje… naravno ja uvek imam ali sam pri cala u mnozini. Mi. Pricam ja, a on se ubi od smeha. Zastanem mrdnem glavom u neverici sta se dogadja… kaze Kiza okreni se. Ja se okrenem a iza mene nema nikog. Svi se razbezali svako na svoju stranu kao rade nesto. Onda sam i ja pocela da se smejem. I tako smo se smejali zajedno….. Kaze kiza ma pusti to hajmo mi lepo na kaficu. Eto. I dalje smo se smejali.

Ostavite komentar