Dnevnik jednog direktora

Godina preduzetništva

 

“Žao mi, sinko, ove naše omladine.” započinje priču dobri starina “Evo, kod nas prošle godine nije obavljeno nijedno venčanje. A nije da nema mladeži u našem kraju. Izbrojao sam. Imamo jedanaest slobodnih mladića i dve devojke spremne za udaju. Većina prešla tridesetu. Kad će, Bog zna…”

Da ne bih slučajno posumnjao u njegovu računicu,  čika Bole nabraja svakog ponaosob. Zna im i porodice, familije. Odavno su komšije.

Ništa čudno. Ima takvih primera svuda po Srbiji, reći će neko. Napuštaju mladi sela i odlaze u potragu za boljim životom u gradovima. Oni koji ostanu, ne mogu da pronađu žene. Zamiru porodična imanja.

Znam i ja sve to. Samo što čika Boleta nisam sreo na Pešterskoj visoravni, niti u dalekim selima podno Stare Planine.  Čika Bole je moj komšija. Ova priča se događa u šestospratnoj zgradi novobeogradskog bloka. Sve ove mladiće i devojke, o kojima Čika Bole govori,  susrećem i ja svakodnevno. Sve su to lepi i fino vaspitani momci i devojke. Neki studiraju već duže vreme. Neki su završili fakultete, i čekaju poslove duže vreme. Dok čekaju, žive sa roditeljima i primaju džeparac. Od roditeljskih penzija i ne previše plaćenih poslova.

Nije moja zgrada izuzetak. U drugim naseljima je isto tako. U drugim gradovima. U drugim državama.

Istražuju naučnici zašto je to tako. Uključili su se psiholozi, sociolozi, antropolozi, ekonomisti… Svi imaju svoje teorije. Od toga da su internet i društvene mreže krivi za sve, do toga da je sve posledica globalne krize. Meni lično, najstručnije objašnjenje pružio je Goran Milić, poznati hrvatski novinar. Čovek je istraživao zašto su pojedine zemlje Zapadne Evrope u proseku četiri puta uspešnije od Hrvatske, kada nisu četiri puta obrazovanije, nemaju četiri puta više nekretnina, njihovi stanovnici se ne hrane četiri puta više… Tražio je podatak koji će objasniti tu ogromnu razliku i pronašao ga:

Tačno četrdeset puta više (!) punoletnih Hrvata, mlađih od 30 godina, živi kod tate i mame, nego u Danskoj. Ne četiri, nego četrdeset puta. 

Voleo bih da vidim rezultate ove statistike u Srbiji. Ne sumnjam da bi i u ovom takmičenju između dve države, rezultat ponovo bio neizvestan. I poražavajući za obe ekonomije. Jer, kako Goran u svojoj analizi objašnjava:

“Uzalud će mi neko objašnjavati kako mlad čovek “onde u bogatom svetu” može sebi unajmiti stan i plaćati “sve ostalo” od svoje plate. A kod nas je to, navodno, nemoguće. “Dete”, po našem, ne bi trebalo odlaziti iz kuće dok mu roditelji ne osiguraju vlasništvo stana ili veći deo. Naša se logika pita “zašto bi dete (29-godišnji konj sa fakultetskom diplomom) živelo nižim standardom nego u roditeljskom domu? A u tome i jeste glavna fora! I mladim Dancima osetno padne standard kada počnu plaćati podstanarstvo, kupovati namirnice i prati vlastito rublje. Ali, za nekoliko godina oni dostignu, a zatim i prestignu nivo blagostanja koji su imali kod mame i tate. U međuvremenu, pritisak borbe za napredak stvara im novi krug prijatelja u sličnoj situaciji, zajedno otkrivaju sasvim nepoznate mogućnosti, počinju realno ceniti teško zarađeni novac, brzo postaju zreli i odgovorni članovi društva.”

U Srbiji je 2016. godina proglašena godinom preduzetništva. Mladima se, na raznim nivoima predstavljaju prednosti otvaranja sopstvenih preduzeća. Pruža se mentorska podrška, informacije, ponegde i finansijska sredstva. Sve je to korisno. Ipak, možda ne bi bilo loše da se tom akcijom obuhvate i roditelji mladunaca.

Jer, sve je to lepo objasnio uspešni preduzetnik Nebojša Matić, vlasnik firme Mikroelektronika, koji izvozi svoje proizvode po celom svetu. Kada su ga pitali kako je došao na ideju da bude preduzetnik, jednostavno  je objasnio:

“Nije to bila nikakva vizija, niti plan… Preduzetnik sam postao jer sam morao. Onda kada su mi roditelji zavrnuli sve slavine i  prestali da mi finansiraju studije. Da vidiš kako tada mozak, odjednom, počinje da radi i smišlja načine da se zaradi novac…”

Zato mi se čini da će nekima, kao i pre, ovo biti godina preduzetništva, a nekima godina zaštite mladunaca.

Šta ko izabere, tako će mu i biti.

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

10 Komentar

  • Definitivno je hotel MAMA jedan od najštetnijih elemenata u društvu tako po sociološkom kao po ekonomskom pitanju. Donosi razmaženost, nesamostalnost, koči razvoj osobe po svim pitanjima. Dokaz imam u vlastitoj porodici sa trečim detetom koje se malo kasnije rodilo i kao tako istasalo u previše razmaženu osobu. Nesamostalnost, premala samouvjerenost, razmaženost ipak nisu sprečile sinu da bez večih problema završi gimnaziju i fakultet. Dobili smo fakultetski naobrazovanog, za samostalan život nespremnog momka.
    Tata, imam mogučnost i želju da polažem magisterium u Holandiji, kaže meni neki dan. Kud češ takav kakav si sam u svet, mislim si. Poslije razgovora sa suprugom damo mu ipak punu podršku i učinili smo nešto najbolje za njega pa i za nas.
    Rezultati ta odluke su mnogobrojni. Dečko završava studije i pomalo razmišlja o pravljenju doktorata. Nije loše, ali najvažniji rezultat je to, da je naučio najtežu stvar, to je život. Naučio je da se hrana ne nalazi u frižideru nego u prodavnici gdje čak traže da je platiš. Naučio je da mora prljav veš pre nego što ga opet obučeš proči kroz veš mašinu. Naučio je da mesec ima trideset dana, neki čak dan više. Naučio je da pare donirane sa strane roditelja zadovoljavaju isključivo golo preživljavanje i da izlazku u kafanu predhodi izlazak na neki vanredni plačeni posao.
    To sve je dečko za samo dve godine naučio i blizu je toga, da počinje doprinosit rastu društvenog proizvoda. Malo me jedino brine da bude to društveni proizvod Holandije ili neke druge strane zemlje i ne Slovenije.
    Imenjače izvinjavam se na lošoj gramatici i puno te pozdravljam iz Ljubljane.

    • Divna priča, Vlado. Ponosan sam na sve ono što sam naučio i učim dalje o poslu i životu od tebe. Gramatika ti je i dalje sjajna. Hvala ti na komentaru i veliki pozdrav iz Beograda.

  • Citao sam ovo istrazivanje G.Milica pre par meseci i slazem se u vecini stvari, s tim sto je po meni bitno naglasiti i da omladina tamo negde ima vise opcija pred sobom,zdravije okruzenje, pa je samim tim i hrabrija da krene u ‘zivot’.
    Sve vise sticem utisak, apropo dela teksta o preduzetnistvu, da mladi nemaju dovoljno samopouzdanja, hrabrosti da krenu u preduzetnicke vode. Ima i to toga da im je lepse u sigurnom porodicnom domu, ali ipak mislim da su takvi slucajevi u manjini. Deluje mi da je neophodno sto vise pribliziti mladima svet preduzetnistva, kako bi sa sve vecim znanjem raslo i njihovo samopouzdanje, zelja, Drugi utisak je pitanje mentaliteta, tesko je shvatiti da mladi nemaju dovoljno zelje za necim novim, pa makar to bio i pokusaj. Kao da se plase neuspeha, osude, a svaki uspesan put je poplocan neuspesima… Sve pohvale za pricu kao i uvek.

    • Lepo ste sve ovo rekli Dejane. Treba reći i da izlazak iz sigurnog porodičnog doma ne donosi odmah uspeh. Valja mnogo puta pokušati i ne uspeti iz prve. Mnogi na toj stepenici zastanu i obeshrabre se. Nekoga preveliko samopouzdanje zakoči. Ne može da veruje da mu nešto ne ide odmah kako je zamislio. Ali, svakako je prvi korak da se izađe iz gnezda… Hvala na pohvalama i komentaru.

  • Poštovani Vladimire,

    Odličan tekst. Mislim da je Goran Milić uglavnom u pravu, ali.. Iz mog ugla, a smatram da imam pravo da se postavim na stranu mladih, jer sam 1982.godište, na vreme sam diplomirao, zaposlio se, stekao porodicu, a pre svega toga se “odvojio” od roditelja-MNOGO JE TO TEŽE U SRBIJI i Hrvatskoj, nego u Danskoj. Sami ste rekli da te komšinice i komšije iz zgrade mesecima čekaju posao, a ako ga imaju, retko ko ima pristojnu zaradu.
    Verujem da bi se većina njih mnogo lakše odlučila na SAMOSTALAN ŽIVOT kada bi zarade pokrivale redovne troškove života + ponešto za sebe ili porodicu, ali je situacija drugačija, pa onda roditelji pokrivaju troškove života, a ostatak primanja “samostalnih” ide na svoje potrebe, a za porodicu se jako teško odlučuju.
    Govorim iz sopstvenog iskustva (na sreću uspeo sam sve navedeno bez velike pomoći roditelja-svojih i supruzinih), ali mnogi oko mene se ne usuđuju. Mislim da je DRŽAVA TA KOJA STVARA OKRUŽENJE, a onda je na mladima da se bore. Naravno, ne treba čekati, jer vreme je JEDINI RESURS KOJI NEMA ZAMENU.

    Pozdrav i hvala za još jednu odličnu priču!

    • Milane, hvala na komentaru. Drago mi je da ste jedan od onih koji su se odučili za samostalan život. Jedna stvar, koju i sami spominjete, tu je od ključnog značaja. USUDILI STE SE. Za mnoge stvari u životu nemamo garanciju da ćemo uspeti i da će nam se rizik isplatiti. Ali, iz svog iskustva sam dobio utisak da kada god se USUDIMO da krenemo, dogodi se nešto što nas bar malo pogura u toj nameri. Pojavi se neka pomoć, upoznamo neke nove ljude koji nam pomognu ili nas upoznaju sa nekim ko može da nam pomogne. Ovo je važno jer, često i preduzetnički putevi zavise od toga da li ćemo se USUDITI. Jer, nikad okolnosti nisu sjajne. Nikad nećemo imati dovoljno kapitala, sigurnosti i ko zna čega još. Ali, kroz sva ta iskustva mi učimo i to je suština. A najviše se uči iz najtežih zadataka. Zato, kada god možete nastavite da se USUĐUJETE. 🙂

  • Slažem se sa svim u tekstu, i to ću izneti kroz moj primer. Iako sam imao sasvim ok život bez nekih prevelikih briga kod kuće u Beogradu sa roditeljima, odlučio sam se za veći izazov i tokom i posle studija. U toku studija sam bio na volonterskom projektu u Poljskoj i Nemačkoj nekoliko meseci (nisam mogao duže zbog studija). Tad sam imao 21, 22 godine, i to mi je bio kao neki mini-test, kako se snaći u inostranstvu, i živeti sam. Pred kraj studija sam krenuo u intenzivniju potragu za profesionalnim prilikama širom sveta, i našao jednu neverovatnu u glavnom gradu Čilea, Santjagu. Ta prilika mi je dozvolila da naučim neverovatno puno stvari, s obzirom da poslujemo u 12 industrija u celoj Latinskoj Americi. Ovde sam dosao sa 23, sam, i već sam dve godine.

    Poenta je da su me većina ljudi, na prvom mestu roditelji, pokušavali da odgovore od svega toga, i nakon što sam otišao. “Vrati se u BG, imas veliku kuću, besplatnu hranu, nađeš neki posao za 40-ak hiljada dinara i Bog da te vidi”, su samo neki od mnogobrojnih komentara koje sam dobijao od porodice, prijatelja i poznanika. Ne mogu da im objasnim dovoljno da nisam otišao zbog novca, iako imam sasvim solidnu platu ovde za prvi profesionalni posao.

    Došao sam da učim, i za početnu fazu moje karijere, novac mi nije prioritet, iako je naravno bitan.

    Već imam neke ideje, i početkom sledeće godine planiram da pokrenem svoj posao ovde. Redovno čitam Vaš blog, i velika ste inspiracija za veliki broj mladih

    Pozdrav iz Latinske Amerike !

    • Aleksandre, hvala na pozdravima. Iako mi je uvek, prvenstveno drago kada neko uspe ovde, srećan sam kada se pronađu prilike i u dalekom svetu. Važno je da se pronađe način da se uči, da se stvaraju kontakti i da se radi. Već ste mnogo uradili za svoje godine i čestitam Vam na tome. Ovo je prava inspiracija za neodlučne. Bravo!

  • Hvala puno. Naravno da ne iskljucujem povratak, i probijanje na domacem trzistu. Za sada mi je cilj da naucim sto vise iz oblasti medjunarodnog poslovanja.

    Naravno da bi bilo najlepse kada bih mogao da sve nauceno primenim na domacem trzistu

  • Takodje, zeleo bih da naglasim neverovatan potencijal koje Latinska Amerika ima, u mnogo industrija. Kompanije sirom sveta ulazu u Latinsku Ameriku. Stanovnistvo je dosta mladje. Nazalost, ovde su obrazovanje i medicina neverovatno skupi, pa veliki broj stanovnistva nema priliku da se obrazuje.

    Ovde nema toliko konkurencije kao u Evropi, gde vecina ima fakultetsku diplomu i govori nekoliko jezika. Zbog toga je mnogo lakse naci poslove viseg nivoa. Odlicna sansa za ljude na pocetku karijere, koji bi zeleli da obavljaju odgovornije poslove.

    Dosta se postuju obrazovani ljudi iz Severne Amerike/Evrope, tako da toplo preporucujem mladjim ljudima da dodju ovde

Ostavite komentar