Dnevnik jednog direktora

Japanci

Odlomak iz knjige “Kako plivati sa ajkulama”, autor Harvi Makej:

Znam da su se ljudi već umorili slušajući propovedi o tome “kako to rade Japanci”. Ipak, smatram da nešto što sam doživeo u Japanu i te kako zavređuje vašu pažnju. Događaj kojem sam prisustvovao ilustruje koliko radnicima može da bude stalo, ali i da menadžeri moraju vrlo ozbiljno shvatiti njihove stavove i osećanja.

Pre nekoliko godina pozvali su me da posetim fabriku kompanije Komacu u Osaki. Komacu je jedan od najvećih  svetskih proizvođača industrijskih mašina i opreme. U vreme moje posete, imali su godišnji promet od 9,5 milijardi dolara.

Već sam se spremao da krenem iz hotelske sobe u zakazani obilazak, kada je zazvonio telefon. Neki radnici su objavili štrajk. Želim li i dalje da obiđem fabriku? Naravno. Zašto da ne?

Krenuli smo u obilazak. Prošli smo pored grupe radnika koji su radili za mašinama. Ništa neobično, osim što su svi nosili crne trake oko ruku.

“Ko je umro?” pitao sam.

“Niko”, rekli su mi “To su štrajkači. Štrajkuju tako što nose crne trake oko ruku dok rade, što je tradicionalni zapadnjački simbol žalosti. Žale što je došlo do toga da se ne slažu sa upravom, ali i to se ponekad dešava. Zato štrajkuju – tako što nose florove.”

A fabrika nastavlja da radi punom parom. Nema gubitaka. Radnici nastavljaju da zarađuju plate. Nastavljaju da razgovaraju sa upravom o problemu. I nastavljaju da rade! Uzgred, nastavljaju da nas gaze u pogledu kvaliteta, efikasnosti i cene proizvoda.

Ovo nije lekcija samo iz produktivnosti, veći i iz kreativnosti. Fabrika radi punim kapacitetom, dok radnici istovremeno primaju plate i tokom čitavog radnog vremena opominju upravu da su žalosni.

Ishod je sledeći: radnici su izražavanjem žalosti verovatno postigli isto što bi postigli da su zatvorili fabriku. Jedino za šta će ostati uskraćeni jeste prilika da nekoliko meseci, preko pregovaračkog stola, dovikuju i trpe uvrede jedni od drugih.

 

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

4 Komentar

  • Kod nas radnici mogu da nose trake bilo koje boje. Niko nista ne bi primetio. Jos bi im se podsmevali i vredjali. Na zalost. Izlisno mi je da komentarisem ovakve situacije. Sta sve ljudi radnici strajkaci nisu radili pislednjih 30 godina. I nista. Lep gest. Dopada mi se sto tako nesto postoji na kugli zemaljskoj. Lepo je cuti videti i procitati.

  • Odlicna knjiga Harvey McKay-a.
    Jedino bih dodao da ne bi bilo lose procitati “The Toyota Way”, gdje se u detalje opisuje kako su nastali i postali to sto jesu ali i kakvu filozofiju imaju i kako je primjenjuju.

    • Hvala Siniša na preporuci. Kao ponosni vlasnik jednog Toyota proizvoda trebao bih i po tom osnovu da pročitam i naučim o dobrom primeru organizacije.

Ostavite komentar