Dnevnik jednog direktora

Kako je jedna pripravnica dobila prvu povišicu

 

“I to veče sam ostala do kasno na poslu. Svi su već odavno bili otišli kući. Samo ja, mlada pripravnica, završavala sam materijale za sutrašnji sastanak sa klijentom. Dok sam umorno pakovala stvari, razmišljala sam o svom prvom poslu. Prošlo je već šest meseci. Ne mogu da kažem, lepo mi je, imam sjajne kolege, zadovoljna sam poslom. Zadovoljni su i šefovi, rekla bih.  Iako sam bila pripravnik, ubacili su me u vatru od početka. Već sam samostalno vodila velike projekte i pripemala glomazne i ozbiljne tendere. Pored redovnog posla u softverskom odeljenju, pomagala sam i kolegama u tehničkoj podršci. Kroz pitanja korisnika najbolje sam učila i o svom poslu. Tako bi se ponekad dogodilo da nakon svoje odrađene smene odradim još jednu. Ništa mi nije bilo teško. Kao rezultat toga, moja uloga na poslu se povećavala, klijenti su bili zadovoljni, kompanija je rasla. Svi su napredovali. Samo je moja pripravnička platica ostajala ista i nije se pomerala. Dvestapedeset eura, za sav taj napor i uspehe. Složićeš se, sa razlogom sam bila nezadovoljna…” pita me Bojana dok prepričava uspomenu sa svog prvog posla, od pre deset godina.

Klimam glavom u znak slaganja, i već počinjem u sebi da grdim kolegu direktora koji nije primetio kakav mu se biser u firmi pojavio iznenada. Dobro, slažem se, lako je meni da kritikujem nekadašnjeg dišu, kada znam kakvu karijeru je Boka izgradila kasnije. Suvim zlatom je plaćali na raznim direktorskim pozicijama. Zato sam nestrpljivo čekao nastavak priče:

“Dok sam se zamišljeno spuštala liftom, kako bih najzad udahnula svež večernji vazduh, setila sam se da nisam ugasila svetlo u kancelariji. Nije me mrzelo da se vratim, sa svom hrpom dokumenta u rukama, koje sam ponela da čitam kući.

Sutrašnji sastanak sa klijentom je prošao odlično. Ponovo sam dobro uradila prezentaciju i predstavila projekat kako treba. Novi uspeh me je radovao. Ali, više bi me obradovala povišica, mislila sam u sebi. Prošlo je dve nedelje od tog dana. Došao je i datum za isplatu plata.

Od banke mi je stigao izveštaj o uplati na tekući. Od iznenađenja nisam mogla da se saberem.

Uplata je bila veća za 40 procenata više nego prethodnog meseca! Nije da nisam očekivala i zasluživala povišicu, ali u prvi mah  pomislila sam da je možda greška. Sramota me je bilo i da pitam, ne znam ni kako da to radim. Ipak, skupila sam nekako hrabrost i zakucala na vrata direktora. Kada me je video, nasmejao se, kao da je očekivao da ću se pojaviti. Smeškao se i dok sam mu zbunjeno prepričavala situaciju. Pitala sam ga, na kraju, da nije neka greška sa ovim priličnim uvećanjem moje plate. Odgovorio je kratko “Nije greška.” Pade mi kamen sa srca. Ne objašnjavam da već mesecima koristim minus na tekućem i da će mi ovo povećanje dati malo vazduha. Ohrabrena odgovorm i malo opuštenija upitala sam ga:

” A mogu li da znam, šta je uticalo na odluku o mojoj povišici.”

Direktor se zamisli i upita me:

“Sećaš li se one večeri pre dve nedelje kada si ostala sama u kancelariji do kasno u noć?”

“Da, sećam se, imali smo predstavljanje projekta kod klijenta, pripremala sam prezentaciju…” dok prizivam slike iz te večeri, pokušavam da utvrdim vezu sa povišicom.

“Završila si oko devet i izašla si iz zgrade…” nastavlja direktor

“Da, jesam…” klimam glavom ne shvatajući poentu.

“Nije to prvi put da ostaješ duže na poslu, znam i to. Ali to veče si uradila još nešto zbog čega si posebno nagrađena.  Da li se sećaš šta?”

Razmišljala sam sto na sat, kao da sam u kvizu gde od odgovora zavisi da li će takmičar dobiti ili izgubiti nagradu. Premotavam film, pokušavam da se prisetim detalja, ali stvarno nisam mogla da se setim šta sam uradila tako važno da bih zaradila povišicu.

Odmahujem glavom kao odgovor na pitanje, sa strahom da će me to koštati nagrade. A onda je usledio odgovor direktora na pitanje koje ja nisam mogla da se setim.

“Ugasila si svetlo, Bojana. Izašla si iz kancelarije i vratila si se samo da bi ugasila svetlo. Zato si dobila povišicu. “

Po mom zbunjenom licu video je da mi je potrebno dodatno objašnjenje.

” I ja sam bio na poslu te večeri. Nisi mogla da me vidiš, bio sam u svojoj kancelariji. Kada sam video da si se vratila kako bi ugasila svetlo, odlučio sam da te posebno nagradim. Dobila bi ti povišicu svakako za ono što daješ ovoj firmi. I dobijaćeš ih još. Postaćeš možda i direktor jednog dana. Povećavaćeš i ti plate drugima. Zato zapamti savet koji ću ti dati.

Nisu najbolji radnici oni koji vredno i pošteno rade samo kada ih neko gleda. Pravi biseri su oni koji isto rade i onda kada ih niko ne gleda.

Zbog toga si dobila toliku povišicu, Bojana.

I zbog toga ćeš postati biser jednog dana…”

 

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

5 Komentar

  • Koliko me je potresla i rasplakala ova prica. Ja sam ta koja cesto ostaje duze na poslu, gasim racunare, svetlo u kancelariji, zakljucavam i obavezno obidjem i halu i proverim da li je i ona zakljucana, naspem svezu vodu psu cuvaru, zakljucavam kapiju. Direktor to nekad zna, nekad ne zna. Nikada nisam dobila ni dinar za prekovremeni rad, samo pohvale. Jednom sam ostala do pola 22:30 toliko sam bila umorna da sam razmatrala opciju da zasim tu za stolom jer sam mislia da necu imati snage da odem kuci i da mi je to lakse. Samo sto se moja prica desava u sadasnjem vremenu, radim preko 2. godine u struci, za manje od 300e, gubim nadu da cu ikada dobiti povisicu. Inace sam najskolovanija u firmi i jedina koja do sada nije napravila nikakav propust koji bi finansijski ostetio firmu. Cesto me hvale ali od pohvala se ne zivi. Govore mi da cistije i posvecenije bice nisu mogli naci. Ali ja volim posao koji radim i ne umem drugacije da mu pristupim bez obzira sto nisam adekvatno nagradjena za to. Ne osecam bes samo nekad tugu jer su mi pare potrebne ali to ne pokazujem.

    • Draga Didi, kada je neko vredan i dobar radnik koji zaslužuje povišicu, obično postoje tri mogućnosti. Prva, da neko u postojećoj firmi uoči koliko vredi i sami mu povećaju platu. Druga, da to uoči neko sa strane i da mu ponudi bolje uslove. Treća je da ne čekamo da nas neko vidi, već i da sami tražimo bolje rešenje. Vredni ljudi, čini mi se, često očekuju da će postojeći poslodavci sami uočiti njihovu vrednost i nagraditi ih. Ponekad se to i dogodi, ali poslodavci obično steknu utisak da se to vredno stvorenje neće buniti iako mu se ne poveća plata, pa idu dokle mogu. Zato bih uvek preporučio i rezervne opcije. Konkurencija je fenomenalna stvar, ako umemo da je uvedemo. Da bi zadobili nečiju pažnju, najlakši način je da se još neko zainteresuje za nas… Uostalom, šta ja to vama da objašnjavam. Pa, žensko ste. Znate sigurno bolje od mene kako se to radi… 😉

  • Priče su Vam lepe, ali bajkovite.
    Da Vas podsetim, živimo u Srbiji.
    Davno, ima tome više od godinu, obećali ste mi lični kontakt. Ali, ja to, iako sam sudija, ne mogu da platim.
    Praštajte zbog moje iskrenosti.

    • Moguće da ste u pravu Snežana da su priče bajkovite za život u Srbiji. Ipak, verujem da svi već imate dovoljno priča o tome kako ne može. Veliki broj ljudi konzumira kroz medije upravo takve priče. Mene zanima KAKO MOŽE i od toga neću odustati. Tako i ja prikupljam inspiraciju za sebe, a ako još neko od toga ima koristi, uspeh je tim veći.
      Što se tiče rada sa drugim ljudima, prvi kriterijum izbora sa kim ću raditi nije novac. Osnovno je da li neko veruje da može ili ne veruje. Bez tog temelja uzaludan bi bio svaki napor i mene i te druge osobe. Istovremeno, sačekam da prođe vreme. Jer, možda se neke stvari promene i budu drugačije u budućnosti, kako kod mene, tako i kod te druge osobe. Ko zna, možda ću jednog dana naučiti da radim i sa drugačijim, a možda će se i oni približiti onome što je meni važno. U svakom slučaju, verujem u onu divnu izreku. “Kada je učenik spreman, učitelj će se sam pojaviti.”
      Praštajte i Vi zbog moje iskrenosti.

  • Materialno nagrađivanje zaposlenih kao jedan od odlučujučih elemenata uspešnosti preduzeća u teoriji je vrlo jednostavno. Potrebno je samo isplatiti u pravom trenutku pravoj osobi pravi iznos. Za večinu odgovornih osoba to ostaje nažalost nerešiva enigma. Pogotovo jer se prečesto gleda na zaposlenog isključivo kao na jednu od vrsta troškova. Ali mozak tog troška ipak nije inertan kao ostali nabavljeni materiali i mašine, njegov raspon je višedimenzionalno bogat. Adekvatno stepenu zadovoljstva (koje jasno nije pouzrukovano samo sa novcem) ti mozgovi grade rezultate slabo, dobro, bolje i najbolje.
    Imenjače, naučili se nas dvoje to u praksi.

Ostavite komentar