Dnevnik jednog direktora

Kako sam popravio sat u Mokrinu?

Gospođi Dafini sam popravio sat. Iako se nismo nikada upoznali. Iako nisam nikada ni bio u Mokrinu, gde ona živi. Iako, čak, nisam ni znao da joj je pokvaren sat. Ipak, prošle nedelje mi je poslala mail u kojem se zahvalila što sam ga popravio.

Prethodno sam na FB-u  postavio kratku priču o tome kako je jednom Zoran Đinđić, kao premijer, posetio fabriku kablova u Jagodini i odmah primetio na ulazu lep sat koji nije radio. Kažu da se zamalo nije vratio kada je to video. Ušao je i rekao direktorima:

“U redu što se žalite da nemate sirovine, da nemate tehnologiju, da nemate gde da izvezete robu, ali ljudi što vam ne radi onaj sat? To bar zavisi od vas.”

Dafina iz Mokrina podsetila me je na tu objavu i rekla mi da je ta priča podstakla njenog supruga da popravi sat i zameni baterije koje duže vreme nisu radile… Kada sam pročitao pismo nasmejao sam se. Ni na kraj pameti mi nije bila ovakva mogućnost, kada sam postavio post. Ipak i pored svega, meni je dragoceno saznanje da je priča sa bloga pokrenula neku promenu.

I tako jedan sat ponovo radi. Zahvaljujući rečima koje su motivisale nekoga da nešto promeni. Međutim, Dafina je kroz pismo dotakla suštinu zbog čega u stvari i pišem ovaj blog.

Pitaju me prijatelji, ponekad, zašto pišem blog? Zašto trošim svoju energiju kada ima daleko zanimljivijih stvari u životu na koje čovek može utrošiti vreme?

Pokušavao sam na razne načine da im objasnim. Da je pomoć drugima da dostignu svoje ciljeve i snove jedan od najvećih doprinosa koji možete da date svetu. Da je jedan od najboljih načina da nešto naučite, onda kada podučavate druge. Da me to motiviše da učim, da čitam i razmišljam. Da ono što savetujem primenjujem prvo na sebi. Što sam odgovorniji za ono što izgovaram. Da pomažući drugima dobijate i njihovu podršku.

Sve sam pokušao ali nije im bilo previše jasno.

Međutim, otkako je Dafina poslala pismo mnogo mi je olakšano objašnjavanje. Sada prosto mogu da postavim pitanje:

“A da li neko od vas može da popravi sat u Mokrinu, a da pritom ne pogleda taj sat, ne upozna vlasnika sata, ne izađe iz stana i od alata upotrebi samo reči?”

Dati nekome inspiraciju je čarobna stvar. To je moj podsticaj za pisanje. Drago je meni kada se zahvalite i dopadnu vam se priče. Kada vas nasmeju, podsete na  šefove, objasne neke situacije… Ali, priče ne služe samo za čitanje. One treba da vas podstaknu na akciju, na promenu. Makar za popravku sata na zidu dnevne sobe.

Zato sam siguran da će stizati nova pisma u kojima ćete opisati promene koje ste dostigli… Kako ste se zaposlili, kako ste dobili povišicu, kako ste uspešno odradili prezentaciju, kako ste poboljšali odnos sa šefom…

Popravićete vi još štošta. Verujem ja u vas.

Sedim i čekam nestrpljivo na nova pisma.

Neće biti da je jedino Dafinin sat imao vajde od mog pisanja…

 

 

 

 

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

4 Komentar

  • Moj veliki sat koji obozavam sam spustila sa prata u prizemlje kuce tu mi je potrebniji. Eto to je nesto u vezi sata sto se dogodilo a i baterija se promenila jer je stara izgubila snagu. Taj sat je toliko veliki da ne mozes da ga ne vidis kao slika. Pored svih drugih digitalnih satova na raznoraznim uredjajima ovaj dominira. Pre par godina sam.cula od jednog starijeg gospodina da ne valja da imas sat u kuci na poslu a da ne radi. Bilokoji. Od tada vodim racuna o svim satovima pa i onim zaboravljenim rucnim koje je moj deka i mama tata sobijali na poslu za 10 20 god. Radnog ataza uz plaketu ili odlazak u penziju. Ono sto je do mene uradicu. Mnogi se pitaju kako mi nije dosadno da brinem i razmisljam o sitnicama ali ja kontam da je to nacin zivota. Tada nema vremena da ti bude dosadno. Pozdrav

    • Satovi imaju neki dublji smisao u našim životima, i ja verujem u to. Kada sam odlazio iz firme u kojoj sam najduže radio, bliske kolege su mi poklonile ručni sat. Njihova poruka je bila “Vreme je pred tobom…”. Iako do tada nisam voleo da nosim sat na ruci, ovaj ima posebno značenje i ne propuštam da ga stavim. Najmanje zbog gledanja u sat. Hvala Milice na komentaru.

    • Drago mi je, Zorane, za osmeh i nadu. Hvala na komentaru koji je, takođe, pun pozitivne energije i koju ste preneli i na mene.

Ostavite komentar