Dnevnik jednog direktora

Kolika je cena uspomene?

Pre nekoliko godina svratio sam sa suprugom na zlatiborsku pijacu. Hteo sam da kupim poklon za prijatelja. I pored opojnog mirisa pršute koji je mamio, pažnju mi je privukla tezga sa vunenim džemperima. Za tezgom stara baka. Plete i dok čeka mušterije. Kada smo prišli, sporim pokretima odložila je dopola izrađeni šal i rukom prihvatila ram drvene tezge kako bi ustala. Bolna grimasa sastavi joj bore.

Upitao sam za cenu sivog prsluka. Ne sećam se tačno cene, ali znam da sam očekivao da ću bolje proći. Ekonomista u meni se buni. Gleda upitno u suprugu, tražeći u njenom pogledu podršku da kao na orijentalnim bazarima pregovaram o ceni. 

“Je li skup?” pitam je, držeći ispred grudi prsluk, očekujući da me podrži u nameri da prođem bolje u trgovini. Znam da i kod nje ume da progovori ekonomista.
Supruga gleda, ali ne u prsluk. Okrenula glavu i zamišljeno posmatra baku. Posle nekoliko sekundi progovara, ali ne kao ekonomista. 
“Kupi ga, nije skup. Vredi on i više. Za deset godina možda neće imati više ko da ga isplete. Neće biti, dragi moj, ni pletilja, a ni džempera. Zato nije skup.”
Setio sam se baš ovog događaja, u trenutku kada sam saznao da je Dragan Nikolić otišao u legendu. 
Uz sećanje na sve one trenutke u kojima je donosio radost u moj život, na sve one dečije svađe ko će u igri biti baš Prle, setio sam se i raznih izgovora koji se, ponekad, koriste da se ne ode u pozorište. 
Sada bih i ja znao šta da odgovorim kada bi me neko pitao “Da li je karta za pozorište skupa?”

Ne, nije skupa. Vredi ona i više. Jednoga dana, neke od njih, nećemo moći više da gledamo. Neće više biti, dragi moji, ni glumaca, a ni njihovih predstava.

Zato nije skupa…

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

Ostavite komentar