Dnevnik jednog direktora

Koridor 10

 

Saša je moj drug iz vojske i živi u Vranju. Ne viđamo se često, uglavnom jednom godišnje kada prolazim kroz njegov grad na putu ka Grčkoj. Svake godine, pre polaska na put, čujemo se radi dogovora o susretu, a na kraju razgovora obavezno usledi moje pitanje kako napreduju radovi na autoputu koji se gradi u blizini njegovog grada. I obavezno usledi njegov odgovor pun razočarenja.

„Ne znam šta da ti kažem. Svaki dan ih posmatram dok se vozim na posao. I uvek je isto. Nimalo ne napreduju. “

Kada smo krenuli smo na put, naoružani Sašinim utiscima, očekivali smo istu sliku kao kada smo poslednji put prošli tom deonicom, prošle godine u avgustu. Međutim, dočekalo nas je iznenađenje. Ništa nije bilo isto. U odnosu na poslednju sliku iz prošle godine mnogo je izgrađeno. Da li je moglo više ne znam, ali pedesetak kilometara novog auto-puta, itekako sam primetio. Uživao sam i divio se toj promeni. Za razliku od Saše. Koji je i dalje tvrdio da tu nema nikakvih promena. Pitao sam se zar je moguće da nije primetio takvu i toliku promenu. On koji je na licu mesta. Koji je bliži. Koji može da svakodnevno posmatra radove.

A onda sam se prisetio da se i meni ponekad dogadi slična stvar. Prošlog meseca bili smo sa decom kod strine. Kada nas je videla zajedno sa decom, prvo što je izgovorila bilo je:  „Bože, kako su izrasli! Pa, zar je moguće da su to ista ona deca koju sam videla prošle godine…“ Ja i supruga se zgledamo, ne razumemo šta strina govori, računamo da strina ima novu dioptriju pa se još nije navikla. Deca ista kao juče, prekjuče… Svaki dan smo sa njima, nema razlike.“

I ne samo da mi deca izgledaju ista svakoga dana. Sopstveni uspeh i napredak mi izgledaju isto. Pravo da vam kažem, ne vidim nikakvu razliku između mene od juče i mene od prekjuče. Ponekad sam prilično nezadovoljan zbog toga što stagniram između dva dana. Da me ovog trenutka neko upita da li napredujem, slično kao i moj drug Saša, ne bih mogao mnogo pozitivnog da mu kažem. Prilično se iste stvari događaju u mom životu. A nije da se ne trudim. Svakog dana nešto čituckam, raduckam, škrabuckam… Ali sve je to malo. Oko mene ljudi prave kilometre puta, a ja ni puteljak. Bruka živa.

Uzeću za primer knjige. Zbog njih sam i najviše nezadovoljan. Ne stižem da ih pročitam dovoljno. Jeste da se trudim, ali ne primećujem neki napredak. Jedva uspem da pročitam svakog dana po dvadesetak strana, uglavnom pre spavanja i to je sve. Za godinu dana to je samo…evo sad ću da prebrojim… 7300 strana. Pa to je, barem, tridesetak novih pročitanih knjiga? Hej, pa to i nije tako loše. Ko bi rek’o…

Dobro, dobro, nisam uzeo baš najbolji primer. Ne leži moje nezadovoljstvo samo u knjigama. Eto, ne stižem da pišem koliko treba. Sve je to nekako u letu, bez nekog ozbiljnog plana. Istina, napišem nešto svakog dana. U tome sam prilično odlučan. Malo za blog, malo za novu knjigu, mailovi, intervjui, poslovne strategije za druge… Napišem ja nešto, ali to ne bude ni petstotinak reči u proseku dnevno. Znam, znam da je to malo. Za godinu dana to je samo…evo sad ću da izračunam…tristapedeset strana teksta. Tristapedeset? Pa, to su skoro dve nove knjige godišnje. Hej…pa i to nije tako loše. Ko bi rek’o…

Kada sam već krenuo sa računicama, rešio sam da prebrojim i ostale stvari. Kao kakav geometar pažljivo sam premerio svaki napredak, ali umesto na dnevnom nivou posmatrao sam ih na godinu dana. I vrlo brzo su hiljade neprimetnih stvari postale primetne. Od malih deonica koje nisu vredne spominjanja, nastao je prilično dugačak auto put.

Tako sam sabrao mnogobrojna nova iskustva. Nove ljude koje sam upoznao. Nova znanja koja sam stekao. Izbrojao važne stvari koje sa uradio prvi put u životu. Prvi put sam održao motivacioni govor pred 500 studenata. Prvi put držao vebinare. Prvi put izlagao na Sajmu knjiga. Pokrenuo, najzad, svoju poslovnu školu-Ekonomiju uspeha.  Ali, velikih uspeha ne bi bilo bez novih znanja i novih iskustava. Bez tih malih, neprimetnih, svakodnevnih delića teško da bi bilo većih i vidljivih uspeha.
Zato, ako i vi naporno radite na sebi, ako se svakodnevno trudite da dostignete vrh u oblasti koja vam je važna, ako ste istrajni i borite se – nastavite tako, ali nemojte jedno grešiti. Nemojte sabirati utiske na dnevnom nivou. Radite naporno, ali se ne osvrćite odmah. Bolje sačekajte da prođe izvesno vreme.

A kada odlučite da premerite deonicu koju ste prešli, uzmite parče papira i sve nacrtajte i napišite. U svojoj mašti upalite auto i provozajte se putem koji ste sagradili poslednjih godinu dana. Vrlo je moguće da ćete se prijatno iznenaditi. Većina biti ponosna na sebe. Poneko ostati i zadivljen.

Baš to se i meni dogodilo juče, kada sam pustio u saobraćaj novu deonicu.

Na svom Koridoru 10.

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

2 Komentar

  • Lepo napisano! Skoro sam došla do istog zaključka, kako na poslovnom tako i na privatnom polju života. Sve nam se čini da je isto, a kada sam premotala film godinu dana unazad wau… baš sam se oduševila 🙂 Dobra je ta retrospektiva i poredjenja sebe sa sobom, umesto što se ljudi ponekad porede sa drugima.

    • U pravu ste Marija i baš ste na pravi način i objasnili. Porediti sebe sa nekadašnjim samim sobom, mnogo je bolje od poređenja sa nekim koga dovoljno i ne poznajemo. Hvala na komentaru, Marija.

Ostavite komentar