Dnevnik jednog direktora

Kratki talasi

Radio Jugoslavija više ne postoji. Devedesetčetvoro zaposlenih ostalo je bez posla. Novine su ovih dana objavile prilično tužnu priču pišući kako je izgledao poslednji radni dan zaposlenima, kako su bili kao porodica, prisećali se teških trenutaka koje su pregrmeli, a i anegdota kojih vazda nije nedostajalo. Svi odreda su se žalili što osnivač ne želi da preispita svoju odluku. Što neće da zadrži radio stanicu koja je godinama unazad na kratkim radio talasima objavljivala vesti iz Srbije na dvanaest jezika. Direktor je tugovao zajedno sa zaposlenima i pozvao kolege iz drugih redakcija da zaposle novinare koji su ostali bez posla. Ni on, izgleda, ne može da poveruje da šerpasi sa Himalaja, farmeri iz Kanzasa, rudari iz Čilea neće više  moći da uključe svoje radio aparate, prebace ih na kratke talase  i potraže radio Jugoslaviju, u želji da čuju objektivnu informaciju iz naše zemlje. I da ostanu zbunjeni, kao i ja,  zbog čega jedna radio stanica nosi ime zemlje koja više ne postoji.

Nisam neosetljiv na ovakve situacije i probleme sa kojima se ljudi suočavaju kada ostanu bez posla. Ipak, da me je neko priupitao ranije šta mislim o perspektivi radnog mesta na ovakvom radiju postavio bih pitanje koje se uči u prvom razredu ekonomske škole: Da li ispunjavate cilj vlasnika zbog kojeg ste osnovani? Da li zadovoljavate potrebe korisnika na pravi način? Da li oni žele vaš proizvod ili uslugu ili su odavno pronašli drugi način da to urade. Izgleda da o tome niko nije ni razmišljao. A i zašto bi? Sve je do tada izgledalo savršeno. Plate su stizale na vreme. Posla je bilo dovoljno. Radilo se, nije da nije. Trebalo je pripremiti vesti iz Srbije na dvanaest jezika. Nikog izgleda nije brinulo to što se vesti odavno prate preko interneta, društvenih mreža, satelitskih televizija… Nikog nije brinulo što radio stanica ne ostvaruje nikakve prihode, što nema oglašivače, slušaoce. A i zašto bi? Sve je izgledalo savršeno. Nema dosadne konkurencije sa kojom se bori većina kompanija. Ne brinete što se promenila tehnologija, način života na planeti, ne brinete o korisnicima i njihovim novim navikama… A i zašto bi? Osnivač šalje plate redovno.

Na žalost, mnogi zaposleni iako ne rade na radiju, ostanu na kratkim talasima.  Pogled im dosegne samo do sledećeg u mesecu. Do naredne plate.

A stvari nisu tako komplikovane. Preduzeća postoje da bi ispunjavale  ciljeve osnivača. Najčešće je to profit. Ali nije jedini. Ponekad su ciljevi oni koji su važni za društvo ili određene korisnike. Ako firma ne ispunjava ni jedno ni drugo, onda je to veliki upozoravajući signal. U takvom sistemu  nedostaje nešto mnogo važnije od plate. Perspektiva.

Pre godinu dana komšinica mi se požalila kako joj je muž zaposlen u IMT-u (nekada veliki proizvođač mašina i traktora) i da im plate kasne. Znajući da godinama ta fabrika nije proizvela ni auspuh od traktora i da su odavno izgubili korak sa tržištem, pitao sam se odakle uopšte nalaze pare za plate. Blago sam joj napomenuo da bi muž trebalo da razmišlja o  traženju drugog posla. Odgovorila mi je da se priča da će ih kupiti neki stranci, da treba još malo sačekati, valjda će biti bolje, završila je besedu sa optimizmom bez pokrića. Prošle nedelje sreo sam je ponovo. Tužno mi je rekla da su svima dali neku mršavu otpremninu i da joj muž više ne radi u toj fabrici.

Živimo u vremenu kada se stvari menjaju brže nego ikada. Menja se način komunikacije, oglašavanja, kupovine… Mnoge kompanije, javne a bogami i privatne,  neće umeti da se prilagode promenama. Neće ispuniti ciljeve zbog kojih su osnovane. Zbog toga će nestajati. Pregaziće ih neke druge koje će u promenama videti svoju šansu. One će rasti i razvijati se. I radna mesta će, u skladu sa tim, nestajati. Ali će, sa druge strane i nova nastajati.

Pre dve nedelje, dok sam sam sa porodicom bio na moru, kupili smo razglednice. Poslali smo ih bakama, dekama, tetkama i školskim drugaricama. Vratili smo se sa mora, javili se svima, ispričali doživljaje, pokazali slike, podelili suvenire… Jedino od razglednica ni traga ni glasa. Kada deca još malo porastu javljaće se preko instagrama, vibera, fejsbuka… Niko uskoro neće ni znati da su postojale razglednice. Zameniće ih brži i jeftiniji načini komunikacije. Nadam se da i o tome razmišlja poštar dok raznosi ono malo pošte. Nadam se da se pita od čega će dobijati platu ako niko ne šalje pisma, razglednice sa mora, novogodišnje čestitke… Nadam se da primećuje  da primat preuzima brza pošta, kurirske usluge po sistemu od vrata do vrata, transport na željenu adresu…

Nadam se da i vi razmišljate o budućnosti kompanija u kojima radite. Nadam se da pažljivo sagledavate promene. Da pratite da li se menjaju potrebe za vašim zanimanjem. Da uočavate nove šanse.

Nemojte čekati da vas radio Jugoslavija o tome obavesti.

Nemojte očekivati da će poštar doneti pismo.

Ne plivajte na kratkim talasima.

Neće vas to daleko odvesti.

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

14 Komentar

  • Svest nasih radnika zaposlenih u gigantskim firmama se ne menja dok ne dogori do balcaka. Npr. Zanimljiva prica iz moje okoline jeste zastrasujuca ali i istinita. Mozda sam ranije u nekom komentaru napisala da je nis pwtrol ugovorio visw hiljada traktora za proizvodnju za kineskog strateskog partnera i dao kaparu IMT u. Nis je garantovao za posao. IMT je podelio plate radnicima i nista od traktora. Penali placeni kinezima. Tako je to proslo. Od tada mi je jasno da od te fieme nema nista. Da predjemo na visnje. Moja gazdarica i njena drugarica su se izjasnilw da bi pravile sok od visanja ali im je cwna viaoka ove god. 150 din po kg. Ja im kazem ovako. Imam komsiju koji zivi sam. Ima doata devrta visanja. Ne trazi nadoknadu odvescu vas pa berite koliko vam volja. Isto tako moj dever ima visnje berite koliko vam volja. Nisu htele treba to da se bere. E da se bere breeeee. Nista pokupi ja svoje clanove porodice i muzevljeve takodje. I na berbu. Nabrasmo mi visnje za manje od 3 sata. Nase i komsijine. Javljam da su visnje spremne. Gazdarica pita koliko. 140. Din po kg. Sta da ti radim. Odvezwm im po 20 kg svakoj. Sta cu neka plate ako nece da klate. Neverovatno. Das im za dzabe nece da da kupe a posle placaju samo da im se dupe ne oznoji. Neverovatno. Ali istinito. Pored cele ne zsposlene Srbije bugari idu za dnevnicu. Jos nesto sam htela da napisem o rasdiju ali…. pobeze mi mosao.

    • Ja bih mogao da pišem blog samo da bih čitao Vaše komentare, Milice. Baš sam se nasmejao. A sve životno i tačno. Hvala mnogo.

  • Ako je tako kako pisete, trebalo je prvo da se iscrpno informisete. RJ, odnosno Medjunarodni radio Srbija je je osnovan 1936. godine i njegovi osnivaci nisu medju zivima…
    Ako nije ispunjavao svoju svrhu, zasto onda velikim zemljama i tehnoloski naprednim ne pada napamet da ukinu svoj Glas Amerike, Slobodnu Evropu, DW, RFI i da ne nebrajam dalje!?
    KT stanice ne ostvaruju profit, u svim zemljama su na budzetu.
    Ujedno, frekvencije su dodeljene od strane medjunarodnog arbitra i sluze i u vojne svrhe.

    Informisite se malo, za koji dan cu vas, ovako, virtuelno posetiti.
    Pozdrav

    • Ne sumnjam da je sve tako kao što ste napisali, poštovana Ivana. Ipak, verujem da svaka organizacija bez obzira da li je profitna ili neprofitna treba da ostvaruje ciljeve zbog kojih je i osnovana. I da proverava, s vremena na vreme, da li su korisnici zadovoljni, da li su možda pronašli drugačije načine da zadovolje svoje potrebe, u ovom slučaju da se informišu. Nisam stekao utisak da su se stavovi branili na takvim mestima, već su argumenti bili “A nama je baš bilo lepo na poslu…” Organizacije se, na žalost, ne osnivaju da bi zaposlenima bilo lepo. To ne bi trebalo da ih zavara, čak i kada jeste takav slučaj. Moj utisak je da je ova organizacija izgubila i korisnike i kontakt sa osnivačem. A to nikad nije povoljna situacija.
      Hvala na komentaru Ivana, radujem se Vašoj poseti.

  • Radio Jugoslavija nije samo prenosila vesti iz Srbije. Njihova misija je bila da stranu javnost upoznaje sa kulturom, obicajima, muzikom sa ovih prostora. A upravo to je ono sto strani slusalac ne moze pronaci ni na jednom drugom mediju koji se emituje iz Srbije. Tako da smo prepustili strancima da se iskljucivo informisu o starletama, rijaliti programima i politicko estradnim aferama. Bas lepu sliku o sebi zelimo da saljemo u svet… A da ne pomionjemo cinjenicu da je kratki talas, i pored svih modernih dostignuca, i dalje najsigurniji za siguran prenos informacija. Sve moderne komunikacije moguce je stopirati – kratki talas opstaje… mislite o tome!

  • Dragi Vladimire,
    Vaš tekst ima poentu koja se ne može vezati za kratkotalasni i INTERNET servis Međunarodni radio Srbija. Pogrešno ste, tj. očigledno premalo informisani o toj kući i njenoj nameni. Ekvivalent ovoj kući u inostranstvu su Glas Amerike, Dojče Vele, BBC World service itd. I u regionu države prepoznaju značaj ovakvog servisa kao npr. Slovenija koja je njihov servis proglasila za ustanovu od nacionalnog značaja. To što Vi navodite ima veze sa tržišnom utakmicom na unutrašnjem nivou jedne zemlje. Pogrešno polazite od pretpostavke da i ovakav servis mora da ima konkurenciju, jer on treba isključivo da služi za propagandu o zemlji i da bude državni. Navodite članke i priloge o Radio Jugoslaviji (čak niste razumeli ni zašto nije promenjeno ime) na osnovu kojih ste napravili subjektivni zaključak, bez da ste prethodno kontaktirali nekog i raspitali se o ovim pitanjima. Kao što se niste ni potrudili da utvrdite da postoji sajt preko koga ide i sav sadržaj emitovan na kratkom talasu, i plus ostali sadržaji.
    S poštovanjem,
    Nataša Kotarski, prevodilac Nemačke redakcije bivšeg MRS

    • Poštovana Nataša,
      hvala Vam na komentaru i na činjenicama sa kojima ste upoznali čitaoce na blogu.
      Žao mi je ako ste priču protumačili kao moju podršku onima koji su ugasili Radio Jugoslaviju. Ono što sam kroz priču želeo da poručim svojim čitaocima, a voleo bih da sam mogao i vama da smo se ranije upoznali, jeste da na vreme prepoznaju i predvide u kojem pravcu ide kompanija u kojoj rade. Da ih ne zavara činjenica da se plate redovno isplaćuju, ako neki drugi signali stižu.
      Nisam mogao da pomognem pre, ali možda mogu sada. Verujem da ste stručne i kompetentne osobe za razne poslove. Ima mnogo načina kako da veštine koje imate iskoristite u razvoju sopstvenog biznisa ili radom u drugim kompanijama. Vrlo rado bih vam pomogao u tim naporima, time se sa uspehom bavim godinama.
      Ako se ugasio Radio ne morate da se gasite i vi sa njim.

      S poštovanjem,

      Vladimir Miletić

  • “Snagom svoje reči želim da inspirišem i ohrabrujem ljude da rade više, uče više, sanjaju više i dostižu veće uspehe,” – poruka je kojom, vrlo pretenciozno, osoba uskog obrazovanja i skučenog pogleda na svet pokušava da na sopstvenu bednu meru svede svu nepreglednost društvenog života i stvaralaštva. Međutim, čitajući Vaš tekst o kratkom talasu, prvi utisak koji se nameće je izrazita malicioznost, nepoznavanje materije, neinformisanost, što ovo pisanje čini ispraznim i bespotrebnim. Ali to nije sve… Taj tekst mnogo govori o vama kao osobi, jer problem nije u tome što ste ograničeni, već što ste krajnje nesvesni te činjenice. I bez imalo rezerve smatrate da ste kadri da u bilo čemu nekog podučavate, između ostalog i u pisanoj formi. Ne znate da pišete, a ipak smatrate da treba da pišete. To je tužno. Na primer, vaša rečenica “snažan dečiji glas nadjačavao je jutarnje čavrljanje ptica po krošnjama” je toliko ogavna i bljutava, da bi bila kažnjena lošijom ocenom da se nađe u nekom pismenom zadatku u osnovnoj školi. Svejedno, vi ste je napisali i nemate predstavu koliko je jadna. Budući da neobrazovani ljudi poput vas koji se jedino klanjaju profitu, shvaćenom na krajnje vulgaran način, trenutno vode ovu nesrećnu zemlju jasno je zašto smo kulturu sveli na “Parove” i “Zvezde Granda”. Tu je profit, zar ne? Uostalom, to je i logika jedne naše priglupe estradne umetnice koja je stavila sebe iznad svetski priznate operske pevačice, neoborivim argumentom da je u stanju da privuče daleko veći broj publike na svoj koncert. Da li su to vrednosti kojima stremite? Reklo bi se da jesu. Ako je vaš moto “učite više i usavršavajte se” predlažem da malo zađete u oblast humanističkih nauka kako bi malo proširili vidike i kompleksnije sagledali ovaj svet i mesto čoveka u njemu. Možda biste postali svesniji i samog sebe i vlastitih dometa, umesto da otkrivate koliko ste malo toga pročitali u životu. U suprotnom, nastavićete da se oduševljavate i nadahnjujete konfuznim i nepismenim komentarom izvesne Milice iz prvog posta i da uludo trošite vreme na pisanje tekstova lišenih sadržaja i literarne estetike, besmislenih i suvišnih.

    • Poštovani Nikolaj, hvala na komentaru. Potpuno mi je u redu da Vam se ono što pišem ne sviđa. To je Vaše pravo i veoma ga poštujem. Takođe, pokazali ste mnogima kako se pišu negativni komentari. Bez ličnog vređanja. Zato Vam se zahvaljujem i što ste se potrudili da ostanete u granicama pristojnosti. Znam koliko je ponekad teško kontrolisati emocije da ne pređu na lični nivo.
      Što se tiče pisanja ja sam svoju ambiciju ispunio i nemam nameru da se merim sa poznatijim piscima. Pišem zbog sebe, i pravo da Vam kažem i sam se ponekad začudim koliko ljudi prati blog i čita knjigu. Kažu da im ono što pišem pomaže da bolje razumeju poslovne odnose. Verujem da mi zato i opraštaju nedostatak vrhunskih spisateljskih znanja jer dobijaju neke daleko važnije pouke.
      Ono što želim da Vam predložim vezano je za eventualnu zajedničku saradnju. Ponudio bih Vam mogućnost da svaki tekst koji objavim bude propraćen i Vašim komentarom. Da zajedno učimo ljude kako se komunicira kada želimo da izrazimo negativan stav prema nekome ili nečemu. Vaš komentar je pravi primer toga i verujem da bi na isti način mogli da nastavimo. To je i za mene značajno, jer nije dobro imati samo pratioce koji hvale ono što radite. Može čoveka to da malo i ponese, a ja to ne bih želeo. Delujete mi kao osoba koja ume i voli da piše, možda se i Vama to dopadne. Možda objavimo i knjigu zajedno. 🙂 Otvoren sam za saradnju.
      Naravno, uzvratio bih uslugu i ponudio bih stručnu pomoć iz oblasti koju prilično poznajem – karijerno napredovanje i mentorska podrška u razvijanju sopstvenog biznisa.
      Srdačan pozdrav,

      Vladimir Miletić

  • Poštovani gospodine Miletiću,

    Želim da verujem da je Vaš članak o gašenju Međunarodnog Radija Srbije posledica nepoznavanja nekih važnih činjenica o instituciji o kojoj pišete i vrsti medija kojoj ona pripada, a ne nadobudne apologetike neoliberalnog koncepta koji tržišne kriterijume postavlja kao apsolutan i “jedini mogući” model organizacije ekonomskog i socijalnog života, u svim aspektima i svim sferama. Kao prvo, morali ste mnogo bolje da se informišete o tome kakva je uloga i važnost međunarodnih KT servisa kao takvih (tehnička, informativna, politička, ali i vojna), a zatim i o činjenici da veliki broj zemalja u Evropi i svetu, među kojima su i one tehnološki najrazvijenije, i dalje čuva i unapređuje tu vrstu medija, upravo zato što su svesne njihove važnosti. Da li je nužno da Vas podsećam na primere kao što su “Deutsche Welle”, “Radio France Internationale”, “BBC World Service”, “Voice Of America”, “Glas Rusije”, itd. ? Sve te medijske kuće su, baš kao što je bio slučaj i sa MRS, finansirane iz državnog budžeta, sve one prevode informacije na mnoštvo stranih jezika i svima im (kako vi to sarkastično naglašavate) redovno stiže platica, svakog meseca. Ali ne zato što su zaposleni tamo došli preko stranačkih, rođaćkih i “motelskih” veza da ispijaju kafice i vasceli dan zevaju kao u novosadskoj burleski “Državni posao” – nego zato što nešto RADE, gospodine Miletiću. Rade MNOGO i NAPORNO, gospodine Miletiću, često bez vikenda i bez pravog slobodnog vremena. A to što rade je u interesu afirmisanja interesa njihovih država i nacija prema inostranstvu – političkih, ekonomskih, kulturnih, ali i geopolitičkih.
    I to što rade ne emituje se putem kratkih talasa zbog toga što je reč o nekoj apsurdnoj “inerciji” i anahronoj vezanosti za vrstu medija koja je prevaziđena u vreme ere digitalnih medija (kako je to veleumno i “avangardno” obrazložio naš resorni ministar Tasovac), nego zato što svaka dobra kratkotalasna frekvencija može da se čuje na SVIM kontinentima (pa ciljano i na Mesecu ako je potrebno), i uz to ima veoma značajnu ulogu za odbrambeni sistem svake ozbiljne države. Ako se desi bilo kakva vanredna situacija (prirodna katastrofa ili vojna napetost odnosno rat), internet i svi savremeni elektronski mediji mogu u trenutku prestati da rade ili biti blokirani. I šta u tom slučaju jedino preostaje ? KRATKI TALAS, gospodine Miletiću ! Taj isti kratki talas o kojem pišete sa loše skrivenim arogantnim nipodaštavanjem. A ostaju i ljudi koji u takvim medijima rade zato što su njihovo znanje, sposobnost, talenat i zalaganje potrebni i važni njihovoj državi i narodu. Dakle, upravo ljudi koje Vi između redova gledate na potcenjivački način, kao da je reč o nepotrebnoj, prevaziđenoj i anahronoj instituciji koja, dabome, veštački održava jednu nepotrebnu, prevaziđenu i anahronu profesiju. Da zaključim, gospodine Miletiću – Vaš koncept tržišne apologetike je Vaša stvar i na to imate potpuno pravo (isto kao što drugi imaju pravo da misle da je savremenom društvu potreban mnogo drugačiji model od izmutiranog tačerovsko-reganovskog fundamentalizma). Ali nemate pravo da taj Vaš privatni ideološki (ili bilo koji drugi) kriterijum pokušavate da natežete na sve oblasti i fenomene koji Vam padnu na pamet i da na silu nalazite “dokaze” najgore lenjosti, neodgovornosti, nerada i nesposobnosti dokle god negde postoji bilo kakav “državni posao” . U sferi medija ima institucija koje su potrebne i koje će po prirodi stvari morati da opstanu uz državno finansiranje i efikasnu i modernu organizaciju rada, gospodine Miletiću – ma koliko Vama to delovalo neprihvatljivo ili “anahrono”. Takođe, ima veoma mnogo medijskih radnika koji svoj posao obavljaju časno, odgovorno, profesionalno i maksimalno angažovano – ma koliko Vi imali drugačiju apriornu “percepciju”.
    Na kraju, biću slobodan da Vam uputim savet za neku drugu priliku i neki drugi članak sličnog profila : pre nego što svoj sistem vrednosti pokušate da apriori ili aposteriori nametnete kao objašnjenje i rešenje za svaki fenomen o kojem pište – OBAVESTITE SE, čoveče. Obavestite se DETALJNO o temi o kojoj pišete. U suprotnom slučaju (a to će vam krajnje prijateljski reći svaki novinar sa ozbiljnijim iskustvom) napisaćete samo jeftini pamflet iza kojeg će se lako naslutiti ostrašćena i prilično prozaična ideološka matrica.
    Srdačan pozdrav.

    • Poštovani gospodine Večiću, hvala na komentaru i svemu što ste napisali. Možda ću se ponoviti, ali želim da još jednom ponovim da tema teksta “Kratki talasi” nije da li treba ili ne treba da postoji radio Jugoslavija, već nešto daleko dublje. O svemu što se dogodilo sa radio Jugoslavijom saznao sam iz medija onog dana kada je zatvorena. I jako mi je žao što je devedeset zaposlenih izgubilo posao. Kroz vaše komentare sam saznao mnogo više o kratkim talasima što priznajem, nisam znao u trenutku pisanja. Ali, nije problem što ja to nisam znao. Problem je da onaj koji je u ovom slučaju određivao vašu sudbinu isto tako nije znao mnogo više od mene, barem tako je u medijima predstavljeno. E taj deo mi nije bio jasan. Kako se može dozvoliti da onaj koji određuje sudbinu organizacije ne zna čemu ona služi? Odgovornost za to snosi delimično i oni koji su vodili organizaciju. Jer, ne podrazumeva se gospodine da svaki čovek mora da zna ono što i vi znate. Da bi organizacija opstala treba da postoji vizija, da se predvide interesi raznih uticajnih sfera, objašnjavati, lobirati, sarađivati… sve se to radi u svakoj organizaciji i u svakom sistemu. Rekao bih da je mnogo toga u ovom slučaju izostalo. Kao čovek koji je upravljao organizacijama, na te stvari reagujem. Znam kako je moglo. Znam da nije moralo da se završi na ovakav način. Kao stručnjaka me boli kada vidim da se bilo koja organizacija ugasila, naročito one koje postoje decenijama. I zato razumem vašu ljutnju. Samo što nisam ja odgovoran za to što se dogodilo niti imam bilo kakav interes da nekoga branim. Samo želim da na primerima ukažem ljudima na skrivena pravila života organizacija. Primer Radio Jugoslavije je jedan od njih. Iz njega se može mnogo naučiti. Naravno, oni koji to žele.
      Srdačan pozdrav, Vladimir

  • Poštovani gospodine Miletiću,

    Drago mi je zbog činjenice da su informacije i argumenti koje sam izneo uticali na to da odluku o gašenju Međunarodnog Radija Srbije sagledate na znatno celovitiji i, sa aspekta geneze problema, bitno drugačiji način nego u Vašem prvom tekstu. Kao što ste sada tačno primetili, suština cele priče je sadržana u pitanju “Kako je to UOPŠTE bilo moguće ?”, što fokus svake analize pomera ka ponašanju vlasti koje su donele jednu tako apsurdnu, plitkoumnu, kratkovidu, skandalozno iracionalnu i po državne interese izrazito štetnu odluku. S obzirom na to da smo već prilično duboko ušli u analizu tog događaja, kao i na fakt da sam celu tu tužnu kafkijansku predstavu pratio iz “prvog reda”, možda bi bilo dobro da Vas i čitaoce Vašeg bloga upoznam sa nekim dodatnim informacijama i činjenicama o kojima javnost ima vrlo štura saznanja (ili ih uopšte i nema). Ali ne zato što je ukidanje bivše Radio Jugoslavije sudbinski važno po opstanak naše države i naroda (ne, naravno da nije !), nego zato što ponašanje vlasti prema instituciji tog tipa, koja svugde u svetu osim u Srbiji ima poseban značaj, predstavlja veoma jasnu i veoma lošu poruku o mentalitetu i kompetenciji ljudi koji u ovoj zemlji obavljaju najodgovornije funkcije – pa, samim tim, i o ozbiljnosti ove države i njenoj sposobnosti i spremnosti da štiti svoje interese u najvažnijim sferama.

    Od samog početka procesa koji je u javnosti slavodobitno nazvan “povlačenje države iz medija u skladu sa evropskim standardima” (iako iz vlasti NIKO, NIKADA i NIGDE nije izašao sa spiskom jasno definisanih standarda i normi na kojima počiva taj proces), argumenti predstavnika Međunarodnog Radija Srbije su u svim resornim intitucijama nailazili na apsolutno ignorisanje, čime je zaposlenima još s početka jasno naznačeno da nemaju čemu da se nadaju. Ni tokom javne rasprave o famoznoj “Medijskoj strategiji” ni u periodu posle njenog usvajanja u Parlamentu niko nije želeo da uvaži argument da kratkotalasne stanice tj. međunarodni javni servisi koji realizuju program na velikom broju stranih jezika, predstavljaju veoma bitan segment svake državne propagande i da je napredak tehnologije samo još dodatno istakao njihovu važnost – što je više nego evidentno na primeru Rusije (“Glas Rusije”), SAD (“Voice of America”), Nemačke (“Deutsche Welle”), Francuske (“Radio France Internationale”), Britanije (“BBC World Sevice”), itd. Na potpuno ignorisanje je naišao i argument da su brojne države EU našle i interes i način da nastave finansiranje svojih međunarodnih servisa i KT programa, što je moglo idealno poslužiti kao model rešavanja statusa MRS. Detaljno je predstavljen veći broj modela koji postoje u različitim evropskim zemljama i koji se odnose na finansiranje putem “fuzije” sa javnim servisima ili nekim drugim pravnim subjektima – ali, zabadava… Povrh svega, ni na kakav odgovor nije naišlo ni upozoravajuće pitanje šta će biti sa državnom kratkotalasnom frekvencijom MRS, koja je jedna od najboljih u svetu. Reč je o opsegu koji omogućava komunikaciju sa najudaljenijim delovima planete, zbog čega KT frekvencija za svaku ozbiljnu državu predstavlja resurs od posebnog nacionalnog značaja – kako sa informativnog tako i sa vojnog aspekta. (To se najbolje pokazalo u periodu izolacije tokom 90-ih godina, kao i za vreme NATO bombardovanja 1999. godine.) Ali opet – NIŠTA.

    Onda su u odbranu MRS ustala brojna novinarska udruženja, organizacije, eksperti iz raznih oblasti, narodni poslanici, javne ličnosti, i … NIŠTA. Organizovan je protest ispred zgrade Vlade, pisane su peticije, srpske ambasade iz sveta i brojni strani slušaoci su Ministarstvu kulture i informisanja slali zabrinuta pisma, ambasadori arapskih država (koje su oduvek odlično sarađivale sa MRS) na sastanku sa premijerom su mu lično izrazili nezadovoljstvo i čuđenje takvom namerom vlasti, ali … NIŠTA. Vrhunac ciinizma je bilo izlaganje resornog ministra Ivana Tasovca koji je u parlamentarnoj raspravi arogantno poručio da je kratki talas “stvar prošlosti” i “anahrona pojava” u doba ere digitalnih medija, kao i da zaposlenima u MRS “ne treba davati lažnu nadu”. Istovremeno, uopšte nije želeo da odgovori na zahteve nekih poslanika da objasni zašto Srbija gasi svoj međunarodni propagandni servis u vreme kada Nemačka, Francuska, Rusija, SAD i druge zemlje, uključujući i države u regionu, nastavljaju da finansiraju i jačaju svoje programe istog profila. Pri tome (a ovo je posebno indikativno !) veoma je nastojao da izbegne komentar na izlaganje predsednika parlamentarnog Odbora za dijasporu Janka Veselinovića, koji je rekao da ima pouzdane informacije da je ubrzani proces ukidanja MRS u direktnoj vezi sa zakulisnim dogovorom prema kojem će našu KT frekvenciju preuzeti poznati albanski tajkun sa srpskim državljanstvom kako bi Tirani i Prištini omogućio da svoju propagandu prošire na sve kontinente ! Mislite li da je Veselinoviću iko iz redova vlasti odgovorio na ove ozbiljne optužbe ? Naravno da NIJE – ni tada, ni bilo kada posle te sednice. I povrh svega, na tom istom zasedanju, poslanička većina vladajuće koalicije izglasava Tasovčev predlog da rok za rešenje statusa MRS bude produžen SAMO do kraja jula, iako je Vlada prethodno odlučila da SVIM medijima koji su na listi za povlačenje države iz vlasništva produži taj rok do kraja oktobra !? Objašnjenje zašto je samo MRS bio izuzetak nije, naravno, nikada stiglo ni do Radija ni do javnosti. Ko shvati, shvatio je … a nije teško da se shvati, zaista.

    Dakle, iz svega navedenog jasno je da se na slučaj ukidanja MRS ne može gledati samo kao na posledicu krajnje neodgovornih postupaka iza kojih stoji beskrajno plitka i rigidna birokratska pamet, uz snishodljivu ketmansku verziju nekritičke “eurofilje”. To jeste deo objašnjenja, ali odluka o gašenju MRS je toliko iracionalna i toliko štetna po interese države da se u obzir moraju uzeti i još neki motivi, koji su bazirani na vrlo mutnim (i vrlo opasnim) pojedinačnim i grupnim interesima. U “prevodu” : veoma povoljna KT frekvencija (za koju bi mnoge države dale ogromne pare), plus vrlo velika i skupa imovina (nekretnine, predajnici, studijska tehnika, odlična infrastruktura) – i eto nama dobro poznate “burazerske šeme” kojoj nijedan zakon, nijedan propis i nijedno moralno načelo ne predstavljaju ama baš nikakvu smetnju. Jer, nijedna normalna država se ne odriče svog dragocenog KT potencijala na tako bahato olak način – osim, naravno, ako ima dovoljno uticajne i po institucijama dobro locirane “burazerske” krugove. Naravno, deo odgovornosti za krajnji ishod snosi i rukovodstvo firme ( tu delim Vaše mišljenje, gospodine Miletiću) koje je, znajući sa kakvim “oficijelnim” mentalitetom i profilom ima posla, moralo da još pre najmanje pet godina počne da neumorno lobira na svim institucionalnim nivoima.

    I da zaključim – ova nesrećna (ali i degutantna) priča o ukidanju MRS ima konotacije koje daleko izlaze iz striktno medijske sfere. Jer, takvo ponašanje nosilaca državnih funkcija predstavlja ne samo čin krajnje neodgovornosti i bahatog političkog autizma, nego i jasnu poruku da sve floskule o doslednoj zaštiti interesa naroda i države predstavljau ispraznu, ciničnu demagogiju. Ako jedna država posle 80 godina tako olako odustaje od svog propagandnog servisa i afirmacije svojih osnovnih interesa prema inostranstvu, i to još u situaciji kada je izložena velikim pritiscima i pokušajima destabilizacije sa raznih strana – onda je, izvinite, zaključak vrlo jasan. I, na nesreću, ne odnosi se samo na medije, novinare i kulturne institucije, već na sve sfere društvenog života. Jer, reč je o esencijalnoj strukturi mentaliteta, tj. o psihološkoj matrici nosilaca vlasti – nezavisno od stranačkih, ideoloških i bilo kakvih drugih koncepata. Na moju veliku žalost, bojim se da se iz datog primera može izvući znatno više obespokojavajućih i poražavajućih saznanja o toj matrici nego što sam uopšte mogao da pretpostavim pre samo par meseci. Ali, nadam se da ta saznanja mogu biti od koristi svim ljudima koji zaista žele da shvate i koji mogu da shvate … bez obzira na ideologiju, profesiju i socijalni položaj.

    Srdačan pozdrav.

Ostavite komentar