Dnevnik jednog direktora

Lana

Lana je pošteno radila svoj posao. Gazdu nikada nije videla. Nije ga potkradala, čak je pokušala da mu sačuva imovinu. Gazda, inače, i ne zna da  ima bilo kakvu imovinu. Na kraju je dobila otkaz, premda gazda i ne zna da je Lana ikada radila za njega. Čudno i neverovatno? Možda i nije.   

       Lanu sam upoznao za doručkom u jednom hotelu. Oboje smo učestvovali na nekoj regionalnoj konferenciji. Prišla je i zahvalila se na nadahnuću koje je dobila kroz priče na blogu. Trenutno je nezaposlena. Samo nekoliko meseci ranije radila je na značajnoj funkciji u ministarstvu ekonomije susedne države. Savesno i odgovorno.

       Kako su Lani, nestranačkoj ličnosti, ponudili funkciju načelnika za privredu to mi nije sasvim poznato. Možda je neko Lani hteo da učini uslugu, pa ju je pozvao da radi. Moguće je da su procenili da će, kao i većina, iskoristiti tu priliku da popuni kućni budžet. Da će raditi, ali ne i zapinjati. Da će više pričati i obećavati. Da će biti poštena, ali prvo spram sebe. Ponuda ju je zatekla na radnom mestu direktora jedne banke. Fakultetski obrazovana, ima iskustva u rukovođenju i organizaciji. Uspešna na prethodnim poslovima. Besprekoran CV. Uz posao, stiže da odvede decu na karate, da im pomogne oko domaćeg, ponekad da razvije poneku pitu ili savije kolač. Ponuđenu funkciju je prihvatila kao mogućnost da nešto promeni u svojoj zemlji. Čestitke su joj stizale sa svih strana sveta. Od brojnih školskih drugova i prijatelja, koji nisu imali toliko vremena da sačekaju promene u svojoj državi.

       Lana, naravno kao i svi mi, zna da državu, tog nevidljivog poslodavca, mnogi zaposleni varaju. Podmeću mu lažne naloge za službena putovanja, izlaze sa posla u podne, zapošljavaju rodbinu i prijatelje… Ali, Lana je dugo radila u privredi. Zna da svaka firma postoji dok ima i prihoda. Zato je prvo održala sastanak sa vlasnicima najvećih firmi, ujedno sa onima koji najviše uplaćuju u budžet. Stoički je izdržala sva njihova vređanja i bes, kao da je ona pisala sve te nelogične zakone. Opet nije obećavala nemoguće i prikupljala političke poene. Oprezno im je rekla je da će se potruditi da ispravi što je moguće više. I na to su je izviždali i ispratili psovkama. Reklo bi se loš početak.

       Vratila se i dugo promišljala šta da radi. Za početak je pregledala sve subvencije i ustanovila da se iz budžeta izdvaja mnogo novca za preduzeća koja ostvaruju gubitke. Upitala se zar nije logično da se taj novac usmeri ka onima koji imaju mogućnosti da izvoze i ostvare prihod. Zatim je primetila da se iz budžeta puno troši na neke koncerte na otvorenom i događaje za koje nije ni znala da postoje. Ustanovila je, takođe, da su privrednici opravdano ljuti jer imaju veliki broj nameta. Čudi je i kako uspevaju uopšte da rade. Imali su osam različitih taksi koje su svakih nekoliko meseci morali da plate. Komunalna taksa, vodoprivredna taksa, taksa na brojilo, taksa na isticanje firmi, takse na overu ugovora, naknada za građevinsko zemljište, članarina za privrednu komoru, taksa na muziku, taksa za televiziju, ekološka taksa, analize uzoraka, dozvole, kvote, taksa za šume,taksa za reke, taksa za planine …

       Bila je veoma sretna kada je izračunala da će njen nevidljivi poslodavac imati veće prihode ukoliko dozvoli privrednicima da rade. Izračunala je da takse mogu da budu daleko manje. Izračunala je i da ima mnogo rasipanja novca. Sve je matematički izračunala. Jedino nije računala na odgovor onih koji su do tada lagodno uživali u tim prihodima.

       Vrlo brzo je ujedinila čitavu mašineriju onih čiji su poslovni interesi ugroženi. U novinama su se pojavljivala pitanja za koga radi. Direktori javnih preduzeća prozivali su je kao zastupnika liberalizacije. Notari su bili protiv fiskalizacije. Opštinari su je optuživali da radi u suprotnosti od, tako neophodne, decentralizacije. Iz drugih stranaka da ima političke aspiracije. Sindikalne vođe da se bori protiv reformacije. Nije im trebalo mnogo da je najdjačaju. Srećom po Lanu, nisu je spalili na lomači, što je za očekivati obzirom na prestupe. Samo je napravljena mala rekonstrukcija i nekako, slučajno, ukinuta služba kojom je Lana rukovodila. Rekli su joj da izuzetno cene njen rad i da su njeni predlozi veoma kvalitetni, ali da je kriza i da se mora smanjiti broj zaposlenih. Valjda ona to i razume najbolje, za to se i sama zalagala. Obavljena je reorganizacija.

       Za utehu, mnogi vlasnici malih i srednjih preduzeća su, ipak, prepoznali njen napor i odali priznanje njenim predlozima. Niko se, međutim, nije žalio na odluku njenom poslodavcu, niko nije izašao na ulicu da protestvuje, niko nije Lani ponudio novi posao.

       Ali, ne brinite za Lanu. Snaći će se ona. Snaći će se i njena deca. Isto kao što su se snašli svi oni koji su maštali da žive u svojoj zemlji od poštenog rada. Puna je zemljina kugla takvih, vrednih i sposobnih, Laninih zemljaka.

       Naročito Kanada, Australija, Amerika…

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

6 Komentar

  • Za mene je ovo jeziv tekst,. Kao da ste opisali moj prelazak iz privatnog sektora u veliku državnu firmu. Verovatno sam u tu firmu došla jedina samo na osnovu svog CV-a i to na menadžersku poziciju. Ni danas ne znam zašto su me uopšte pozvali kada sam i na intervjuima najavljivala kako mislim da radim. Nastavak moje priče je vrlo sličan… Mada ne volim što mi se to desilo, drago mi je što bar znam kako to u ovoj zemlji funkcioniše, odnosno, zašto ne funkcioniše. Gorko iskustvo.

    • Poštovana Slađana, hvala na komentaru. Dopunio bih sa time da je bez obzira na to što se dogodilo, ipak dobro iskustvo i siguran sam da će Vam biti korisno u daljoj karijeri. A onda ćete ga, nadam se, drugačije posmatrati. Sve najbolje u daljoj karijeri.

  • Postovani,
    Hvala najlepse na ovom i svim predhodnim tekstovima.
    Odlicno ste prikazali sudbinu mnogih kvalitetnih ljudi.
    Drustvo koje unistava i udaljava one koji vrede i mogu da doprinesu, nije drustvo koje ima buducnost. Negativna selekcija je postala osnovni obrazac razmisljanja, okruzi se manje sposobnima od sebe, da bar u poredjenju sa njima delujes superiorno.
    Bio bih Vam zahvalan na odgovorima na neka pitanja:
    1. Lana je u ovo usla sa iskrenim namerama da doprinese. Da li je pogresila u tome sto je i pokusala, iako je mogla da predvidi kako ce proci?
    2. Koja je odluka pravilnija pokusati i skoro sigurno propasti ili ne pokusavati i gledati kako stvari propadaju . ( ovo me interesuje samo u situacija rada za drzavu).
    3. Da li postoji nacin da Lana ostane Lana i da radi za ovakvu drzavu?
    4. Ko ce i kako promeniti ovu drzavu na bolje, ako se nastavi sa ovakvim kadriranjem?

    Hvala Vam unapred na vremenu i trudu!

    • Poštovani Nebojša,
      Za mene je Vaš komentar sjajna dopuna priče. Otkada sam upoznao Lanu, a to je bilo pre deset meseci, pokušavao sam da napišem priču nekoliko puta. Započnem i stanem. Sada znam da je to bilo upravo zato što su i mene mučila ista pitanja koja ste postavili i sami. I ta pitanja su sjajna i suštinska. Ponekad mi se čini da je za neke situacije veliki uspeh ukoliko postavimo prava pitanja. Vi ste ih pronašli i drago mi je što ste ih podelili.
      Jedino što bih dodao kod prvog pitanja jeste nešto što sam pročitao u intervjuu Milana Beka u poslednjem broju Nedeljnika i njegova rečenica o Z. Đinđiću koja kaže “Za njega je to bio bolid koji je mogao da se vozi kao ferari, levo-desno, da prati sve njegove brze ideje. Država je ipak ogroman brod, koji kad hoćete da skrenete ide vrlo polako”.
      Mislim da mnogi eksperti kada uđu u politiku sa dobrim namerama i velikom energijom i iskustvom iz privrede, naprave sličnu grešku.

  • Pošovani,
    iskustvo je nešto što zaista ni jedan novac ne može da plati.
    Tekst je krajnje istinit i zaprepašćujuć, na žalost, kako u državnom tako i u privatnom sektoru uvek ima po neka ‚‚Lana‚‚.
    Oduvek su se -loši radnici- i -neradnici- plašili onih koji rade i stvaraju a pofotovu onih pravednih.

    Vaši tekstovi kao i nekolicina komentara me ohrabruju da ipak postoje ljudi koje dele moje mišljenje, kao i da ne prestajem da se nadam da će se nešto promeniti na bolje.

    Ne prestajte da nesebično delite sa nama Vaše priče!!!

    Srdačno

    Aleksandra

    • Poštovana Aleksandra, potpuno se slažem sa Vašim komentarom u vezi iskustva. Dobro ste uočili, postoje “Lane” i u privatnom sektoru. Svuda gde se naruši nečiji lični interes, može se dogoditi ova priča. Delim sa vama nadu da će biti bolje, a u to ime naredna priča će se upravo tako i zvati: “Biće bolje”… Hvala na čitanju priča, podršci i komentaru.

Ostavite komentar