Dnevnik jednog direktora

Maruška

Nije slučajnost da je Maruška postala sponzor Olimpijskog komiteta Srbije. Njene marame i kravate su bile deo službenih uniformi naših sportista tokom

       Nije slučajnost da je Maruška postala sponzor Olimpijskog komiteta Srbije. Njene marame i kravate su bile deo službenih uniformi naših sportista tokom olimpijade u Londonu. Nije slučajno ni da je među njima bio Emir Bekrić, tada velika atletska nada. Jer, Emir i Maruška su šampioni u istoj disciplini. Preskakanju prepona. Emir to radi u atletici. Maruška u poslu i životu.

       Za Marušku sam saznao pred Novu Godinu. Kao i uvek, trebalo je nešto pokloniti poslovnim partnerima. Upitao sam za savet i suprugu, koji poklon je danas najprikladniji za žene. Pogledala me iznenađenim izrazom lica, kao kada bi muškarca pitali ko je Mesi i za koji klub igra.

       „Maruškinu maramu, naravno“-rekla je odmahujući glavom, prosto ne verujući da sam postavio tako banalno pitanje. Nisam želeo da ispadam glup nadalje, pa sam se izvukao sa „Aha, Maruška…“ Pronašao sam na internetu prodajno mesto i lično obavio kupovinu tih nekoliko marama. Otišao sam kod naših partnera i predao poklone. Kada su ih otvorile, iz ženskih ushićenih pogleda pročitao sam da i one znaju ko je Maruška. Samo ja nisam.

       A trebao sam. Jer Maruška je, saznao sam kasnije čitajući o njoj, cenjeno ime u svetu biznisa. Proglašena je, čak, za žensku preduzetnicu 2009. godine i dobila nagradu „Žena zmaj“. Bio sam siguran da takav uspeh ima iza sebe puno interesantnih priča. Javio sam joj se, predstavio i zamolio je da mi dozvoli da napišem priču o njoj. Prošlog petka, Maruška me je primila u firmi, nesebično dajući ono čega svaki preduzetnik ima najmanje-slobodnog vremena za razgovor.

       Oduvek je znala čime želi da se bavi u životu. Da pravi i oslikava unikatne marame. Želela je i da njeno školovanje bude usmereno ka tome. Tada je došla ispred prve prepreke. Čvrsto je odlučila da upiše Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu. Verovala je u sebe, ali se pribojavala činjenice da ne dolazi iz umetničke porodice. Lakše bi bilo da je izabrala Vojnu akademiju, jer bi, kao direktni potomak vojvode Lazara Mutapa sigurno imala veće šanse. Ipak se osmelila da pored svih tih Beograđana, umetnika, pokuša i ona, mala Čačanka… Prvi put nije uspela. Nema veze. Uporna je Maruška, te je pokušala ponovo, naredne godine. Drugi put takođe nije uspela. Smogla je snage za treći pokušaj. Neuspešno. Nekome bi to bilo dovoljno da se zaustavi, ali ne i Maruški. Probala je četvrti put. Opet ništa. Kada je peti put stala ispred oca sa molbom da je podrži još jednom i dozvoli joj da pokuša, nije imala snage da bilo šta izgovori. Samo je, od očaja, zaplakala. Pokušala je i peti put. Bila je prva ispod crte. I nije više nikada pokušala.

       Otvorila je Maruška svoju radionicu i hrabro se otisnula u svet privatnog biznisa. Samo se uzdala u veliku energiju da radi ono što najviše voli. Bez diplome. Bez velikog početnog kapitala. Bez poznanstava i iskustva. Prepreke sa svih strana.

       „Kada krenete u biznis, ne znate dokle ćete da stignete…“ priča mi Maruška dok se priseća trenutaka u kojima je bila u iskušenju da sve prekine i odustane. Kada joj je devedesetih godina, poreski inspektor popisivao imovinu zbog zakasnelih poreskih obaveza. Kada je u vremenu hiperinflacije davala svoje proizvode u zamenu za ulje, šećer, brašno i ostale namirnice kojima bi opskrbila pola ulice. Kada su pokrenuli proizvodnju i u Italiji kupili i unapred platili mašinu koju nisu znali da pokrenu narednih godinu dana. Kada su joj nedostajala znanja o upravljanju, kada je pravila greške koje su koštale i vremena i novca. Prošla je i kroz situacije da bude ostavljena od zaposlenih, koji je napuste sa svim važnim kontaktima , započnu svoju proizvodnju i postanu joj konkurencija. Maruška nije dozvolila da je savlada razočarenje. Ponovo bi sagradila porušeno i vrlo brzo bi se pokazalo da je neprijatna prepreka bila korisna za nju i firmu.

       „Ima puno ljudi koji hoće da pomognu i drugih, koji neće da pomognu. Treba samo biti uporan i pronaći one prve.“ kao recept za posao navodi Maruška. U potrazi za prvima, godinama je pokušavala da stupi u kontakt sa protokolima naših državnih organa. Da ih zamoli da naši državnici obuku njene kravate. Nije uspela. Ali što joj nije uspelo kod naših, uspelo je kod drugih. Ni sama ne zna kako, izgleda da pred tolikom upornošću ni univerzum ne ostane ravnodušan, tek uspela je, nekako, preko naše ambasade, da protokolu ruskog predsednika dostavi na poklon elegantne, ručno rađene, kravate.

       Nekoliko meseci kasnije, odjednom, sa svih strana dobila je pozive prijatelja i poslovnih partnera koji su zbog nečega bili oduševljeni i čestitali joj, a da ni sama Maruška nije razumela šta se dogodilo. Kasnije je razabrala da su novinari zabeležili neobičan gest prilikom zajedničke konferencije za štampu našeg, tadašnjeg predsednika, i Putina. Neko od novinara je ruskog predsednika radoznalo upitao da li na sebi ima nešto iz Srbije. Putin je na to spremno pokazao kravatu koju je nosio tog dana. Okrenuo ju je i izgovorio-Maruška. I dan danas joj je to jedan od najlepših događaja u poslu, iako joj nije doneo bilo kakvu korist. Njeni unikatni proizvodi još uvek nisu prepoznati od strane domaćih političara. Veruje Maruška u dobre namere države da se podrže uspešni domaći proizvođači. Samo još više veruje u dela. Već joj je dosadilo da učestvuje u tenderima za ugledna javna preduzeća. Još teže kada vidi šta su izabrali. Nema ona ništa protiv kineskih proizvoda, ali…

       Maruška nijednom nije spomenula novac. Marame su joj, i dan danas, ostvarenje životnog sna i ona voli to što radi. Kada je govorila o svom uspehu ne priča o prihodima, profitima, troškovima… Uspeh meri u broju ljudi koji nose neku od njenih kreacija. Prošle godine bilo ih je dvadesetpet hiljada. Prema tim ljudima oseća veliko poštovanje, ne samo prema novcu koji su joj dali. To joj je inspiracija, tako da i pored svih preduzetničkih obaveza, na kraju dana se popne u svoj atelje, pusti omiljenu muziku, natoči čašu crnog vina i ručno oslikava marame do duboko u noć. O poslu koji radi jednostavno kaže „Prenosim unutrašnju energiju koju ne može niko da mi ukrade“. Iskreno verujem da je to i tajna uspeha u poslu i u životu.

       Pitam je za kraj šta je pokreće i pored tolikih prepreka. Nasmeje se i kaže da je kroz svoj posao upoznala mnoge divne ljude, koji su u njoj prepoznali osobu vrednu pažnje. Od uticajnih italijanskih modnih kreatora do ambasadora. Eto, kaže mi na kraju, da nije toga ne bi ni mene upoznala i provela lepih četiri sata u razgovoru.

       Kažu da će Emir Bekrić biti zvezda sledeće olimpijade. Navijaćemo da bude najbolji na svetu. Navijaće i Maruška. Ne zbog toga što će njena kravata ponovo biti deo službene uniforme olimpijaca. Ne samo što je Emir uporan i vredan sportista. Ne samo što je i on skroman i čvrsto stoji na zemlji. Već zbog toga što Maruška zna najbolje koliko je teško preskakati prepone. Ceo svoj život, svaki dan. Ali, ne žali se Maruška. Takav je sport izabarala.

       Nekoga prepreke zaustave. Neko ih preskače. Takav je put šampiona.

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

5 Komentar

Ostavite komentar