Dnevnik jednog direktora

Medeni mesec

Nije prošlo ni godinu dana otkako su se venčali. Već su počele svađe. Što je najgore, oboje se meni žale, jer sam ih ja upoznao. I Mitar, moj dugogodišnji prijatelj, i ova njegova, što joj se obećao – firma.
Godinu dana pre toga, bila je druga priča.

    “Da li Vi, Mitre Arambašiću, slobodnom voljom stupate u radni odnos sa ovde prisutnim poslodavcem ALC TREJD-om?” upitao je mog prijatelja, kadrovski referent firme.

“DA!” samouvereno je odgovorio Mitar i pogledao šeretski izabranicu svoga srca, dajući joj osmehom podršku za pitanje koje njoj sledi.

“Da li Vi, ALC TREJD, slobodnom voljom uzimate u radni odnos ovde prisutnog Mitra Arambašića?” ponovio je matičar.

“DA!” odgovorila je firma i uzvratila osmeh, zadovoljna što je njihova veza krunisana brakom.

“Na osnovu vaših saglasnih volja i izjava, proglašavam da je vaš radni odnos zaključen u ime prisutnog HR menadžera Božanke Stevanov i želim da ovo bude početak vašeg zajedničkog posla koji će biti krunisan mnogobrojnim dobrim poslovnim aranžmanima i bonusima na kraju godine”, izgovorila je menadžerka osmehujući se paru koji je mirno stajao ispred nje. I sam sam se, kao kum, osmehivao, radostan što sam doprineo da se jedna velika ljubav pretvori u ugovor o radu.

Mitar je, inače, moj prijatelj nekoliko godina, direktor prodaje u mnogim firmama. Šarmer od četrdesetak godina, koji ni u jednoj firmi nije mogao da provede dugo. Već smo počeli da ga žalimo što se nikada neće vezati ni za koga, kad je upoznao NJU- ALC Trejd. A ona je, ljudi moji, neverovatna. Nema menadžera koji se ne bi okrenuo za njom. Stabilna, čvrsta, mlada firma koja zna šta hoće i krupnim koracima grabi napred na tržištu. Veoma izbirljiva i ne stupa lako u poznanstva sa drugim menadžerima. Čula je ona za Mitra, pa me pitala da ga upoznam sa njom. Pogledavali se, merkali kada vide jedno drugo. Šuškali i ćućorili kada bi se našli sami. Sve dok nije raskinula sa prethodnim direktorom i pozvala Mitra na razgovor.

Mitar je prihvatio poziv. Znao je sve o njoj. Zna joj i roditelje. Dve poznate banke i jedan investicioni fond. Nije se dvoumio i bez prevelikog razmišljanja ušao je u brak.

Sve je izgledalo kao ljubav koja će trajati do kraja Mitrovog radnog staža. Znači narednih dvadeset godina. Govorili su da takve ljubavi nije bilo niti će biti na tržištu. Ona se prijateljicama, drugim firmama, hvalila kako je našla radnika svog života i da je presrećna. Počeli su da razmišljaju i o proširenju porodice. Ubrzo su otvorili kćerku firmu u Rusiji, nedugo zatim još jednu u Ukrajini. Želeli su da šire porodicu i radili su neprestano na tome.

Mitar je radio naporno, ali je bio zadovoljan. Sva obećanja bila su ispunjena. Firma ga je poštovala i verovala njegovim poslovnim procenama. Uzvraćao joj je višestruko.

Tako je bilo prve godine.

Pročula se Mitrova sposobnost i rezultati koje je postigao u braku. Proglašen je za direktora godine po mišljenju cenjenog ekonomskog magazina. Firmi ne beše drago što je njen zaposleni u prvom planu, zna se ko je važniji, pa kad je doneo nagradu u kuću, nije se nešto posebno obradovala. Čak je malo i ironično prokomentarisala “Ah, te nagrade. Svako ih danas može dobiti.”

U nekom trenutku, bogami, počeše da bacaju oko na njega i druge firme. Mitar voli da flertuje, uostalom takav mu je i posao, ali nikad ne bi prevario svoju dragu. Zalud. Firma je postajala sve sumnjičavija. Svaki put kada bi otišao na sastanak, sačekivala bi ga pitanjima:

“Gde si bio? Sa kim? Jesi li išao kod one headhunting agencije? Da te nije zvala ova iz MHC International? Profuknjača jedna. Budem li te videla sa njom, radnu knjižicu ću ti iscepati da znaš. Nemoj ti meni da se pravdaš. Znam ja takve. Svi ste vi direktori prodaje isti. Samo su vam druge firme na pameti. Čim neka zamaše većim bonusom, eto vas. Razmišljate onim što imate u džepu.”

Počela je da ga prati i da mu ukida službena putovanja. Da ga ograničava u radu i da mu proverava poštu. Uvela je i GPS na njegovo službeno vozilo. Smanjila mu platu. Nije mu isplatila ni bonuse za rezultate u poslednjoj godini.

Načisto je pošizela. Ljubomora ju je uništila. Nije bilo šanse da se taj radni odnos održi. Situacija je bila sve gora. U nastupu ljubomore pocepala je vredni ugovor koji je Mitar napravio sa najvećom firmom iz njihove oblasti LHD-holdingom. Upala im je na sastanak upravo dok su nazdravljali šampanjcem, proslavljajući uspešni završetak dugih pregovora. Izbacila ih je sve zajedno iz kancelarije, a Mitar ju je uzalud molio da ne cepa ugovor jer će i ona imati koristi od sklopljenog posla. Pravdao se da su poljupci koje su razmenili, samo u svrhu čestitanja i da nije imao nameru da je povredi.

To ju je potpuno dotuklo, a on je dugo posle toga bio potišten i potpuno nesposoban za rad. Dugo su se razvodili, morao je i sud da se uključi. Ona je, naravno, dobila starateljstvo nad kćerka-firmama, on je dobio neku otpremninu sa kojom je započeo nov posao.

Pravo da vam kažem, nisam znao za ovakve situacije. Znao sam da se firme razvode sa direktorima kada dođe do impotencije u poslu tj. kada nema rezultata. Firme to ne praštaju. I to bih mogao da razumem. Ali da neka firma bude ljubomorna na bračnog druga, to stvarno nisam znao dok mi Mitar nije sve ovo ispričao. Mislio sam da je sposobnost zaposlenog, njegov razvoj i napredak u isto vreme i uspeh firme, sa kojim se i ona ponosi. Ali, kao što kaže Aleksandar Dima: “Ljubomora-to je strah od superiornosti druge osobe”.

Zato se čuvajte ljubomornih firmi. Ili im, barem, ne pokazujte preteranu samouverenost. Izgleda da su neke, i pored lepote, veličine i uspešnosti, u osnovi svega veoma nesigurna i nesretna bića, bez imalo samopouzdanja i životne radosti. Kao takve, mogu vam napraviti pakao od života.

A u tom paklu, pretpostavljate već ko je glavni i šta u takvim firmama možete da očekujete.

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

2 Komentar

Ostavite komentar