Dnevnik jednog direktora

Moja draga

 

Priznajem, nisam ostao ravnodušan na njene obline i vrhove. Zaljubio sam se prvog trenutka kada sam je sreo, pre dvadeset godina. Proveli smo, od tada, mnogo lepih i zajedničkih trenutaka. Viđali smo se i leti i zimi. Voleo sam što je prirodna, bez ikakve šminke na sebi. Voleo sam je zbog gostoljubivosti i otvorenog srca. Voleo sam je što je visoka, taman koliko meni treba.

Takva je nekad bila moja draga planina. Zlatibor.

Prošle nedelje, došao sam da je vidim ponovo. Dešavalo mi se i ranije da omašim odeću za boravak na njoj. Pao bi sneg usred proleća, a ja bih jurio po pijaci da pronađem kakav džemper ili kapu. Smejala se mojoj ljutnji i pretnjama da je ovo poslednji put da mi tako nešto priredi. Ipak, brzo sam joj opraštao te sitne nestašluke, jer je i tada bila lepa. Tako je bilo sve do ovog puta kada mi se dogodilo nešto što do tada nikad nije. Nisam mogao da prepoznam svoju dragu. Na mestu gde sam nekad kupovao komplet lepinju i pršutu sada je ogromna rupa za temelj. U blizini nikao neboder, nadvisio sve borove po obližnjim padinama. Umesto zaprega sa konjima, ulicama jezde rovokopači i buldožeri. Dok šetam po centru razmišljam kako se opet nisam dobro opremio za šetnju. Ovog puta nisam poneo armiračke rukavice, radničke cipele i građevinski šlem. Ponovo je promenila klimu. Ali, ovoga puta – investicionu.

Nije to više ona pitoma planina koja mi, nakon provedene noći sa njom, donosi u postelju kafu i slatko od šljiva. Ovog puta mi je nekako čudna, drugačija, hladna…  Jutros je posebno nemirna i užurbana. Kao da nekud trči, a ni sama ne zna gde treba da stigne. Gledamo se. Ćuti ona. Ćutim i ja. Naslućujem šta je u pitanju. Video sam te ogromne nebodere koji se grade usred njenog centra i žele da je osvoje. Primetio sam i njen širok osmeh dok joj se udvaraju. Primećujem, čak, i da drugačije priča. Nema više onog veselog užičkog otezanja slogova dok razgovara. Ne čudi se više sa rečicom “Ene…”. Ne oslovljava me više sa Vlade, sa produženim “e”, kako me niko nigde ne zove. Glas joj se promenio. Vidim da hoće nešto da mi kaže, a nije joj prijatno.

„Žao mi je, Vladimire, mnogo mi je žao, ali… moramo da se rastanemo. Ti si dobar čovek, dobar turista.  Voliš tradiciju, prirodu, Srbiju… Voliš i mene, na kraju krajeva. Ali, moraš da me razumeš. Ja sam planina u najboljim godinama. Treba mi uzbuđenje, strast. Za tradiciju tu više mesta nema. Hoću da se otvorim ka svetu, ka bogatim ljudima. Hoću da privučem krem svetskog biznisa. Nije da mi nije bilo lepo sa tobom i tvojom porodicom. Sećam se da si  decu na njihova prva samostalna putovanja poslao kod mene. Da si ih slao i kasnije preko vrtića, škole. Znam da im je bilo lepo. I meni je bilo lepo sa njima. Znam da si i poslovno dolazio. Sećaš se kada si organizovao konferenciju za 250 poslovnih partnera? Nisam mogla da vas smestim na jednom mestu. I tada si mi rekao u šali, sećaš se, da sam mršava, da nemam dovoljno smeštajnih kapaciteta. I bio si u pravu. Zato sam i ugradila silikone. Odnosno, još ih nisam izgradila… započela sam. Ali, kada budu završeni  oblakoderi po centru biću mnogo lepša, privlačnija.

Znam da si me ti voleo ovakvu kakva sam, ali ja se sama sebi ne dopadam ovako prirodna. Sve moje koleginice ugrađuju silikone, u svetu je to trend. Pa vidi samo Las Vegas. Od pustinje su napravili seks-bombu. Jeste da je sve veštački, ali koga to danas briga. Morala sam nešto da promenim na sebi. Svi ti roditelji sa decom, ekskurzije i penzioneri nisu dovoljni da bih se obogatila. Oni bi samo da šetaju po meni, udišu vazduh i piju vodu sa mojih izvora. Meni treba čvršći oslonac u životu. Hoću nekog ko pije viski sa ledom. Hoću, bre, da se udam za stranca. Ako treba i ime da promenim. Lepše zvuči Goldenpine nego Zlatibor, zar ne… Ne može se u svet sa jelecima i u narodnoj nošnji. Moramo da se promenimo. Svet to traži od nas…“ završi svoje izlaganje stasita planina.

Slušam šta mi moja draga planina zbori. Slušam i ne verujem svojim očima i ušima. Zaustio sam da joj nešto kažem. Da joj objasnim. Da probam da je razuverim. Ipak, nisam. Zaćutao sam.

Nisam joj rekao da mnogi od tih svetskih biznismena i nisu tako svetski kao što se čini na prvi pogled. Da oni ne znaju da cene njenu lepotu. Da će biti ostavljena čim je izgustiraju. Da njih ne interesuju šetnje po planini. Oni traže da im se sve donese na noge. A naročito pod noge. Da ih ne interesuje vazduh koji nju krasi. Imaju oni šta da šmrknu. Da su im čista skupocena odela koja nose, ali za novac nisam siguran.

Nisam joj ništa rekao, video sam da je kasno za nas.

Narednog jutra, čim sam se probudio, zaputio sam se u Krčmu u Gajevima. Nekoliko godina nisam je obišao. Uplašio sam se  da i nju nije otkupio McDonalds ili kakav drugi lanac brze hrane. Ili da se zatvorila jer nema u ponudi picu i pomfrit. Laknulo mi kada sam video da nije propala. Naprotiv, proširila se. Izgradila parking za goste. Proširila baštu. Svaki detalj pažljivo uklopila sa prirodom. Kiselo mleko služi u zemljanim posudama. Rakiju u čokanjima. Dok ne stigne vruća proja,  goste časti zvukom tišine. Uz zeljanicu i pitu od heljde dobija se gratis pogled na udaljena brda. A na akcijskoj ponudi kačamaka uz sir i kajmak nudi i miris pokošene trave.

Tako sam u Krčmi preboleo rastanak sa bivšom dragom. Sve ono čega se ona odrekla, pronašao sam ponovo na ovom mestu. Zbog toga mi je bilo lakše kada sam krenuo nazad ka Beogradu.

Obradovao sam da još uvek postoje vredni i preduzimljivi ljudi koji se ne stide onog najboljeg što imamo. Koji na tome grade prepoznatljivost i brend. Koji se trude da sačuvaju tradiciju.

Tada sam shvatio da Zlatibor kakvog pamtim nije nestao.

Samo je, kao kakav hajduk, pobegao od zuluma i sakrio se po okolnim šumama.

A dok je hajduka, naći će se, valjda, i dovoljno jataka da ih sačuvaju.

I to je deo naše tradicije, zar ne?

 

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

10 Komentar

Ostavite komentar