Dnevnik jednog direktora

(M)učitelj

Lako je vama. Ustanete ujutru, skuvate kafu, otvorite blog, kad tamo-nova priča! I onda je polako ispijate. Srknete malo kafu, malo priču. Neko ostavi i komentar. Neko je podeli sa prijateljima.  Ponekad vas dotakne pa nastavite da razmišljate. Sve je to lepo.Samo što niko ne pita kako je meni. Kako nastaje ta priča. Nije mi namera da vam se žalim, ali stvarno više ne znam šta da radim. Učitelj pisanja me maltretira. Već dve i po godine.

Svaki put kada napišem priču, budem sasvim siguran da je dobra. Ma šta dobra…uvek bude fenomenalna. To je moja procena. Pošaljem mu je na pregled. Dok čekam na odgovor, otvorim bocu vina da proslavim novi korak na putu ka vrhu. „Priča po priča, knjiga.“ govorim u sebi dok zamišljam kako će izgledati korice i koji ću naslov staviti. Iz kreativnog zanosa budi me zvižduk telefona da je stigla poruka. Učitelj je već pregledao moje remek delo.  Mora da sam ga oduševio, čim je ovako brzo odgovorio. Lice mi je ozareno, spremno da primi hvalospeve. Ali, već nakon prve rečenice zamenjuje ga izraz lica dužnika koji od banke dobija plan otplate kredita u švajcarcima.

„Ne valja, nije dobro. Valjalo bi ponovo sve ispočetka…“ bez uvijanja piše moj mučitelj. „Zaključak nije u skladu sa pričom, a imaš i nekoliko grešaka u sredini…“

„Ka…ka…kako ispočetka…?“, mucam u sebi dok ustajem od stola ne želeći da pročitam ostatak teksta. „Pa, za ove rečenice potrošio sam mesec dana života, a još nekoliko godina mi je trebalo da tu priču svarim u sebi. Ma ne dolazi u obzir.“ odlučio sam da  se usprotivim mučitelju nakon jubilarne stote ispravke teksta.

Kada sam odlučio da ga angažujem, pravo da vam kažem, više sam zamišljao da ću ja pisati, a da će se on oduševljavati. Logično. Ko je još lud da plaća učitelja koji će da ga kritikuje i da mu nalazi mane. Valjda je to i osnovna prednost privatnog obrazovanja. Ja ću da ti platim, a ti me nemoj kritikovati. Svi su to odavno shvatili, samo ovaj moj jok!

Pitam se samo gde je učio sva ta mučenja? Znam zasigurno da nije studirao pedagogiju. Znam i da nema profesorsku titulu. Jer da ima, davno bih se požalio Savetu Univerziteta da je kod mog učitelja mala prolaznost. Da ne pušta. Da me stalno vraća. Pritisli bi oni njega da spusti kriterijum kao što su pritisli sve druge.  Grdim sebe što sam izabrao slobodnog strelca, umesto učitelja koji polaže račune direktoru škole, savetu roditelja, prosvetnoj  inspekciji… Rešio bih tada problem lako, okrenuo par telefona, zapretio da ću pisati Helsinškom odboru za ljudska prava… Pustio bi on tada meni priču, još bi mi se izvinjavao. Razmišljao sam i da pošaljem majku na otvorena vrata, da porazgovara sa njim strogo, kao što majke umeju. Da mu objasni da njeno dete zaslužuje bolju ocenu, da ga je preslišavala i proveravala i da je kod nje sve znao… Pa zar neko može bolje da oceni dete od majke koja ga je rodila?

Kud meni da zapadne ovaj što ne pušta. Lakše bih doktorirao ne nekim fakultetima, nego što kod njega prolazi priča. Postalo je nepodnošljivo. Ne znam više da ga omekšam. A pokušao sam, nije da nisam. Imam i ja iskustva sa takvima, nadobudnima. Vadim se i na vas, katkad. Pokušam da mu objasnim da priča mora da izađe i da je hitno. Da možemo da je popravljamo i kasnije. Da su se čitaoci navikli da vikendom čitaju priču. Kumim ga i molim da popusti. On i ne sluša. Nastavlja svoje. Potanko mi objasni gde sam i zbog čega pogrešio i,  što je najgore, uvek bude u pravu. Ali zulum je to, ljudi moji, kakvog ni pod Turcima nije bilo.

Ko zna dokle bih stigao sa peticijama i žalbama, da pre izvesnog vremena nisam slušao priču starog, iskusnog nastavnika matematike iz jedne osnovne škole. Pitali ga kako je izlazio na kraj sa onima koji nisu hteli da uče, koji su se žalili i koji ga nisu poštovali. „Malo je bilo takvih, ali kada bi neko prešao sve granice, kažnjavao sam  tako što poklonim peticu. Tako što mu popustim. Što mu ne pružim znanje. Što odustanem od njega. Dozvolim mu da se uljuljka u lažni osećaj samopouzdanja. Prepustim, tako, životu da se sam pobrine za kaznu. Verujte mi, nepogrešiv je po tom pitanju…“

I tada se prisetim da se i dan danas sa zahvalnošću sećam upravo najstrožih učitelja i nastavnika. Sećam se Branka Kosovca iz geografije, kod kojeg smo kartu sveta morali da poznajemo bolje od moreplovaca. Jojićke iz istorije kod koje smo morali da opišemo Cersku bitku kao da smo tamo bili. Cvete, ruskinje, zbog koje „Podmoskovske večeri“ i dan danas, umem da zapevam u originalu… Setio sam se tako svih koji su mnogo tražili, ali i mnogo davali.

Tek tada shvatim da dobar učitelj nije koji pusti.

Već je dobar koji ne popusti. Koji ne dopusti. Ne propusti.

Takav vam je Ranko, moj učitelj pisanja. Takvi su i mnogi drugi, kojih se za zahvalnošću sećamo tek za koju deceniju.

A oni, stari mudraci, znali su da će tako biti. Još onda kada su nas (m)učili…

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

9 Komentar

  • Tada sam mrzela te profesore “mučitelje”, danas ih se rado sećam i zahvalna sam im na znanju koje su mi pružili. Žao mi je što nisam cenila njihov trud ranije. Nisam shvatala da oni daju.. Mislila sam da mi oduzimaju vreme .. Voleli smo profesore koji su blagi, koji su nam poklanjali ocene, a danas nam fale ta znanja. Pokušavam da prenesem na mladje generacije, ali nažalost mnogi biraju lakši put, da ih puštaju, ne shvatajući da će ih to stići kasnije i da je to puštanje “magareća usluga”.
    Vlado, divna priča, kao i mnoge druge. Hvala

  • Jako je lep osecaj kada ucenik prevazidje svoga ucitelja. Samo vi napred. Pobogu pa zato ste ga i unajmili. Koliko je lepo kada se dogodi gore navedena situacija recicu vam iz svog iskustva. Moj suprug je ucio od mene. Sada je bolji od mene. A ja sam srecna.

    • Tako je Milice, to je jako važna osobina dobrog učitelja. Da mu je stalo i trudi se da ga učenik prevaziđe. Dobro ste me na to podsetili. Moji učitelji su u mene ugradili još upravo tu osobinu koju ste naveli. Da želim i ja da me nadmaše oni koje učim. To nikad ne bih umeo da pronađem u sebi, da i oni nisu bili takvi prema meni. Zato sam im neizmerno zahvalan i trudim se da budem što je mogući bolji. Tako ću opravdati i njihov uloženi trud u mene. Hvala na komentaru.

  • Setila sam se jos necega. Mozda ce nekome biti zanimljivo. Vas ucitelj nije nista u poredjenju sa mojim ocem.O da! Od 9 godine sam zivela sa njim. Izaci iz kuce a ne oprati sudove, bolje da se ne vracam. Kada se to dogodi u povratku stanem ispred vrata i ne smem da udjem. Znam sta me ceka. Nekada sam stajala i po pola sata nekada i sat dok ne skupim hrabrost da udjem. Zato sam mu danas zahvalna na tome. Ne sto sam skupljala hrabrost pa i to vec sto takve radove uradim u hodu ne primetivsi i idem tamo kuda sam krenula. Mozda je moglo i na drugi nacin ali on je poznavao samo ovaj. Verbalno me je kaznjavao a najgore mi je bilo kada me samo pogleda ne treba nista da kaze ave mi je jasno. I zato tata hvala. Autoritet pravi i iskreni. A ne ovo danas molim te sredi svoju sobu, molim te ovo pa ono…. svi mi iz rodjeni 70 i neke 80 i neke 60 i neke pa i ranije znaju o cemu pricam. Sa druge strane sacuvao me je u vremenu inflacije embarga cuda…. samo obavezama konstruktivnim pricama i dijalozima dok sam ja mislila da je to nepravda. Pripremio me je na ovo sto sada prolazim u zivotu.

    • “Možda je moglo i na drugi način, ali on je poznavao samo ovaj.” Divna rečenica. Treba znati ceniti ono što dobijemo od drugih ljudi, opraštajući što nije bilo drugačije,onako kako bi mi voleli, kako smo zamišljali… Hvala Milice.

  • Bravo !!!

    Učitelj mora biti baš takav, jer inače i nije neki učitelj.
    Mučitelji su oni koji ne žele da se pokrenu, ali su dovoljno inteligentni da shvate kako je ono što ti radiš i od čega si sazdan mnogo dobro i ne mogu da žive sa tim.
    Kada nešto ne uradiš baš na svom nivou to će i pohvaliti, a ono dobro će uglavnom oćutati.
    I zato živeli ljudi koji nas bruse…učitelji…ljudi koji od nas prave bolje ljude !

  • Pola predmeta na višoj pedagoškoj sam položila zbog predznanja iz gimnazije.
    Stečenog upravo kod “tih” profesora 🙂
    Uglavnom nismo bili u ljubavi, a danas čak i sarađujemo 🙂

Ostavite komentar