Gosti Pisci

Neću da budem Švabo

Preplaše vas već u startu. Još prije kretanja za tu Njemačku. Odrasla sam uz sve one partizanske filmove i zamrzla ih, a da ih nisam ni znala. Na rastanku me baba sa svojih devedesetpet godina ispratila uz jecaje i suze:

“Sine Nado, čim primetiš šta sumnjivo-bježi kući! Ne daj da te odvedu u logor i da te muče.” Ista ona baka koja mi je, kad sam bila mala, umesto Crvenkape pričala ratne priče.


I tako dođem za MinKen. Ja, Nada, partizanka bez pletenica. Na svakom koraku čujem GRÜß GOTT, Bog ti pomogao, i shvatim da to nisu oni isti Nemci iz filmova u kojima je glumio Bata Živojinović.

Mnogo me nervira kada neko kaže: “Idem za Nemačku da budem gastarbajter.” Ispočetka mi bilo smiješno, ali ne i sada. Zašto? Zato što su gastarbajteri  oni koji su dolazili 60-tih,70-tih, maksimalno do 1980. godine. To su gastarbajteri koji su imali u početku jednu godinu Arbeitsvetrag (radni ugovor sa državom), a kasnije uspevali produžavati ugovor i, na kraju ostati. Nažalost ti gastarbeiteri su bili najviše zaposleni kao fizicka snaga za Baustellen (gradnju) i slične niskoplaćene poslove. Zatim ide naziv Zweite Generation Yugo-s (Druga generacija Jugoslovena). To je generacija od 1991-98 godine. Oni koji su bežali od rata, uglavnom svi sa srednjim školama i fakultetima. I koji se već bore za svoja prava. Postaju, čak, Nemcima šefovi. Ili sami sebi, u sopstvenim firmama. I mi, Dritte Generation (treća generacija Yugo-sa) kako nas te “opasne” Švabe” nazivaju. To je generacija koja je došla od 2000. godine nadalje. Generacija potpuno svjesna sebe, znanja, radničkih prava. Generacija koja je  školovana, priča po par jezika, živjela u različitim državama. Koja globalno razmišlja. Koja i Nemcima preuzima šefovske pozicije. Naši doktori su direktori nekoliko bolnica u Minhenu. U BMW-u, takođe. To je generacija koja pored svojih sigurnih radnih mesta pokreće i privatne poslove. Generacija koja je, napokon,  osvetlala obraz tih Yugosa Gastarbeitera. I pokazala tim “ljutim Nemcima”, ko smo mi zapravo i šta smo. Tako da ovde, kada se priča o nama, mi ili Nemci kažemo “Znate onog Dragana Gastarbeitera?” ili ” Ta Martina je, znate, druga generacija jugoslovena.” Tako nas nekako i oni razlikuju. Sve u svemu Gastarbeiter je neko koga manje poštuju, ko nije naučio jezik ni posle 40 godina. Niti su im se djeca  razvila. Rade na baustellama i oni, a rođeni ovde. Nažalost loš primer su imali ti ljudi i još uvek žive sa idejom “Još jednu godinu ostajemo, pa se vraćamo.” Dok smo mi svjesni zašto smo ovde, gdje hoćemo ići i šta postići. Vjerujem u sebe i znam da najbolje plivam u hladnoj vodi i brzo učim.

Kući odlazim sve ređe. Zbog smrti oca, poslednjih godinu i po dana bila sam prinuđena često svraćati . U početku mi je bilo jako žao tih ljudi, slušala ih, plakala zajedno sa njima.  Ali  šta god da sam ponudila kao savjet, prijedlog, dala novac da pokrenu biznis, ništa nisu učinili!   Niko neće da radi, a svi dolaze, bez najave uz obavezno plakanje. Odmah kukanje,duboki srceparajući, mučenički uzdasi, lako je tebi u Njemačkoj Tako da sam shvatila “Čuj nisam ti ja psiholog. Sorry, terapija košta!” Sa novca, koji sam delila u početku, pređem na garderobu, sa garderobe na čokolade, sa čokolada na ništa! 

TV ne gledam, ali drugi gledaju i htjela nehtjela čujem šta se dešava.  Primitivna muzika za ispiranje mozgova, golotinja, tekstovi dno dna… A uveče najbolji deo dana – turske serijeeee… Užas! Dvadeset godina posle rata ni korak se nije krenulo napred… I shvatim da ih ti političari još “muzu”  I neka ih “muzu” do zadnjeg centa… 

Ujak se  ponosno hvali kako je četrdeset godina radio kao električar i još bio nekakav šef.  Pritom se pesnicom udara po prsima, kao da se odbranio od ko zna čega i pobedio ne zna se koga. Ponosno priča kako je radio i po kiši, snegu, vetru, bez zaštite na radu… A onda usledi izraz izmučene face i samosažaljenja kada kaže da ima samo 168€ penzije!  Onda mu kažem “Ujače, žao mi je… U Njemačkoj bi imao minimum 1.800€ penziju. A on će meni: “Nikada ja ne bih dozvolio da meni Švabo kaže kada ću ustati i kada ću leći!”  Ne shvatam šta mi želi reći “Izvini,ujače, ali i ovdje ti je neko bio šef.” On sav preznojen, tihim glasom odgovori “Jeste Nado, ali…” zastaje, pa još tišim glasom nastavlja “…drugačije je ovde. Nema tog stresa, smijem zakasniti, ne kontroliše me niko, ne diše mi niko za vratom, dok ti tamo…” tada mu se lice razvlači u trijumfalni osmeh …”Te Švabe te prate u stopu… Hehe, nema tamo pauze koliko hoćeš nego piješ kafu u trku. I da ti kažem pravo, nikada  se ja ne bih prodao Švabi.”  

A ja se mislim  “E moj ujače,  ti si odraz ove zemlje i njenog poslovanja. Sjedi, pij kafu, ali samo ne kukaj kako imaš 168€ penziju.”

I opet probam da pomognem ljudima odozdo koji me zamole da ih dovedem. Kažu radili bi bilo šta. Pronađem nešto, ali za Dubai, i pošaljem poruku. Njih par mi nije ni odgovorilo! Makar da kažu “Hvala, ne želim.”  Drugi par mi kaže:  “Ima li šta tu u Minhenu?” Samo u Minhenu, ne daj Bože nešto u Frankfurtu ili drugom gradu.

A niko od njih ne zna da meni ovdje diploma nije priznata i kroz koji pakao i trnje sam prošla. Bila degradirana dok se nisam izborila. Imala sam izbor. Ili se vratiti kući i obesiti diplomu na zid, udati se, rađati djecu i biti frustrirani čovjek. Ili plan B, da budem sam svoj šef, da otvorim agenciju. Kada mi nisu priznali diplomu, često sam ponavljala sebi  jednu staru kinesku mudrost koju sam pročitala u srednjoj školi…
“I mali camac misli da je brod dok ne izadje na Okean.” 
E pa Nado sada ćemo da vidimo kako se snalaziš u Okeanu, govorila sam sebi. Ne boj se, biće talas, prevrnućeŠ se sigurno par puta, ali drži se čamca. Ne puštaj ga i sve ce biti dobro. Kada si rat preživjela, preživjećes i ovaj, poslednji ispit. Čak i ako ga ne uspiješ proći opet budi ponosna na sebe. Pokušala si.
Tako i bi. Nada u okeanu bez vesla, motora, na ispitu života, uspjela je pobijediti sebe. Onu drugu, tamnu, stranu Sebe, svog ega, strahova i predrasuda drugih ljudi.

I žao mi je što nema u sistemu školstva obavezne razmene đaka ili da naši idu bilo gdje u inostranstvo. Uz domaći zadatak  da napišu šta su videli, naučili, šta bi u svojoj zemlji promenili i uveli novo, po čemu se razlikujemo… Da barem mladi ne naslede predrasude. Ja sam prvo morala ispraviti tu mentalnu mapu, pogrešno ispisanu tuđim uvjerenjima i strahovima. Možda  nekome bude lakše da uz ovu priču odluče i krenu bez straha ka svojoj sreći ma gde ona bila.
Da poboljšaju tako svoju, ali i našu budućnost.

Obožavam ovaj narod. Disciplinu, red, kulturu… Oni će ti dati sve ako samo naučiš minimum njihovog jezika i vide da hoćeš da se razvijaš. Poguraće te, jer je to i njima u interesu.

Zato ovde imam samo Švabe za prijatelje. Divni ljudi. Otvoreni. Ako se integrišeš i naučiš njihov jezik, vole te. I nisu nacisti kako sam i ja mislila.

Ta hladnoća, kako je neki tumače, u stvari je ekstremna racionalnost. Ti ljudi vole svoju zemlju i ponosni su na nju. Neće čak ni rođeno dijete pogurati na funkciju ako nije kompetentno. Mi kažemo HLADNI SU. Ja kažem PRAVEDNI SU.

Zato, ne brinite. Primiće vas ova zemlja raširenih ruku.

Samo ako prethodno raširite i vi svoje.

 

 

 

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

3 Komentar

  • Bravo Nado. Bravo Vladimire. Prica na mestu kao i uvek. Mada imam jedno zapazanje cisto onako uz put. Ne cvetaju nigde ruze pa ni u nemackoj. Imam drugarice koje su odlazile na rad u dojcland na majni. Salim se Frankfurt. Radile po tri meseca i vracale se sa po tri hiljade maraka tadasnjih ili evra sadasnjih. Sada vise nije tako. Takodje majka rusija odrzava privid nepromenjene slike u narodu a narod vidi da 1800 dolara nije vise rubalja koliko su ranije davali za dolar razlika je u puuuno rubalja vise za dolar. Mada motivisanu osobu ne moze nista da zadrzi. Npr. Moja drugarica ima dva sina i cerkicu. Najstariji ide na faks sta li studira nisam pitala. Srednji je zavrsio srednju. A msla je 5 razred. Srednjem sinu posto nije hteo da studira a i nije mogao sve i da je hteo sa njegovim ocenama je dala sledeci savet: sine ja u ovoj drzavi ne mogu da ti ponudim nista sem toplog kreveta i obroka cistog vesa. Na sta je Igor odgovorio: da li mogu da idem u beli svet da trazim svoju srecu. Ona je rekla da naravno ko sam ja da te zadrzavam rekla sam ti sta mogu da ti ponudim. Ja slusam i neverujem. Kao u bajkama koje mi je deka citao dok sam bila mala. Bio jednom jedan mladic koji je tesko ziveo i posao u svet da trazi svoju srecu…. ostala sam zakovana za stolicu. Eto od tada nam se igor javlja sa raznih mesta gradova zemalja i uvek su to cetiri recenice. Nisam gladan nisam zedan imam gde da spavam dobro sam….. svaka cast igore osecam da ce od tebe biti covek…..

  • Oduševio me tekst! Ma baš je sve na mjestu. Ja sam pripadnik ove treće generacije, došla u Nj sa diplomom i prihvatila se metle najprije. Da svojima u Hr nisam smjela ni reći, jer pa nećeš se valjda tako poniziti, čula sam čim sam samo kao opciju spomenula taj posao. Al eto, ja malo po malo napredujem, metlu sam ostavila, krenula u drugi posao, a oni dolje i dalje traže posao i mole boga da ga ne nađu.
    I ja sam ispočetka kao i Nada, donosila velike poklone, pa je bila koja čokolada kasnije, i sad više ništa.
    Ali ne želim nikoga dovoditi ovdje. Pa da bude pljuvanja po meni jer im je Njemačka uzela 20 god života nakon što su tu proveli 3 mjeseca radeć? Ne treba meni to.

Ostavite komentar