Dnevnik jednog direktora

Nepristojna ponuda

Nekoliko čitalaca me je zamolilo da prokomentarišem post koji je na Fejsbuku bio veoma deljen, a tiče se diskriminacije na razgovoru za posao koji je doživela jedna devojka. OVDE ga možete i pročitati.

Nekoliko momenata u tom postu mi se veoma dopalo, a najviše snaga društvenih mreža koje će, verujem, u budućnosti doprineti da kompanije više povedu računa kako se ophode prema kandidatima i kako razgovaraju sa njima.

Ipak, jedan drugi momenat me je naveo da napišem ovaj post. Čitajući priču i komantare stekao sam utisak da na razgovore za posao mnogi kandidati  odlaze kao manje vredna strana. Kao da u tom procesu postoje  samo oni koji  biraji i  oni drugi koji se bore da budu među izabranima. Poslodavac bira, a zaposleni poslušno ljubi ruku i na svaku ponudu treba da bude ushićen što ga je gazda izabrao međ’ hiljadama sličnih.

Dragi moji, želim da vas obavestim, ukoliko niste znali, da u tom procesu I VI BIRATE. MORATE DA BIRATE.

Pre nekoliko godina, moja prijateljica Maja imala je razgovor za posao u jednoj stranoj kompaniji, skoro osnovanoj. Došla je na preporuku, kao stručnjak u svom delu posla. Razgovor su joj zakazali u sedam uveče.  Primila ju je direktorka i započela razgovor sa njom.  Dok su one razgovarale, svi zaposleni su radili i dalje. . Direktorka, naoštrena menadžerka u svojim kasnim tridesetim, objasnila je Maji da su zahtevi kompanije veliki, da svi naporno rade, da je takav posao. Kako i ona, pored dvoje male dece, ostaje na poslu do kasno uveče tako da očekuje od zaposlenih da se isto ponašaju. Maji se činilo kao da  razgovara sa upravnicom zatvora koja joj objašnjava kućni red. Dobro je zapamtila izmučena lica zaposlenih sa kojima joj se susreo pogled.  Dobila je jasne signale šta može da očekuje i sa kakvom osobom bi sarađivala. Pošto je planirala porodicu bilo joj je važno da pronađe poslodavca koji će imati razumevanja za porodične obaveze. Od posla, naravno nije bilo ništa, valjda je i šefici bilo jasno po izraza lica kandidatkinje da ne dele isto ushićenje prema ludilu. Maja nikoga, nakon toga, nije tužila zbog diskriminacije, niti je bila ljuta. Bila je, naprotiv, srećna što nije prihvatila posao u takvoj kompaniji. Nastavila je da traži kompaniju i šefove koji imaju malo zdraviiji odnos prema porodičnim obavezama. Nekoliko meseci kasnije dobila je ponudu koju je tražila. I dan-danas radi u toj kompaniji i zadovoljna je.

Diskriminacija na poslu postoji i postojaće uvek. Razlog za to je što na rukovodeća mesta često dolaze ljudi kojima moć probudi najgore delove u njima. Isfrustriani, iskompleksirani, nesigurni, sa manjkom znanja… Sakrivaju nedostatke širenjem straha prema zaposlenima. Ponižavanjima. Traže one koji će, u ovoj muci sa nezaposlenošću, pristati na sve.  Zato ne smatram da je advokatska kancelarija, u koju je devojka iz priče došla na razgovor, drugačija od mnogih kompanija. Veći je problem što sam čitajući priču o diskriminaciji koju je devojka doživela, dobio utisak da ona žali što je nisu primili. Brinem, stoga, da će ponovo naići na istu vrstu poslodavca. Da će pristati na rad u nekoj drugoj ludnici  i tek onda žaliti. Jer, ponekad osobe sa kojima pregovarate na poslu mogu biti i veoma slatkorečive. Namame vas osmehom i obećanjima. Tek kada uđete shvatite da ste ušli u paukovu mrežu iz koje nije ni jednostavno izaći.

Zato, kada idete na razgovor, osmotrite gde ste došli.  Ponesite sa sobom samopoštovanje i dostojanstvo. Niste vi džak povrća koji se prodaje na kvantaškoj pijaci. Na razgovorima za posao vi ste dve ravnopravne strane. Oni traže dobrog radnika, vi tražite dobrog poslodavca. Oni hoće da kupe što jeftinije, vi bi da se prodate što skuplje. Vi se  trudite da se dopadnete njima, ali i oni treba da se dopadnu vama. Mogu da postave nerealne zahteve. Neko će ih ljubazno odbiti. A neko prihvatiti.

Sve je to trgovina.

A u trgovini se i vi pitate. I vi imate pravo da birate. I vi imate pravo da kažete “Ne, hvala.”

Ponekad i to bude sasvim dovoljno da se ne osećate diskriminisano.

 

 

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

2 Komentar

Ostavite komentar