Dnevnik jednog direktora

Pismo Deda Mrazu


    E, moj Deda Mraze…
    Sramota me, grešna mi duša, što ti nisam dugo pisao. Poslednji put davne še’setčetvrte godine. Im’o sam tada devet godina. Tražio sam ti kožni fudbal, a dobio plišanog zeca. Onim đilkošima iz razreda, sve si don’o što su tražili.

E, moj Deda Mraze…

Sramota me, grešna mi duša, što ti nisam dugo pisao. Poslednji put davne še’setčetvrte godine. Im’o sam tada devet godina. Tražio sam ti kožni fudbal, a dobio plišanog zeca. Onim đilkošima iz razreda, sve si don’o što su tražili. Samo kod mene, Steve Jovanova, najboljeg đaka u celoj Kikindi, greška. Odma’ sam se zarekao u toj dečijoj ljutnji da ti nikada više neću ništa tražiti. Da ću svojim radom da steknem i taj kožni fudbal i mnogo čega još. I bi tako.

Završio sam škole, mašinski fakultet, pa još u inostranstvu, u Beču. Zaposlio sam se tamo, zaradio nešto novaca, pa otvorio, ovde u Srbiji, svoju firmu. Proizvodim kotlove za grejanje. Eto, k’o i tebi – zimi najviše posla. Velika, dobra firma, da kucnem u drvo. Tri’es’osam zaposlenih. Svi prijavljeni, da se zna. Poreze plaćamo, kako je i red, nikom nismo ostali dužni. Ni dinara kredita.

Imam vredne i dobre zaposlene. Načitani i obrazovani ljudi. Znaju da osmisle i naprave kotlove da ti pamet stane. Ove godine smo sa Nemcima odradili posla za milion evra. Nagradim ih ja zbog toga, kako je pravedno. Znaju se pravila kod Stevana Jovanova. Podelim i višak kada ima rezultata. Trudio sam se da ih naučim da se radom sve stiče. Ali, počeo sam u poslednje vreme, bogami, da se preispitujem.

Priznajem, grešna mi duša, dugo sam mislio da ne postojiš. Da si i ti junak dečijih bajki. Kao one aždaje, Trnove Ružice, Dinkićeve akcije… Ali, nisi ti isti kao oni. Uspeo si da ostaneš junak i odraslih ljudi. Naročito, ovde u Srbiji. Ima te na čepovima sokova, keksovima, bankarskim kreditima, čestitkama, prskalicama, u reklami za kafu… Nikad ti nije išlo bolje.

Kad sam čuo pre nekol’ko nedelja da će u katastru isplatiti trinaestu platu , čak i Goci koja je cele godine bila na bolovanju, malčice sam bio ljubomoran. Znači nekima može i trinaesta plata, a meni kožni fudbal nije mogao. Ali neka, bilo pa prošlo. Sreća da smo sve opštinske takse platili na vreme, pa im nije zafalilo novaca. Naopako da se naša opština obruka da jedina ne isplati višak.

Priznajem, grešna mi duša, i kuma Đorđa sam uveravao da ne postojiš. Srećom, nije me poslušao. Otišao je u onaj Fond za razvoj i lepo se sa ljudima dogovorio da mu dodele sredstva za farmu konja. I dobio je fine novce da pokrene posao. Uložio je kum Đoka u konje, kupio je jedan mercedes od dvesta i drugi od dvestapedeset konja. Napravio za njih i staju. Iz fonda mu nikada nisu tražili da vrati pare nazad, prošlo nekol’ko godina, zaboravili valjda od te gužve. Sreća da smo i doprinose za fondove uplaćivali na vreme, naopako da za kuma zafali.

Nisam verovao, grešna mi duša, da te ima, čak i kad su ovi stranci otvorili fabriku u susednoj opštini. Znam da si bio na otvaranju, mada ti irvase nisam primetio, ali čuo sam da si lepe poklone doneo. Šest jutara besplatnog zemljišta i po svakom radniku kojeg zaposle pet’iljada evra. Nisu stigli da sve pokrenu i zaposle kako su planirali, naišla kriza, ali novac su dobili. Srećom, da ovak’i k’o ja redovno plaćaju poreze, pa su imali čime da ih isplate, naopako da se brukamo pred strancima.

Možda je stvarno prošlo vreme ovakvima kao što sam ja. Vidim po tome što godinama ne mogu da zaposlim sezonske radnike. Rade par dana i kažu mi “Ne možemo čika Stevo, mnogo je teško…” Ali, zato su nam pune kladionice, listići za loto se redovno uplaćuju, u bankama se deli laki keš na izvol’te… Možda me je vreme, zaista, pregazilo.

Ali, ne brini se. Ne trebaju meni pokloni. Ne pišem ti zbog toga. Samo želim da ti poželim sretne praznike i da te zamolim, kao pametnog i iskusnog poslovnog čoveka, za uslugu.

Pošalji mi, sreće ti, broj telefona agencije koja ti radi taj marketing. Velim sebi ako su uspeli da odrasle ljude u jednoj zemlji uvere da postoji Deda Mraz, pa uveriće ih, valjda, da su i moji kotlovi za grejanje dobri…

A mi ćemo se, naravno, dogovoriti koliko ti dođem za to…

Zna Stevan da za džabe nema ništa.

 

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

8 Komentar

  • Živa istina, ranika nigde, a onaj ko hoće da radi ne dozvoljavaju mu… Često kažem sebi: ‚‚ Aleksandra, ne izlazi napolje, dešava se Srbija!‚‚
    Tužno ali istinito.

    Kao i uvek, priče su fantastične!

    Veliki pozdrav!

    A.

    • Aleksandra, hvala vam što doprinosite da se ovo ostrvce vrednih i zadovoljnih ljudi proširi i da dođemo do toga kada ćete reći sebi : Aleksandra, izlazi napolje dešava se Srbija…
      Veliki pozdrav i Vama.

    • Hvala na komentaru Marko, iako kažete da priča nije ohrabrujuća za borce…
      Mada, to sa ohrabrenjem je čudna stvar… Deluje tako da to ponekad i ne primetimo. Meni je drago da ste borac. Drago mi je i da ne znate za drugačije. A najviše što ćete nastaviti da se borite na toj tržišnoj utakmici. Kažem Vam, na čudan način deluje to ohrabrenje…

  • Dragi Deda Mraze,želim odlično radno mesto,fiksno radno vreme da popodneva i nedelje provodim sa svojim detetom,platu od 500e,da napokon u 35.-oj budem čovek i da baba i deda više ne izdržavaju moje dete i mene,divne kolege i saradnike da mi odlazak na posao bude zadovoljstvo i svaki problem lako rešiv uz nesebično zalaganje svih,da moje godine i činjenica što jesam majka budu prednost!P.s.I,dragi Deda Mraze,pošalji mi slobodno i100 evrića da polse 5 godina mrnem iz kuće i kupim sebi poklon na koji ti godinam zaboravljaš!Unapred zahvalna

    Stevina priča je divna,hvala Vam

Ostavite komentar