Dnevnik jednog direktora

Pokret otpora

Taj prkosni osmeh posle izvojevane slobode prepoznajem međ’ hiljadu. Imam ga i sam. Kao što se veterani prepoznaju po odlikovanjima koje nose na grudima, tako smo se Dragana i ja prepoznali. Po bitkama koje smo vodili, po pobedama za koje smo se izborili, po ranama koje smo preživeli. Iako je sloboda nastupila odavno, dva ilegalca, dva borca iz ratova za oslobođenje, sastala se i prisetila prošlih vremena.

„Meni su upali na teritoriju odmah posle rođenja. Imala sam samo pet godina. Iznenada, bez najave, roditelji su proglasili aneksiju. U moje ime majka je donela odluku da ću kada porastem upisati Pedagošku akademiju, da ću biti učiteljica, kao ona. Niti su me pitali da li to želim, ni da li hoću. Svakodnevno su me bombardovali nerazumljivim parolama: ‘Siguran posao je najbolji posao’, ‘Živela plata iz budžeta’, ‘Učiteljski posao – san svake žene’. Zaveden je i policijski čas. Svaka izjava o slobodi dočekivana je ismejavanjem. Nije bilo druge nego da pređem u ilegalu.“

Slušam Draganu i prisećam se kako sam prošao tih dana. San mojih roditelja bio je da završim PTT školu. Rekli su mi tu ti je siguran posao. Verovatno je i zanimljiv. Za one koji to vole. Ali ja nisam bio od tih. Zato sam, kao i Dragana, morao da pređem u ilegalu.

„Postala sam ilegalac sa osam godina. U potkrovlju porodične kuće ostajala sam često sama i tamo napravila štab. Počela sam da krojim, seckam i lepim. Skrivala sam se od okupatora, ali svi prijatelji znali su za moj rad. Njima se dopadalo sve što skrojim i sašijem. Napravila sam mrežu saradnika. Moje šnale i broševi napravljeni od ljuske oraha bile su znak raspoznavanja. Armiju drugova snabdevala sam rancima napravljenim od starih farmerki. Njihova podrška davala mi je snagu da istrajem i da ne izgubim nadu da će sloboda doći.“

Nismo se tada poznavali, ali, eto, saznajem da je na drugom kraju grada, još neko organizovao pokret otpora. Takvo je vreme bilo, veze u prekidu.

„A bitke, Dragana? Jesi li vodila bitke?“, nestrpljiv sam da čujem priče iz borbe.

„Eh, bitke, bilo je bitaka uvek…  Sloboda se ne čeka u ilegali. Znaš i sam. Jednu od težih bitaka vodila sam pred upis na Akademiju. Ne znam ni sama kako sam prikupila hrabrost da napadnem brojčano nadmoćnijeg protivnika. Ja sama, a njih dvadeset. Rođaci, prijatelji, kumovi… Kada sam im rekla da želim da upišem Akademiju primenjenih umetnosti, kao da sam bombu bacila. Svi se uskomešali i nedugo zatim krenula je rafalna paljba po meni: ‘Kakva crna umetnost! Šta ti misliš! Hoćeš u grob da nas oteraš! Zar onakvu priliku da propustiš! Mora da te je neko nagovorio na to. Ko li ti je tu ludu ideju smestio u glavu? Mora da je ona Jelena, što su joj roditelji slikari i nemaju siguran posao. Govori odmah, ko te je zaludeo tim idejama.’ Ispitivanje je trajalo danima. Privodili su i moje prijatelje na informativne razgovore. Ali, nisu mogli da me slome. Ništa nisu saznali. Nikog nisam odala. Ipak, bitku nisam dobila. Kapitulirala sam. Istovremeno, odlučila sam da promenim plan. Da je bolje da sarađujem sa okupatorom, ali da pokret otpora nastavi da živi. Upisala sam Pedagošku akademiju, čak sam bila student za primer. Posle diplomiranja, zaposlila sam se ubrzo i postala učiteljica. Đaci su me voleli. Volela sam i ja njih. Samo, moje srce je čeznulo za nečim drugim.“

Znam, Dragana,  ne moraš meni ništa da pričaš… Teške su to borbe. Eto da sam i ja pristao na okupaciju blog bi mi se danas zvao „Dnevnik nezadovoljnog poštanskog službenika“.

„Operaciju oslobođenja pripremala sam deset godina. Štab u potkrovlju, koji mi je nekad služio za dečije igre, postao je baza operacija. Izvela sam manevar koji se i dan-danas prepričava. Danju sam radila kao učiteljica, popodne spremala ručak, vodila decu u šetnju, uveče ih spremala za spavanje. A onda, noću, tajno, izrađivala oružje. Unikatne, ručno heklane ženske tašne. Niko ništa nije sumnjao. Ujutro bih otišla na posao vedra i nasmejana. Koleginice su me, čak, zadirkivale: ‘Mala, nešto se događa kod tebe… Pa, ti misliš da mi ne znamo od čega to dolazi. ‘Ajde pričaj, kako izgleda, odakle je, je li slobodan…’ Grizem usne da ne ispričam sve, ali pomislim u sebi: Slobodna ću biti ja uskoro…’

Znala sam da nemam šanse sama protiv svih. Bili su mi potrebni saveznici. Ne toliko zbog pomoći u materijalu i oružju, sve sam to već imala, ali moralna podrška bila mi je najpotrebnija. Ugovorila sam susret sa ženom koja je bila najuticajnija na ovim prostorima za to čime sam želela da se bavim. Mira Čohadžić, u svetu priznati filmski kostimograf. Pokazala sam joj celokupno naoružanje, čak i skice novog. Mira je svaku torbu pažljivo posmatrala i premeravala. Drhtala sam pred njom znajući da ako ona proceni da mi je slabo oružje, ofanziva neće uspeti. Na kraju me je oštro pogledala i samo kratko izustila:

‘Mala, možeš li ti ovo da proizvodiš u velikim serijama?’

Te reči kao da su mi podigle stanje borbene gotovosti. Ustala sam uspravljena. Nisam želela više da čekam. Tačno na trideseti rođendan započela sam dugo planiranu operaciju vraćanja izgubljenih teritorija. Na poslu sam dala otkaz i odmah otvorila preduzetničku radnju za proizvodnju unikatnih ženskih tašni. Izvela sam klasični blickrig. Protivnici nisu očekivali ovu akciju, nisu znali ni šta ih je snašlo. Kada su još videli koliko je interesovanje i potražnja za mojim unikatnim tašnama, povukli su se. Potpisali smo sporazum i jasno precizirali šta je čija teritorija i utvrdili granicu. Preuzela sam odgovornost za sebe i niko se više ne meša u moje odluke. S vremena na vreme, dođe povremena provokacija sa suprotne strane: ‘Mogla si da budeš dama. Onakvu priliku da propustiš… Strašno… Duboko si me razočarala’. Ipak to je mala cena za ono što sam dobila.

Slobodu…“

Poslednje reči Dragana izgovara tiho. Sa ponosom što je slobodu dočekala. I tugom što mnogi naši drugovi nisu. Koji su ostali zarobljeni u tuđim snovima i očekivanjima.

Svakog dana, svuda u svetu, vode se bitke i ratovi za samostalnost. Ratuje se, katkad i protiv najrođenijih koji su osvojili naš prostor. Koji prave planove umesto nas, koji bi da bude po njihovom, da upravljaju našim životima… Teško je suprotstaviti im se dok smo deca, dok još zavisimo od njih. Ali, dođe vreme kada nismo više tako mali i bespomoćni. Kada shvatimo da je jedina teritorija na kojoj bismo mogli da gradimo svoje snove okupirana.

Tada nam ne preostaje ništa drugo nego da je ponovo osvojimo.

Kako znamo i umemo.

(Ova priča je deo knjige “” autora Vladimira Miletića)

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

2 Komentar

  • Danasnja decurlija mada ih sve neozmerno volim nemaju taj gen ili potrebu da se zanimaju sa necim sto im vec nije servirano. Za devojcice garderoba sve su princeze. Sa tv. Vec formirani crtani filmovi gde se sve vidi a ne kao mi kada smo morali da naslutimo kako izgleda glava gospidje koja izbaci macka Toma napolje pa se Dzeri smeje. Decaci sa druge strane takodje formiraju misljenje jer ih je tata nauci da kada pogledaju znak na automobilu odmah znaju koji je ili oblik. Lepo je i to. A sta je sa slikovnicama. Bojankama. Tu gerile nema i to me plasi ja samni dan danas inspirisana da nesto prekrojim po mom ukusu i sasijem dodam iako sam kupila novu stvar. Nije po mom ukusu jwdnostavno nije. Uvek sam tezila da budem drugacija isticuci se svojim dosetkama znanjem iz knjige veselom i unikatnom ne markiranom garderobom koju sam sama sila za sebe po mom ukusu. Kod frizera ne idem pitaj boga otkada jer posle svakog odlaska frizeru ja to prepravim kalo meni odgovara i onda kazem to je to. Mislim da sam omasila vreme u kome zivim ali treba igrati sa kartama koje su vam podeljene. Do nekog novog deljenja. Ne zelim da bufem anoreksicna. Ne zelim vestacku kosu i nokte i ako sam rodjena u Beogradu obozavam selo. Tamo je sve dozvoljeno. Ovde devojke lice jedna na drugu kao da su iz fabrike. Volim mornarske pantalone. Ne volim military fazon volim martinke i vijetnamku. Mrzim brushaltere. Providne majice. Volim pamuk. Lep parfem. Danasnji ljudi spavaju ne znaju da li im se nesto svidja ili ne svidja. Nego to taj svoj mrljavi karater prenose deci. Ali to je neka druga prica.

    • Uvek mi je zanimljivo kada shvatim koliko smo svi različiti i koliko je svako jedinstven i poseban. Verovatno neko drugi, čitajući ovo što ste napisali, ne bi mogao da razume kako Vi možete da volite ovo ili ono, kada je za njega najbolja stvar sasvim suprotna od Vaše. Meni je drago da vidim unikatne ljude, ne moram da volim ono što oni vole, ali poštujem što su se izborili za svoju jedinstvenost. Znam da im nije bilo lako. Originalnost je skupa. Do nje nije lako stići, ima mnogo prepreka, ponajviše od ljudi koji su u našoj blizini. Jer svi drugi znaju šta je najbolje za nas. I tako, nekoga ubede u njihovu istinu. A neko se izmigolji…

Ostavite komentar