Dnevnik jednog direktora

Poraz sa ukusom pobede

Neočekivano, na godišnjem turniru karate škole, Jovana je osvojila prvo mesto. Bili smo pomalo zatečeni. Karate je upisala pre godinu dana. Tek je dobila žuti pojas. Baš zbog toga, bio je to nezaboravan osećaj kako za nju, tako i za nas, njene roditelje. Stevina škola je jedna od boljih u Beogradu, pa i ako se nije takmičila sa vršnjacima iz grada, biti bolji od tridesetak drugara sa kojima trenira nije mala stvar. Pomogla joj je i činjenica da je kao desetogodišnjakinja bila starija od većine. Ipak, sudije su ocenile da je bila najbolja.

Kao pobednik turnira dobila je dva pehara. Jedan u trajno vlasništvo i drugi, ogromni, koji nam je dat na čuvanje do narednog turnira. Zauzeo je počasno mesto na polici u dnevnoj sobi. Svi koji bi došli nisu mogli da ga ne primete, a mi bismo sa neskrivenim ponosom potanko objašnjavali kako je do tog uspeha došlo, ističući, naravno, i naš doprinos svemu..

Pehar je stajao naredne dve godine na polici. Jovana je nastavila da trenira. Verovali smo da će joj to biti velki podsticaj.

Međutim, vrlo brzo je počela da na treninge odlazi sa manje volje i žara. Kada joj je Steva, trener, ponudio da pređe u takmičarsku grupu, nije se baš pretrgla od uzbuđenja. Trebalo je da dodatno pohađa još jedan čas treninga, ali ideja joj se nije dopala, naročito kada je čula da treba subotom da ustane ranije.

“Tamo  ponavljamo iste kate, sve sam to naučila, uostalom i pehar sam dobila zato što sam najbolje radila. Nije mi to toliko važno. Videću, eventualno, sledeće godine.” odmahivala je glavom i terala po svom.

Tako trenirajući čitave godine, prošlog vikenda je dočekala novi klupski turnir. Puna sebe i očekivanja da će prelazni pehar ostati bar još godinu dana na njenoj polici.

Dok su se zagrevali, primetno je bilo da su mnoga deca napredovala u poslednje dve godine. Neki su, čuo sam tamo, osvojili značajne turnire i pehare na gradskom i republičkom nivou.

Bodrili smo i navijali, ali to, ipak, nije bilo dovoljno. Druga deca su bila daleko spremnija. Od tri borbe izgubila je dve. Takmičenje se završilo, medalje su podeljene najuspešnijima. Čežnjivo je gledala u pehar koji je odlazio u ruke druge devojčice. Žao nam je bilo, ipak, čekali smo  šta će nova situacija doneti. Krenuli smo pešice kući. Jovana je ćutala i išla pored nas. Nismo je ništa pitali. Desetak metara pre ulaza u zgradu, zastala je i okrenula se ka nama:

“Nešto sam razmišljala… Odlučila sam da od sledeće godine idem u tu takmičarsku grupu. Pa šta ako je rano ujutro…”

Nasmejao sam se u sebi. Setio sam se koliko sam bio srećan kada je pre dve godine pobedila. Čudno, sada sam još srećniji, iako je doživela poraz.

Žudimo za nekim početnim pobedama koje nas, nakon toga slabe, a  plašimo se i izbegavamo poraze koji nas, na kraju, osnaže i motivišu više nego neke pobede.

Zanimljiva je to matematika.

Tako komplikovana, a tako laka.

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

2 Komentar

Ostavite komentar