Dnevnik jednog direktora

Povratak džedaja

Negde daleko, u drugoj galaksiji, dok sam pisao priče na blogu,  vodila se zadivljujuća borba. Branislav je vodio odsutnu bitku da ne ostane na tamnoj strani. Nisam znao ni da Branislav postoji, ni gde se nalazi, ni da vodi borbu. Ipak, do njega su, svih ovih godina, nekako stizale moje reči. Juče su, nekako, do mene stigle njegove reči. Branislav mi je poslao pismo.

“Pozdrav,  imam jaku potrebu da Vam se obratim, nadam se da ne zamerate. Razlog je jednostavan, ali i prilično važan za mene. Naime, Vaša stranica me je trgla iz letargije i naterala da učinim nešto sa svojim životom. Trudiću se da budem kratak. Oduvek sam želeo sa se bavim filmom, konkretno montažom. Tri puta sam konkurisao na akademiji i uspeo da je upišem. Na kraju sam je završio u roku i postao diplomirani filmski i tv montažer. Tada me je i sreća pogledala, odmah sam dobio posao na tada našoj najjačoj privatnoj televiziji. U početku, bio je to posao iz snova. Iako nisam imao iskustva dobio sam kvalitetne projekte kroz koje sam mnogo naučio. Plata je bila odlična, fleksibilno radno vreme, čak smo imali i besplatna letovanja. Nažalost,  bajka je potrajala samo pet godina. Narednih šest godina obeleležili su sve lošiji projekti, česte smene rukovodilaca, smanjene plate koje su kasnile i po četiri meseca. Postao sam nervozan i bezvoljan, izgubio želju za radom, nestala je i kreativnost.  Iskreno, otaljavao sam posao i čekao, kao malo dete, da mi neko moju bajku vrati. Oženio sam se i dobio dete, što je uvećalo troškove samim tim i moju nervozu. Svi drugi su mi bili krivi. Tenzija na poslu bila je toliko velika, da je dolazilo i do fizičkih obračuna među nama, zaposlenima. Pošto sam otaljavao posao, veći deo vremena sam bio na Fejsbuku (znam da nije za pohvalu). Tako sam naleteo na Vašu stranicu i zainteresovala me je.

Čitajući je jedno vreme, slika u glavi počela je da se razbistrava. Nema bajke. Niko mi ne može pomoći. Moram uzeti sudbinu u svoje ruke i boriti se za svoju porodicu. Okrenuo sam novi list i seo da učim programe koje nemaju veze sa montažom. Doduše isto su televizijski programi, ali totalno drugačiji od svega sto sam do tada znao. Učio sam danonoćno. Uporedo sa učenjem, tražio sam  novi posao. Raspitivao sam se među kolegama.  Mi ljudi sa televizije se međusobno dobro poznjemo,nema nas mnogo. Poslovi se dobijaju uglavnom tako što vas neko preporuči. I ubrzo sam dobio ponudu u drugoj firmi. Ali, uz uslov da prođem probni rad od mesec dana i ukoliko zadovoljim, ostaću. Ne mogu da kažem da mi je bilo jednostavno da dam otkaz. Posumnja čovek u sebe, pomisli da je avantura otići sa posla koji zna i u kome je dokazan u totalno novi posao koji ne zna i gde treba da stane na crtu mnogo iskusnijim vukovima. Valjda je to i do našeg mentaliteta gde kad nađeš prvi posao misliš da si sve završio  i tko upadneš u kolotečinu. A svet se menja na dnevnom nivou. Nije ovo više SFRJ, pa da ceo radni vek provedeš u jednoj firmi, na jednom radnom mestu.

Ipak, dobio sam neko čudno ohrabrenje i samopouzdanje. Dao sam otkaz i prihvatio probni rad u novoj firmi. Znao sam da moram da dam sve od sebe, jer neuspeh nije bila opcija. Sa suprugom koja tada nije radila i dvogodišnjim detetom, nisam smeo da omanem. Baš sam grizao da se dokažem. Dolazio sam prvi i ostajao poslednji na probnom radu. I sve vreme bio maksimalno aktivan i koncentrisan.

Rezultat sveg je da  sada radim na televiziji, doduše ne montažu, ali sam srećan i zadovoljan. Novi poslodavac je izuzetno korektan i sve iz ugovora je ispoštovao. Ipak, ne živim više u bajci. Možda se sve sutra i ovde promeni nagore, ali sada  više nemam strah i neću čekati šest godina kao u prošloj firmi. Promena posla nije bauk.  Naučiti nešto novo sa 40 godina nije sramota. Spreman sam za nove izazove.

Još jednom , hvala što ste me trgli iz zombi stanja i samosažaljevanja.

Pozdrav, Branislav”

Hvala i tebi Branislave, pomislio sam nakon čitanja pisma.  Hvala tebi što si pokazao kako može i dao primer drugima. Želim ti da nastaviš putem kojim si krenuo. Da pronosiš dalje slavu hrabrih džedaja. Pozdravljam te rečima mudrog Jode: neka Sila bude sa tobom, Branislave.

Neka Sila bude i sa svima nama.

Jer, treba mnogo snage da se ne ostane na mračnoj strani.

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

5 Komentar

  • Inspirativno kao i uvek. Jos jedan korak sam bliza davanju otkaza u firmi koja me je iscedila. Nadam se da cu uskoro i ja moci da vam posaljem jedno ovako ohrabrujuce i iskreno pismo. Pozdrav!

    • Draga Sanjalice, želim Vam mnogo sreće. U međuvremenu, obratite pažnju na ono što je i Branislav uradio. Prvo je pronašao drugi posao, pa je tek onda napustio trenutni. Radujem se Vašem pismu!

  • Ljudi ne da nije bauk, menjati poslove nego je neophodno. iz mojih prethodnih komentara se vidi da poslove menjam kao carape, uz put se naravno i usavrsavam ponesto zaboravim pa se opet podsetim, kada nadjem slican posao. danas moras tako. imala sam boorbe sama sa sobom nije da nisam i sama sa svima i mi protiv vas i td. Svasta je tu bilo. Nikada nemoj stati ako stanes mislis ako mislis stois u mestu. SVE SAMO TO NE!

  • Poštovani Vladimire i Branislave-odlican tekst!

    Drago mi je sto ovo nije samo tekst, vec ZIVA ISTINA. Takodje, drago mi je sto ovakva dragocena iskustva delite sa nama na ovaj iskren i lako dostupan nacin, a nemam sta drugo nego da se nadovezem na Vas odgovor meni od pre nekoliko dana u kom ste mi rekli da je kljucno usuditi se! Eto jos jedne potvrde Vaseg stava, jer Branislav se usudio i uspeo!

    Kako se i sam nalazim u slicnoj situaciji kao Branislav, javicu Vam se ukoliko nesto promenim, mada jos uvek kao i Branislav “ucim druge programe” !

    U svakim slucaju, odlicno je sto mozemo da razmenimo iskustva i voleo bih da vas sto vise ljudi prati i da mladi ljudi shvate da mogu svojim delovanjem nesto uciniti i promeniti, samo im treba vise ovakvih tekstova i primera!

    Pozdrav iz Srema!

    • Hvala Milane. I ja mislim da je važno da razmenimo iskustva. Ovaj tekst jeste upravo to. I ono što je meni bilo najupečatljivije jeste kolika promena može da se dogodi i šta čovek “usput” dobije kada odluči da se bori i da sebe menja. Samopouzdanje, želju za novim učenjem, veru u sebe… Malo li je na ovu krizu? 🙂 Srećno Milane i nadam se novim pričama. Nije ovaj naslov priče bio slučajan. Iza ovog filma nastali su novi nastavci…

Ostavite komentar