Dnevnik jednog direktora

Bečka škola

Da supruga tog letnjeg dana kasno popodne, nije proveravala  elektronsku poštu, sve bi bilo drugačije. Ne bi bilo priče i ne bih razmišljao o ovoj temi, karakterističnoj i za  naše podneblje. Sedeli smo zajedno na terasi hotela u kojem smo letovali. Među pristiglim mejlovima bila je i jedna neobična pozivnica. Otvorila ju je i pokazali mi. Nisam verovao svojim očima. Kompanija organizuje proslavu u znak zahvalnosti svom direktoru.

 

Hiljadu puta ste čuli da sve možemo da oprostimo, ali uspeh nikako. Čvrsto sam verovao da nam je ta osobina zapisana u genetskom kodu. Počeo sam da se navikavam da je to nepromenljiva kategorija. Bojim se da zbog toga ne postanemo nacija koja će da radije gaji neuspeh, kako bi izbegli sve te neprijatne posledice uspeha.  Jedan Austrijanac i njegova kompanija su došli u Srbiju i pokazali da može drugačije. Njegovo ime je Oliver Regl, doskorašnji predsednik IO Raiffesen banke. Pozivnica je bila za njegovu oproštajnu zabavu povodom preseljenja na novu dužnost u drugu zemlju.

„U želji da se na simboličan i prigodan način oprostimo sa dugogodišnjim direktorom i jednim od najzaslužnijih za osnivanje i uspešno poslovanje srpske Raiffeisen banke…“ – rečenica na  pozivnici  koja se retko kada napiše. Odati priznanje nekome za postignuti uspeh nije nimalo jednostavan čin. Nekako je prirodnije reći „Dobar je, ali…“, pa iza tog „ali“ se napomene pedesetšest osobina koje dotični ipak nema. Verujem i da Oliver nije bezgrešno i superiorno biće. Ali u ovom slučaju  uspeh Olivera Regla je vidljiv. Svi koji se bave tim poslom znaju šta je postignuto,  dovoljno je da se pogledaju činjenice. Stabilan rast, konstantan profit, broj zaposlenih.  Za dvanaest godina rada osnovao je i napravio uspešnu kompaniju, čime je izgradio i svoj lični uspeh. Od njegovog uspeha su i drugi dobili.  Zaposlenje i napredak za mnoge radnike i njihove porodice. To su činjenice i niko mu to ne može oduzeti.

Paradoks, ali čest je slučaj da upravo uspešnost donosi situacije u kojima se poslodavci ne snađu. Uplaše se veličine uspeha i pomisle da će moći da ga učine nevidljivim ukoliko ga ne priznaju. Neki nisu znali da prepoznaju važnost zahvalnosti.  Nisu svi prošli kao Oliver.

Maja je moja prijateljica, radila je godinama kao direktor marketinga u jednoj poznatoj domaćoj kompaniji. Kada je počela da radi, za njih je retko ko čuo. Bili su mala trgovačka firma sa šest zaposlenih, u malim i neuslovnim prostorijama. Svi su sve radili. Maja je imala sjajne ideje, entuzijazam koji je zarazan i želju da uspe na svom poslu. Firma je rasla. U početku je imala jedan proizvod. Kasnije su širili ponudu. Rastao je promet, plate zaposlenih, profit vlasniku. Maja je imala sposobnost  da skoro sve čega se dotakne pretvori u uspeh. Nepogrešivo je znala da proceni šta će kupci tražiti, da objasni zaposlenima kakav proizvod treba da se napravi, da uveri prodavce da je njihov proizvod najbolji.   Sve je bilo dobro do trenutka kada su u točkove tog uspeha počeli da se ugrađuju razni klipovi. Klip broj jedan-neskromnost vlasnika. „Hoću da imamo rast od pedeset odsto i sledeće godine, bez obzira što je počela kriza. Klip broj dva-nepoštovanje. „Lako ti je bilo da to napraviš posao kad je svima išlo dobro, aj sad da te vidim“. Klip broj tri-preuzimanje tuđih zasluga. „Da mene nije bilo i da ja nisam bio u timu, ništa se ne bi dogodilo“. Klip broj četiri –uvrede „Jaka stvar, povećali promet za trideset posto.  Moja baba bi mogla bolje…“ Klip broj pet-nezahvalnost. „Jeste, ostvarili ste prodajne ciljeve, ali nema obećane nagrade jer je moglo i bolje…“   Danas ova firma krupnim koracima ide nazad. Maja je sa svojih nekoliko saradnika otvorila agenciju. Rade i za druge proizvođače i dobro im ide. Iz prethodne firme je ponela kontakte, znanje i uspehe. Klipovi su ostali kod onoga ko  ih je postavljao.

Slično se dogodilo našem uspešnom sportskom stručnjaku. Radomir Antić je  sa fudbalskom reprezentacijom uradio ono što  mnogi pre njega nisu. Pokrenuo Savez, motivisao igrače, uspostavio kontakt sa  navijačima i novinarima, postigao rezultate koji su odveli reprezentaciju na Svetsko prvenstvo u fudbalu. Čak je tamo pobedio Nemačku i obezbedio odlazak u drugi krug. Neko je  i u ovom slučaju procenio da to nije uspeh vredan pomena i pokušao  da evidentni napredak devalvira. Rastali su se na nepristojan način. Selektor je preko suda dobio zasluženu ugovorenu naknadu. Izostala je zahvalnost i poštovanje tog uspeha. To nije bilo potrebno selektoru. Potrebno je onima koji su ostali posle njega. Godinama nakon toga reprezentacija u fudbalu ne postiže značajnije uspehe. Naslednici nikako da dostignu „neuspešnog“ prethodnika. Menjaju se selektori, menjaju se igrači, navijači i javnost su već odavno izgubili poverenje. Nije zanemarljiv ni novac koji bi se dobio da se reprezentacija plasirala na velika takmičenja. Velika je cena nezahvalnosti i nepoštovanja.

Engleski pesnik Semjuel Džonson je jednom rekao „Zahvalnost je plod izuzetne kulture. Nećete je naći među nekulturnim ljudima.“ Zbog toga verujem u budućnost i Olivera Regla i kompanije u kojoj radi. Na ovoj stepenici, na kojoj se sapletu mnoge firme, oni su  je zajedno uspešno preskočili. Po tome zaključujem da je vode neki mudri ljudi. Koji su, osim bankarskih, naučili i neke mnogo bitnije zakone.

One životne.

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

3 Komentar

Ostavite komentar