Dnevnik jednog direktora

Pravila igre

Prošle nedelje, Boban čitalac bloga, zatražio je konsultaciju sa mnom. Rekao mi je da ima neobičan problem za koji mu je potrebna pomoć.

Čim smo seli, Boban mi se odmah zahvalio jer sam ga, kako kaže, tekstovima ohrabrio da traži novi posao. Uspeo je da se zaposli u uglednoj stranoj kompaniji. Radosno mi je saopštio da je nešto od onoga što je zapamtio kroz priče o pregovaranju sa poslodavcima primenio, tako da se izborio i za veću platu i bolje uslove. Pričao mi je da se kompanija dobro drži, uprkos krizi koja je u njihovoj branši. Za direktora imaju stranca, mladog menadžera iz Poljske, koji je napravio veliki uspeh u Rumuniji, pa su mu gazde dodelili još jedan važan zadatak da postavi na noge posrnulu fabriku u Srbiji.

Kaže Boban da imaju dobar tim, da su svi kolegijalni i da su ga vrlo brzo uveli u posao. Bobanov posao je vezan za marketing. Već polako treba da napravi plan za sledeću godinu i gde uložiti sredstva. Zato Boban pokušava posvuda da uštedi, da tamo gde reklama ne daje rezultate da je ukine ili da preusmeri u nešto korisnije. Saznao je ubrzo od kolega da je kompanija uložila ogroman novac u ekskluzivan poslovni prostor koji je namenjen za obuku majstora. Sve mu je u firmi jasno i pozitivno, ali taj prostor za prezentaciju ne može nikako da razume.

“Samo da vidite kako je to sređeno. Iznajmili su 400 kvadrata u centru grada. Imamo dve hostese, sala za prezentaciju, prostorija za probu naših proizvoda, još su tu dva dizajnera, ako treba da se proizvod prilagodi zahtevima korisnika, dva inženjera koji drže prezentacije i rukovodilac centra. Svakog meseca troškovi rastu. Međutim, efekat je skoro beznačajan. Skoro da nema nikakve posete. Naši majstori se nekako ustručavaju da uđu u takav prostor, tako da zaposleni po ceo dan provode sa igricama na kompjuteru. Šta da vam kažem, ludi ljudi.” priča Boban i vrti glavom, tražeći i od mene neku potvrdu da je u pravu.

Ne odgovoram ništa. Slušam ga i dalje.

“Malo popričam sa kolegama da proverim  kakvu korist imaju od prostora za prezentaciju. Svi mi potvrde u razgovoru da je to najgora investicija koju su ikada imali i da bi deset puta bolje bilo da se taj novac uloži na internet. Naoštrim se da pripremim predlog o ukidanju tog prostora. Eto dobre prilike da uradim nešto korisno za firmu i uštedim budžet od par stotina hiljada evra” zasijalo Bobanu lice kao da je otkrio zlatnu žilu.

I dalje ga slušam sa interesovanjem.

“Taman kada sam pomislio da sam obezbedio budžet za marketing za sledeću godinu dogodilo se nešto neočekivano. Organizovao sam sastanak u vezi predloga da se projekat stopira. Pozvao sam i sve one koji su mi prethodno potvrdili da im ovaj prostor ne pomaže u poslu. Međutim, neočekivano, niko se nije pojavio na sastanku. Svi su bili zauzeti nekim drugim obavezama. Neki se nisu čak ni javili. Neki me čak pomalo i izbegavaju na hodniku. Nemam drugog objašnjenja osim da su LUDI LJUDI.” završi Boban iskaz svog problema uz rešenje koje se samo nametalo.

Ipak, da proverim da li je došao do dobrog rešenja, postavio sam mu pitanje.

“A da li znaš čija je uošte bila ideja da se uloži u tu investiciju?”

“Znam, znam. Projekat je ideja novog direktora, Poljaka. Ista ideja mu je donela veliki uspeh na prethodnom tržištu i baš je insistirao je da se to uradi i ovde…” poslednje reči Boban izgovara otegnuto i zamišljeno, kao da je najzad razumeo šta se dogodilo.

Ne znam kako će se Boban snaći u ovoj zanimljivoj situaciji. Podsetio me je, ponovo, koliko je važno čitati između redova. Naročito kada se nađemo u novom okruženju. Sa novim ljudima i pravilima. I tako, prepuni želje da pokažemo da smo vredni poverenja nove kompanije, poželimo da menjamo. Pronađemo brojne nelogičnosti i začudimo se kako drugi nisu videli ono što je očigledno. Pojurimo da se proslavimo. Zaključimo da su ostali nesposobni, glupi i manje vredni. Zaslepljeni, često ne vidimo da iza svega toga stoji nešto sasvim drugo.

Da kolege znaju da čitaju između redova. Da su, u stvari, sposobni, proračunati i mudri.

I da su samo čekali da naiđe neko naivan i upeca se u mrežu.

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

4 Komentar

  • Da li je ovde tema kako zadržati posao ili kako raditi svoj posao kako treba? Naravno da treba taktiziranja (čitanja između redova), ali to ne znači da ne treba, iskusno i postepeno, razotkrivati probleme koji guše kompaniju. Iako je to copy paste priča iz Rumunije, ipak Rumunija i Srbija nisu iste zemlje. Različit mentalitet, različit marketing pristup. Sve može da se objasni, a ukoliko taj Poljak ne shvata problem, onda možda Boban treba da potraži drugi posao. Ili pak, Boban nije u pravu, jer ga kolege lažu i podmeću mu temu? Menadžeri treba da se bave analizom, a ne mišljenima nezadovoljnih ili neostvarenih kolega koje čuvaju radno mesto.

    • Slažem se Ljubazni komšija da je Boban u pravu, da vidi ono što je dobro za kompaniju i da joj misli dobro. Čudna su ta napredovanja u kompanijama. Nema mesta za sve, a mnogo je kandidata. Tako da pitanje šta je dobro za kompaniju treba uskladiti i sa onim šta je dobro za šefa, direktora. Jer, na kraju krajeva on je taj koji odlučuje o unapređenju. On je, u našem slučaju, kompanija. To je ta sitnica o kojoj treba voditi računa.

  • Nema nikakve sumlje da je tako kako Vi to tumačite. Počeo sam da radim pri kraju fakulteta, negde oko 23. godine i odmah sam upao u takav sistem. Jedini cilj mi je bio da taj sistem promenim i da podstaknem kreativnost ostalih radnika. To je dalo rezultata. Kada su rezultati i prodaja premašili proizvodne kapacitete, a vlasnik nije hteo da se proizvodno usavršava, dao sam otkaz bez rezervne opcije u tom trenutku. Sada predstavljam stranu kompaniju u Srbiji, i imam dobre rezultate kojima branim svoje ideje i metode rada. Menadžer nije izmišljena pozicija čije ime lepo zvuči, menadžer je 24h rad, rešavanje problema koji su na izgled nerešivi, odricanje i apsolutna posvećenost, ali i najvažnije donošenje odluka uz totalnu odgovornost. U mojoj kompaniji bi Boban imao više mesta da mi je izneo analizu koja nosi argumente zašto zatvoriti promotivni prostor, nego kada bi ćutao. Neće ta kompanija raditi još dugo tim sistemom, tako Bobane, ili kaži ili beži 🙂
    Moje skromno mišljenje naravno, treba osetiti okruženje pa onda odlučiti kako i šta raditi…

    • Lepo ste sve rekli, Ljubazni komšija. Veoma poštujem stavove koje ste izneli i oni su odlika normalnih menadžera i normalnih ljudi. Ka takvim kompanijama i takvim rukovodiocima treba težiti. Na putu do toga, često se susrećemo sa drugačijim pravilima i šefovima. Kao što rekoste, treba osetiti pa onda odlučiti kako i šta raditi. Hvala Vam na komentaru iz ličnog iskustva.

Ostavite komentar