Dnevnik jednog direktora

Prepuni koferi

Ako dan može da bude savršen, to bi bio taj dan.

Leškario sam u hladovini suncobrana i čitao strip koji sam poneo na plažu. Kao po pravilu, nakon pročitanih 30 strana, oči mi se same sklapaju kao da mi poručuju „Pa i mi smo na odmoru…“

I u pravu su. Baš sam ih umorio prethodnih nekoliko nedelja. Valjalo je iščitati nekoliko puta knjigu, uočiti svaku sitnu grešku pre nego što se odštampa. Bilo je naporno, ali došao je toliko željeni odmor. I baš mi je trebao na ovom mirnom mestu. Nema buke, nema gužve, čak i oblaci zaobilaze ovo mesto. Otkako smo došli nisam primetio ni oblačak. Zatvaram oči, čujem samo muziku povetarca i udišem mirise četinara koje mi prinosi. Taman kada sam planirao da zakoračim u san, moju idilu je prekinuo bat koraka po pesku kao topot konja u preriji. Na ležaljke dva reda iza, doselile su se nove komšije. Sa stvarima kao da će da kampuju i količinom hrane kao da će da slave deci rođendan. Vratih pogled na mirno more nadajući se da je ovaj prekid tišine bio samo privremen i da ću ubrzo biti u REM fazi. Ali ništa od toga. Iako ga nisam naručio, morao sam da odslušam preglasni dijalog između supružnika. S tim, što sam ja, za razliku od prisutnih stranaca, mogao i sve da razumem, jer su razgovarali na mom maternjem jeziku.

„…e dobro ti nisu dali ležaljke na sledećoj plaži. Pa jesi li video da si uzeo poslednji red?“ negoduje žena dok spušta dve torbe sa ramena.

„Deseti put ti kažem da nije bilo, ženo. Redovi napred su rezervisani za goste hotela. Uzeo sam najbliže što je bilo…“ pristiže i muž na parče hlada koji je zakupio.

„Malo sutra nije bilo, videli budalu pa ko vele, ajde njemu da uvalimo. Poluprazna plaža, a on donese deseti red… Svašta!

„Ako ti se ne sviđa sledeći put idi ti pa iznajmi.“

„Pa naravno da ću ja. Kao što sve moram ja. I da spremim doručak i da spakujem peškire i da napravim sendviče za plažu… Sve je na meni. Jesi li spakovao breskve?“

„Koje breskve?“ upitao je nesrećni muž

„Kako koje breskve?“ vrisnu žena kao da su je izdžeparili u gradskom autobusu „Pa one što sam ostavila na sto i rekla ti da ih opereš i spakuješ u torbu! Važno je da si svoje ukrštene reči spakovao!! To nikad ne zaboraviš. I šta sad ja deci da kupim?

„Kupićemo nešto. Preživećemo dan i bez breskvi…“ pokušava da je umiri muž, dok okolina negoduje pogledima upućenim ka pridošlicama.

„Da kupimo!? Pa, naravno, najlakše je kupiti! To ti je uvek odgovor. Ajde, dragi moj, malo i zaradi. Pa nas odvedi na neko lepše mesto, na neku lepšu plažu, u apartman na obali mora…“

„Da nećeš možda na Karibe…“

„Na Karibe, što da ne… Pa, zaslužila sam i to, nakon što se onol`ko potrošim na poslu. Malo je Grčka i jedno letovanje.“

Tada je muž rekao da pronađe neku drugu budalu koja će da je trpi, a ona odgovorila da je bolje da je ostala sama i neudata. Na to joj je on zapretio da ako želi može odmah da joj ispuni želju. Ona je i dalje besno frktala, on je glasno psovao. Deca su ćutala i strpljivo čekala da im mama namaže kremu za sunčanje i idu da se okupaju. Nisam dalje slušao dijalog. Otišao sam u vodu. Plivao sam i razmišljao.

Pomislio sam kako za neke ljude godišnji odmor nije dobro rešenje. Na poslu im je daleko bolje. Jer, tamo mogu mnogo lakše da pronađu razlog za nervozu. Uvek će moći da budu ljuti na firmu, besni na šefa, kolege koji ih sapliću, stranke koje su dosadne… Uvek će moći da negoduju što je plata mala, a radno vreme naporno. Uvek će moći da budu besni. Što je najvažnije, za to će uvek moći da okrive druge. Okolina će, čak, da im poveruje kako im je teško u životu, kako ih niko ne razume, kako su oni dobri a svi drugi grozni…

I dobro im ide ta igra žrtve, sve dok ne odu na godišnji odmor. Dok se ne nađu na mestima gde nema firmi, šefova, mušterija, kolega… Gde je more mirno. Gde su ljudi nasmejani i opušteni. Kada im se najzad pruži prilika da odmore dušu i telo.

Tek tada mogu da shvate da nije problem u drugima.

Kada shvate da bes putuje sa njima.

Uredno spakovan u kofere koje nose sa sobom.

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

5 Komentar

  • Ovoga puta ste potpuno u pravu.
    Umesto da se okrenu oko sebe kod kuće i vide koliko ljudi ne može da otputuje ni do Mladenovca, pa da budu zadovoljni i srećni što su tu gde jesu.
    Volela bih da mogu da odem u neko mirno mestašce, može i neka šuma na samo par dana i bila bih eoma zahvalna z to. Ipak, zahvalna sam i na svemu što imam, na tome što, uprkos veoma teškoj materijalnoj situaciji, živim u slozi i ljubavi sa porodicom i nisam besna na supruga i ćerkeu što ne mogu da nađu posao, a ni na mlađu ćerku kojoj se učenje smučilo, pa već dugo ne uspeva da položi poslednja dva ispita, a pre toga sve desetke, po koja devetka.
    Ljudi koje ste opisali je sve više, po nekad smo prinuđeni da slušamo, na primer u gradskom prevozu, ali kad god se može, treba se distancirati.
    Hvala za poučan tekst.

    • Hvala i Vama Snežana na komentaru. Verujem da zahvalnost otvara mnoga vrata ka boljem životu. Zato mi je drago što ste ovo napisali. I siguran sam da će doći to mirno mestašce i ta šuma. Vidim je. I vidim vas u njoj, zadovoljnu, zahvalnu i srećnu.

Ostavite komentar