Dnevnik jednog direktora

Prvi put s knjigom na izlaganje

Pitaju me ljudi često: Zašto pišeš? Zašto deliš znanja besplatno? Kakvu korist imaš od toga?

Prošle nedelje učestvovao sam na Sajmu knjiga kao izlagač. Po prvi put sam se susreo sa vama, čitaocima bloga i knjige, starim i novim. Osam dana razgovora, osam dana susreta sa poznatim i nepoznatim, osam dana upoznavanja, predstavljanja, slušanja…  Sutradan, po završetku Sajma dobio sam nekoliko poruka, a među njima i staro, dobro, pitanje. „Kako si prošao na Sajmu? Je l’ ti se isplatilo?“

Nisam umeo odmah da odgovorim, trebalo mi je nekoliko dana da saberem sve utiske. Da napravim bilans. Ovim putem želim da odgovorim prvo sebi na pitanje da li mi se isplatilo. Siguran sam da će još nekome značiti ova računica. Jer svakoga, čim krene u nešto novo i nepoznato,okolina sačeka sa istim pitanjima nakon prvog koraka: Da li ti se isplatilo? Šta si dobio? Koliko si zaradio?

Iako nisam prodao pet hiljada primeraka knjige, iako nisam potpisao ugovor sa najvećim svetskim izdavačima, iako kupci moje knjigu nisu stajali satima u redu da bih im potpisao knjigu, ipak mi se isplatilo. Mnogo sam dobio. Evo čega i koliko…

1. Zahvalnost

Ne znam kako bih opisao trenutke kada me pozove Elizabeta iz Novog Sada, i ponudi se da volontira na štandu dva dana. Ili Kristina, polaznica seminara, koja slobodan dan na poslu iskoristi da nam pomogne i još nam donese slatkiše.

Kako da vam opišem ono što su mi dale divna Sneža i Sanja iz agencije Playforward, koje su nameštaj iz svoje kancelarije prenele na moj štand i uredile ga tako da su mojih četiri kvadrata bile mesto za koje su svi rekli: Štand sa dušom. Osmislile ideju, donele sve što je bilo potrebno, radile ceo dan. Naučile me da nije važna kvadratura prostora. Da je važna emocija koju ljudi u prostor unose.

Kako da vam objasnim šta je napravila Biljana, Superkeva, sa svojim rukama od zlata. Ponudila se da mi napravi malu knjigu, u koju ćemo upakovati poruku i čokoladicu. Osmislila dizajn, odštampala, seckala, lepila i pakovala, angažovala svoje prijateljice da joj pomažu. Sve to da bih imao najoriginalniji i najslađi poklon na Sajmu knjiga.

Kako da vam predstavim Ivana, koji mi je u nedelju, poslednjeg dana Sajma, poslao poruku sa pitanjem: Da li vam treba transport nameštaja večeras? A tog Ivana sam prvi put upoznao tri dana pre toga kada je došao da mu potpišem knjigu. I došao je u nedelju uveče. Sve smo spakovali i odneli u Snežin lokal. I nije hteo da čuje da mu platim. Još se on meni zahvaljivao.

Sa tom pomoći bilo je mnogo lakše proći kroz ovo iskustvo. Mnogo sam vam svima zahvalan. Doživeti takve trenutke i upoznati takve ljude velika je stvar.

2. Gosti

Na štand sam pozvao drage ljude, junake svojih priča. Svi su se odazvali. Igor iz priče „Majstor i šegrt“. Dragana iz priče „Pokret otpora“. Kristina iz priče „Sam svoj gazda“, Stanko iz priče „Švajcarski alpi“, majstor Srba, Milena iz Krojačeve škole… Tada sam shvatio da sam uz svaku priču napravio nevidljivu vezu između sebe i  svojih junaka. Nismo se okumili, nismo se pobratimili, biće da smo se „opričali“ Valjda se tako zove ta posebna neraskidiva veza između junaka i pisca. Koji i nakon završetka priče nastave da se posećuju i druže na književnim slavama, dopunjujući ono što su prvi put ispričali, dodajući nove događaje i priče, dajući do znanja da imaju oni još štošta da kažu. Samo ukoliko ih neko bude pitao i pažljivo slušao.

Dolazili su i prijatelji, poznanici, rođaci… Uz stisak ruke i osmeh podrške, uz odbijanje da knjigu dobiju na poklon već da uredno plate i uz obaveznu posebnu posvetu, koju sam u trenutku za svakog smišljao…

3. Nove ideje

Jelena Pantić, moja koleginica po blogu, upitala me je da li može da mi se pridruži na Sajmu i da svoju knjigu predstavi čitaocima. Dopisivali smo se mesecima unazad i razmenjivali iskustva tokom priprema za izdavanje. Oboje smo u isto vreme izdali svoja dela. Jelena „Putovanje u središte srca“, ja „Na putu do vrha“.

I dok smo na štandu oboje potpisivali knjige, rodila se, iznenada, ideja o zajedničkom seminaru. Ponudio sam Jeleni da zajedno radimo „Put do povišice.“ Taj seminar odavno radim sam, ali sam primetio da bi u celoj priči bio koristan i pogled psihologa.  Neko ko ume da podigne samopouzdanje polaznicima da primene pravila koja im prenesemo. Sada imam ono što sam dugo tražio. Tu, za stolom štanda, pojavila se kockica koja mi je nedostajala i koju sam dugo tražio. Naizgled slučajno, a ipak kao da je neko sve isplanirao. Samo je trebalo da prethodno uradimo nešto i sami, svako na svoj način. Ja da izađem na Sajam, Jelena da me pita da bude gost. Napravili smo sami prvi korak. Nagrada za to stigla je neočekivano brzo.

 4.  Ponos

Sada znam za koga pišem. Sada znam ko su ljudi sa kojima delim svoje misli i ideje. Divni ljudi. Vredni. Istrajni. Kojima su priče sa bloga osveženje i predah tokom napornog rada. Privilegija je imati takve čitaoce. Privilegija je biti deo vašeg puta do vrha. Neponovljiv osećaj. Kao kada žednim kosačima na livadi bez imalo hlada, odnesete bokal hladne vode i zaslužite njihovo spominjanje u mislima do kraja dana, a nekad i duže…  Vrednim kosačima nosim vodu. I video sam njihove livade. Zdenka, Dragana, Lejla, Aja i Mia, Nenad… podelili su sa mnom svoje ciljeve i planove. Verujem da će ih dostići. Verujem, zato što očekuju od sebe, a ne od drugih. Verujem,  zato što koriste ono što imaju, a ne žale se na ono što nemaju. Verujem, jer ne prestaju da uče, jer su radoznali, baš kao i ja.  Svako od njih je novi kandidat o pričama o uspehu i jedva čekam da ih ispričam.

Hvala vam na motivaciji koju ste mi pružili i napojili me verom da ovo što radim ima smisla i da nekome znači.

5. Iskustvo

Mnogo se može naučiti iz ovakvih događaja. Saznate, tako, kakav je osećaj biti u istom prostoru zajedno sa hiljadu konkurenata. I svi imaju isti cilj: da dovedu mušteriju na svoj štand, da ga zadrže, da mu ponude svoje knjige… U životu su česte situacije gde se pojavljujemo zajedno sa drugima, gde i drugi žele da dođu do istog cilja kao i mi. Mnogi očekuju da je dovoljno samo se pojaviti na igralištu. Nije, morate da budete aktivan igrač. Nije dovoljno izneti robu na tezgu i očekivati da će sama da se proda. Nije dovoljno otvoriti svoju firmu i očekivati da će svi sami doći do vas. Morate znati prezentirati i sebe i svoj proizvod. Morate znati ispričati priču. Brzo učiti pravila, prilagođavati se, učiti, biti ljubazan prema mušterijama… Na Sajmu sam imao priliku da primenim ista ona pravila koja učim mlade ljude prilikom konkurisanja na poslove. Ista su pravila. Treba skrenuti pažnju na sebe, zainteresovati drugu stranu, u trenutku proceniti šta želi, koji je njen interes… Dobro je vežbati, jer konkurencija je svuda. Među ljudima firmama, gradovima, državama… To ne znači da treba saplitati i uništavati druge da bi došli do cilja. Vredan rad, kreativnost i iskreno poštovanje ljudi koji su vam mušterije češće donese dobre rezultate nego agresivno takmičenje.

Već sada znam kako bih želeo da izgleda moj nastup sledeće godine. Mnoge stvari ću promeniti i unaprediti. Znao sam i pre nego što sam izašao da neće biti savršeno. Da ću mnoge stvari propustiti ili zaboraviti. Mogao sam, stoga, da sačekam još savršeniji trenutak da izađem na Sajam. Mogao sam da sačekam da budem još spremniji.  Mogao sam da kažem sebi „Čekaj još malo sa izlaganjem, ček’ još malo da gledam…“

Ali, nisam…  Setim se onog citata iz filma „Lepa sela…“, kada teta Đana vodi pionire na sticanje prvih iskustava, pa tako i ja kažem sebi:

Od gledanja nema selameta…“

Zato, ne čekajte ni vi. Krenite na svoj put do vrha. Otvoriće se mnoga vrata, čim napravite prvi korak. A da li će se isplati, zavisi od mnogo toga.

Ponajviše od toga šta računate kao dobitak.

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

12 Komentar

    • Siguran sam da je bilo mnogo boljih i čitanijih pisaca na Sajmu od mene. Ali da nekom čitaoci ponude pomoć, da neko sklopi nameštaj i preveze ga, takvu privilegiju ima malo pisaca… Hvala Ivane i sve najbolje u budućem poslu. 🙂

  • Poštovani Vladimire!

    Vaš blog sam slučajno (ako se išta u našim života tako dešava) otkrila pre par dana. Dva puta sam pogrešno “kliknula” i došla do jedne od vaših priča.
    Prvo veče, u onih par sati, koliko sam provela u čutanju vaših priča,sam se i nasmejala i zaplakala, a iznad svega beskrajno uživala u Vašem pripovedačkom daru.
    Bila je nekada u “Politikinom zabavniku” rubrika “Za čitanje i uživanje” a Vi ste stvorili ceo blog….za čitanje i uživanje….Hvala Vam!

    Marija

    • Poštovana Marija, i ja, takođe, verujem da se stvari ne događaju slučajno. Nešto vas je dovelo, a šta je to verujem da ćete saznati sami. Lepo je što ste se smejali i što ste zaplakali. To znači da su priče došle na pravu adresu. I da neko ljudsko biće živi na toj adresi. I da je otvorilo vrata pričama. Hvala Vam na poverenju, Marija.

    • Za ilustracije u knjizi zaslužna je jedna divna osoba iz Niša, ona se zove Katarina Baćević, tako da i po toj liniji ova knjiga duguje pojavljivanje ili promociju u Nišu. Videćemo i nadam se. Hvala na pozivu, Marija.

  • Nikako da napisem da sam bila da vas upoznam. Tj. Bila na sajmu knjiga. Vijala se okolo naokolo dok nisam naisla na stand. Niste bili tu. Drago mi je da sam bila. Ostavila sam pozdrave i zelje za uspeh na dalje gospodje su obecale da ce vam preneti. Verujem da nas je bilo jako mnogo koji smo pozeleli isto da vam prenesu. Carobno mesto za mene. Svake godine. Uvek kupim dosta knjiga da moram par puta do kola da odlozim da se ne vide pa se vratim. Ne postoji stvar ako je knjiga stvar, koju vise volim da uzmem u ruke. Svaki put sam srecna kao malo dete. Tada pocinje neopisiva avantura. Prelepi predeli iz maste. Ko zna da masta.za mene ne postoji losa knjiga samo knjiga. Gutam ave sto mi se nadje pod rukom. Knjiga je zasluzna za moje odrastanje. Nije fraza. Jako rano sam pocela da zivim sa tatom ali samo pod uslovom da mogu da nastavim skolovanje u istoj skoli koja je tada meni postala dva autobusa daleka. Tu skolu je pohadjala moja mama i zivela blizu nje kao i moji baka i deka. Tako sam mislila da sm nadmudrila tatu i da cu uz put u skolu i iz skole moci da videim baku deku mamu…. tako je i bilo. Jutro rano nije vazno god doba svi jos spavaju god 1995. Pocinje sa knjigom u rukama u autobusu. Prepunom ljudi. Bila sam sklona padanju u nesvest kada sam zgnjecena negde na sredini ali sa knjigom u rukama mi se to nije dogadjalo. Iako sam jedva okretala strane i cula po neki komentar sta sad ovo dwte ovde cita i td. Knjga je bila moj spasioc. I tako ja sa dva autobusa do bake i deke na kafu i dorucak. Skola kod mame ili mama dodje kod bake i deke na rucak pa ponovo nazad. Sa svoih 9 godina. Moram da napisem wau za mene. Kasnije su poceli mobilni telefoni i nisam omala zivaca da slusam necije probleme u izlaganju drugoj osobi sa druge strane bwzzicne veze. Onda sam otkrila muziku. Jeeee…… muzika na usi knjiga u rukama. I eto. Svi treba da znaju sta drugarstvo znaci. Knjiga. Kasnine je dosao internet. Ja sam i dalje citala i citala i citacu dok sam ziva. Knjiga me je ohrabrila. Rekla mi je da nisam sama na ovom svetu. Pokazala mi je pravi put i za mene nije nista neobicno videti me sa knjigom. Pocasni sam clan nase biblioteke u Zelezniku. I bicu dokle god ona postoji. Ja sam se malo previse unela. Hahahaha. Knjiga.

    • Milice, baš mi je žao što se nismo upoznali. Verovatno sam bio u blizini, posmatrajući druge štandove sa knjigama. Delim Vašu radost i fascinaciju knjigom. Dopada mi se rečenica “Knjiga je zaslužna za moje odrastanje.” Isto bih i za sebe rekao i mnogo mi je žao što se knjigu deca sve manje koriste za druženje. Mnogo je velika konkurencija za knjigu danas. Toliko sadržaja, na internetu, društvenim mrežama. Ali, držim joj palčeve da se izbori. Da pronađe oblik koji će zavoleti i novi zaljubljenici u knjigu. Neka to bude i na mobilnom telefonu, tabletu, bilo čemu… samo neka nam i dalje bude dobar, najbolji, drug.

  • A sad kad je izasla knjiga i prosao sajam da li to znaci da ce svakih mesec dana po jedna prica.Koliko se secam prvo je bilo svake nedelje prica pa sve veci i veci razmaci i sad skoro mesec dana. 🙁

    • Poštovani Saša, u pripremi su nove priče i vratićemo se ponovo na isti ritam. U pripremi je, takođe, novi izgled i koncept sajta. Biće priča i od drugih autora. Drago mi je da vam znači ono što pišem, ali koliko vremena preostane nakon posla toliko mogu i priča da proizvedem. Preporučujem i da čitate profil i na Fejsbuku tamo svakodnevno objavim po neku kratku pričicu. Srdačan pozdrav, Vladimir

  • Neko je lose uradio fotografiju za knjigu. Kako , zasto? Iskreno, uz poziv na nedavno prisustvovanje vebinaru , na osnovu cega sam odlucila prisustvovati istom? Naslova predavanja, fotografija je zamalo me odbila od te ideje. Tokom video prenosa sam uvidjela da Vladimir nije ” jeftin i povrsan” kao sto to fotografija prikazuje. Prevelika fokusiranost, frizura “ustimana” , pogled takodjer tj.momenat loseg prenosa i odavao je los utisak, a trebalo da bude suprotno. Da je fotografija prenijela sto i video prenos, ne bi se toliko premisljala koliko jesam. Uvjerljivost izlaganja je ili u prirodnosti ili dobro odglumljenoj. Fotka susta suprotnost. Ovo je dobronamjerna kritika ..

    • Jedno od pravila svakog biznisa jeste da se ne možemo dopasti svima i svakom. Da ne možemo prodati svoj proizvod ili uslugu svakom kupcu. Kada se bira fotografija ima se u vidu određena ciljna grupa i određena poruka koja se želi preneti. Ukoliko ciljna grupa kojoj se obraćate primi poruku kako ste želeli onda ste dobro uradili, bez obzira na primedbe ostalih. Drago mi je, ipak, da se utisak popravio u drugom pokušaju. Hvala Elda na komentaru.

Ostavite komentar