Dnevnik jednog direktora

Put popločan dobrim namerama

Čak i danas kada se setim tog događaja, osetim u stomaku gađenje i nagon za povraćanjem. Iako se sve dogodilo nekih desetak godina ranije, nije se izbrisalo. Sećam se svih detalja. Iako sam bio samo posmatrač, iako mi ništa nažao nisu učinili, iako su oni mene zaboravili, ja se njih dobro sećam. Majke i sina. Na razgovoru za posao. Direktor me je pozvao : “Vidi, obećao sam da ću primiti na razgovor za posao rođaka jednog prijatelja kompanije. Obavi razgovor i proceni sam. Toliko sam obećao da mogu da učinim.“ Preporuke za zapošljavanje su sastavni deo posla direktora i ponekad se pojave izuzetno dobri pojedinci. Ova mi baš nije ulivala previše poverenja.

Tih dana je baš upeklo sunce, četrdeset stepeni, nisam planirao značajnije sastanke, posla je bilo manje. Prihvatio sam uputstva i obećao da ću lično pozvati gospodina. Prethodno sam dobio oskudan CV, na osnovu čega sam mogao da zaključim da je kandidat radio neke operativne poslove u jednoj slabo stojećoj firmi, da je nezaposlen već četiri godine i da je neoženjen. Stanuje u centru Beograda. Makedonska ulica.

Setio sam se da u fabrici nemamo nijednog zaposlenog iz centra grada. Ovaj bi bio prvi. Mada, više verujem u radnu motivaciju ljudi koji stanuju u lokalu, u blizini fabrike. Ali bolje da ne zaključujem prerano. Pozivam kandidata telefonom. Umesto muškog javi se ženski glas. Uljudno se predstavljam. I gospođa se predstavlja. Majka Kandidata. Očekivao sam da će sagovornik posle predstavljanja ko sam, odakle sam i zbog čega zovem, brzo proslediti vezu onome koga pozivam. Ovoga puta toga nema. Majka Kandidata postavlja i odgovara na pitanja.

“Zovete u vezi posla za Zorana? Divno. A kakve poslove imate? Zoran je jako vredan i sigurno bi se snašao. Njega su uvek svi voleli na poslu. Gde se nalazi firma? U Šimanovcima?! Znate, MI nemamo auto. Zoran ima vozačku dozvolu, ali smo prodali auto pre nekoliko godina, nije bilo potrebno pošto stanujemo u centru grada. Koji autobusi idu tamo? Lasta, kažete. Samo trenutak da zapišem…”

U razgovoru, koji je više bio monolog, saznao sam da je Zoran veoma dobro dete, da je vredan i poslušan, da je rano, u trideset petoj godini, ostao bez oca i da ga je to potpuno poremetilo. Od tada je malo povučen. Da im je njegov posao jako važan, pošto od njene penzije teško može da se živi na današnju skupoću. O Zokiju sam dobio detaljan opis njegovih radnih navika, tako da na kraju krajeva nije bilo ni potrebe da sa njim razgovaram. Već sam saznao da je to jedna divna i plemenita osoba, da ustaje veoma rano, oko pet sati svakog dana. Skuva kafu sebi i majci i onda zajedno odslušaju jutarnji program Radio Beograda. Dok on ode do Bajlonijeve pijace ona spremi doručak i onda zajedno u miru i tišini obeduju. Popodne pročitaju neku knjigu, spreme ručak i prošetaju zajedno. Posle toga čaj…

Ne čekajući da stigne do večernjeg rasporeda nje i Zokija, prekinuo sam nekako ispovest Majke Kandidata, podsetio je dogovora i zaključio: “Znači, vidimo se sutra u podne?”

Do Šimanovaca doći i sopstvenim prevozom nije jednostavno, a kamoli prigradskim prevozom na temperaturi od četrdeset stepeni. Uz to, od autobuske stanice do fabrike ima još devetsto metara puta bez ijednog hlada. Pretpostavio sam da će to biti dovoljno da odustanu od puta.

Sutradan sam završio predviđene obaveze na vreme. Malo pre dvanaest stao sam pored prozora kancelarije koja gleda na auto put. Protegnuo sam se i osmotrio dešavanja spolja. Desno, odakle dolazi lokalni put, pažnju su mi privukle dve neobične siluete u daljini. Sporo se približavaju, ali prepoznajem da je jedna muška, a druga ženska, sa nekim šarenim kišobranom koji očigledno danas služi kao suncobran. Kada su ušli u fabrički krug, shvatim da su to Zoki i njegova majka. Pardon, Zokijeva Majka i on. Došli na razgovor.

Kao kučence koje ide kod veterinara da primi vakcinu, Zoki se snebiva da uđe. Srećom, tu je Mama da mu pruži podršku. Ulaze kod sekretarice, prvo Mama, onda Zoki. Tu sam i ja. Iznenadio sam se videvši Zokija. Visok krupan čovek, gotovo dva metra. Mama sitna ostarela gospođa, rekao bih da ima preko sedamdeset godina. Pruža ruku da se pozdravimo. Ne znam kakav je običaj u tim salonskim krugovima. Možda treba da se naklonim i poljubim ruku dami. Radije ne bih. Kratko smo popričali. Kako ste došli, pa je l’ bilo toplo, današnje vremenske prognoze stalno greše… Mama priča, Zoki se nervozno smeška. Kada sam smestio gospođu Mamu u udobnu fotelju kod svoje sekretarice Zokiju sam pokazao rukom da može da uđe u moju kancelariju… Zoki pogleda mene, pa preko mog ramena i Mamu, tražeći dozvolu. Grdosija za glavu veća od mene. Iza leđa začujem pitanje, koje me nije iznenadilo.

“Gospodine, a da li i ja mogu da uđem sa njim?” Ljubazno sam odgovorio da to nije uobičajeno, naravno ukoliko ne želi da mu umanji šansu za dobijanje posla. Nekako se uzdržala.

Zoki je ušao i seo preko puta mene. Ne sećam se mnogo o čemu smo pričali. Nekako smo popunili tih pola sata. Svo vreme razgovora Zoki se znojio i nervozno upućivao pogled ka vratima. Laknulo mu je kada sam ga izveo iz kancelarije. Dočekao ga je upitni pogled Mame, nestrpljiva da sazna ishod. Saopštio sam službeno da ćemo javiti za nekoliko dana ishod razgovora, da trenutno nemamo poziciju za njega, ukoliko se nešto adekvatno pojavi imaćemo ga u vidu.

Ispratio sam ih. Stao sam pored prozora i gledao ih kako se vraćaju istim putem nazad. Po pokretima i govoru tela imao sam utisak da ga grdi i kori. Mora da je primetila da nisam bio oduševljen Zokijevim nastupom. Verovatno mu je govorila da je nespretan i nesposoban, isti kao njegov smotani otac. Žalila se sudbini, što on nema tu njenu brzinu i okretnost. Samo da je ona ušla, sigurno bi ostavila bolji utisak.

I sada, kao i tada, dođe mi da opsujem, onako redom. Da im kažem sve ono što ne stigoh u tom salonskom razgovoru. I sada, kao i tada, muka mi je.

Ako se i vama smučilo, to je dobro. Naročito, ako ste roditelj koji priprema svoju decu za samostalnost i prva poslovna iskustva u životu. Ili, ako ste mlad čovek koji uskoro započinje prve razgovore za posao.

Samo napred, na pravom ste putu.

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

6 Komentar

  • Sjajna dijagnostika. Kao u pesmi Pink Floyda Mother: “mama’s gonna put all of her fears in to you, mama’s gonna make all of her nightmares come true…” Interesantno je, a to je autor dobro primetio, da od sve četiri, patološka kombinacija mama – sin pravi daleko najveću štetu.

  • Tema na mestu. Nema sta. Frojdovski isarano pa pravo u centar. Secam se momaka koji su bili vise nego ok. Iz avoga zivota,ali gospodja mama uvek na prvom mestu. Zabavljali su me. Divni su to momci bili. Samo ja nisam mogla htela da ulazim dublje u sve to. Tako i Zoki. Samo nije to kod odnosa majke i sina, vrlo cesto a po nekim statistikam Ocevi to isto rade zenskoj deci. Pa i oba roditela zajedno. Tuzno. Znate li vi koliki trag to stavlja za decu pa kada se i osamostale. Vrlo brzo upadnu u isti odnos sa svoim suprugom,zenom samo zato sto ih gledaju istim ocima.

Ostavite komentar