Dnevnik jednog direktora

Razoružavanje

Nisam stigao da se pripremim. Pucanj je bio neočekivan. Silovito i snažno. Pravo u stomak.  Nije prvi put da se tako nešto dogodi, ali, svejedno, uvek zaboli.  Supruga je primetila grimasu na licu. Priskočila je i upitala kratko „Je li sve u redu?“. Kiselo sam se nasmejao. „Ma, jeste…“

Pre toga smo sedeli svi zajedno, nedelja veče.  Deca su otišla na spavanje, a ja sam još jednom seo za računar. Sada moram da odobrim svaki pristigli komentar na blogu kako bi se pojavio na sajtu. Rekli su mi da je tako najbolje, kako me ne bi bombrdovali spamovima. Prethodnog dana sam objavio novu priču. Čarobna reč.  Priličan broj komentara je pristigao. Izgleda da se mnogima dopala. Većina se, čak, zahvalila. Drago mi je. Priča i govori o zahvalnosti  koja otvara mnoga vrata u poslu. Pogledao sam još jednom stranu sa komentarima.  Jedan je čekao odobrenje. Neoprezno sam ga otvorio…i baaam… jedan Marko je poslao komentar. Pravo u pleksus.

Kakva dirljiva priča. Samo kada vi kvazi rukovodioci budete shvatili da zaposleni rade za pare, a ne za šunke i ostale stvari kroz koje firma pere pare ili prebija dugovanja, možda će zaposleni više da vas poštuju. Voleo bih da vidim vaše oduševljenje kada umesto masnih bonusa dobijete euro krem, pa posle svoje vreme i gorivo trošite da bi isti prodali i uzeli novac. Pa nisu radnici na mobi, pa da se dešava da im firma ne obezbedi ni osnovna sredstva za rad, a rukovodioci imaju sve obezbeđeno.

Sledeći tekst će da bude kako treba da sam srećan što radim bez plate, jer tako dragom manageru „otvaram vrata“ i spuštam milinu niz grudi!?!?!??!!??!!?!??! (sic!!!!) . Ovako samo ulizice i poltroni koji Vam pričaju ono što želite da čujete napreduju.

Sram da vas bude!!!!

 

Da se razumemo, ne očekujem da svi čitaoci aplaudiraju i da se slažu. Imaju pravo ljudi da drugačije vide svari. Imaju pravo i da iskažu neslaganje. Nijedan komentar nisam do sada obrisao. Jedino ne dozvoljavam vređanje ni mene, ni mojih čitalaca. Uh, baš me je naljutio.  Pao mi je mrak na oči.  Zar da me vređa u rođenoj kući, pardon, na rođenom sajtu. Pa znam i ja prijatelju da odgovorim. Nisam ni ja svetac. Umem da opsujem. Da zavučem. Da uzvratim. Naučio sam i to za takve. Pa nećemo tako… Sa’će da vidiš… Seo sam za računar da napišem odgovor.

Ali, srećom, prisetio sam se starog, dobrog, pravila za odgovaranje na provokativne poruke. Više puta sam ga primenio i to mi je pomoglo da ne napravim glupost. Savet je jednostavan. Odloži odgovor,neka prenoći. Tako sam uradio. Otišao sam na spavanje, ne previše miran.

Sutradan sam razmišljao kako da postupim sa komentarom. Rešio sam da ga ne objavljujem, jer će možda isprovocirati i druge ljude da mu odgovore u istom tonu.  Ipak, Marku ću odgovoriti lično. Ali ne sa besom. Već sa poštovanjem.

Jer, kada  bolje razmisliim, Marko mi je dao dragoceni komentar. Čak se potrudio i da ga napiše.  Možda nije želeo mene da lično da uvredi. Vrlo moguće da je i njega uvredio neki direktor. Susretao sam razne ljudi na rukovodećim mestima. Možda mu je izgledalo lakše da nekom blogeru, pa još direktoru,  opsuje i kaže šta mu je na duši. Kada bih mogao da uđem u njegove cipele možda bih ga bolje razumeo.

I tako sam Marku poslao sledeće reči…

Poštovani,

Primio sam Vaš komentar na priču koju ste pročitali. Hvala Vam na utisku. Znači mi da razumem koje emocije priče izazivaju kod čitalaca. Svestan sam da u nesređenom okruženju kao što je naše postoje mnogobrojni loši primeri menadžera, gazdi, direktora i šefova koji se loše odnose prema zaposlenima… Ne mislim da je to dobro, naprotiv to nas vodi ka sve lošijim odnosima. Većem nepoverenju i većim razlikama. Ipak, verujem da i u takvom okruženju postoje primeri koji nisu takvi kao što ste naveli. Video sam mnogo toga u svom poslu, mnoge stvari mi nisu dopadale, kao i Vama. Zato sam i napustio taj posao. Ali sa željom da nešto promenim. Kroz blog koji pišem odabrao sam način koji je meni blizak. Taj način je traženje pozitivnih primera za koje i u ovakvom okruženjem verujem da postoje.

Ja još uvek, možda naivno, verujem da među nama postoje primeri ljudi koje treba pohvaliti i za koje treba da čuju i drugi. Koji nisu lopovi i koji ne rade sve ono što ste naveli u svom pismu. Mnogi su razumeli moje pisanje na takav način i verujem da ćete i vi, ukoliko pročitate još neku priču, dobiti isti utisak. Ako ni tada ne dobijete pozitivan utisak i to je u redu za mene. Prilično sam zadovoljan sa čitaocima koje imam i sa tim što upoznajem neke fine ljude i razmenjujem pozitivnu energiju sa njima.

Biće mi drago da razmenjujemo mišljenja i utiske, čak i kada se ne slažemo u nečemu. Samo je važno da poštujemo jedni druge.

Mnogi kojima se ne sviđaju priče verovatno imaju isti utisak kao i Vi, ali retko ko pošalje negativan odgovor. Vi ste učinili dodatni napor da ga napišete i biće mi značajno u budućem pisanju. Pomaže mi da blog bude bolji. Zahvaljujem Vam se zbog toga.

Ako budem mogao nečim da uzvratim, biće mi drago.

Do tada, sve najbolje Vam želim,

Vladimir Miletić

 

Kada sam poslao odgovor nestao je i nemir u stomaku. Da, ovo je bolje rešenje, rekao sam sebi. Pronaći nešto i pozitivno i dobro u svemu tome. Osećao sam se dobro sa onim što sam napisao. Nije mi bilo važno da li će Marko pročitati odgovor i promeniti mišljenje. Samo mi je bilo drago da sam savladao sebe.

Nakon mog odgovora prošlo je deset dana. Marko se nije ponovo javio. Verovao sam da se dodatno naljutio što sam odbio da uzvratim uvredom i što mu je propala prilika da ponovo istrese jed.  Polako sam zaboravljao našu prepisku, uživao sam sa ljudima koje činim srećnim i koji mene čine srećnim.

Sve dok juče, iznenada, nije ponovo stigao mail. Marko je poslao novi odgovor.

 „Poštovani,

Jako mi je drago da ste odvojili vreme da mi odgovorite.

To govori mnogo o Vama i Vašoj ozbiljnosti. Pogotovo u zemlji Srbiji.

Uvideo sam da ste čovek koji se trudi da vidi i istakne dobro i jako mi je drago da još ima takvih.

Jednostavno, ono što sam napisao je moje iskustvo koje, kao što vidite, nije baš pozitivno. Ono što vidim u našem društvu ne budi mi optimizam u bolju budućnost. Naprotiv, radnik u ovoj zemlji će sve više biti jadnik.

Želim Vam sve najbolje, kako na privatnom tako i na poslovnom planu. Naravno da se nećemo uvek slagati, ali ću uvek poštovati Vaše mišljenje.

Srdačan pozdrav,

Marko.

P.S. Izvinjavam se što sam u tekstu bio oštar. Sada sam pročitao moju objavu ponovo i to sam uvideo. U momentu pisanja, nisam bio upoznat sa Vašim drugim objavama i razmišljanjima. Da jesam, ne bih nikada napisao onako oštar tekst. Pogrešio sam. Da ne bude nesporazuma, sve što sam napisao to stvarno mislim, ali mi je sada žao što sam u svom neznanju ko ste Vi i šta radite, napao Vas i stavio Vas u kategoriju u koju ne pripadate.

Zbog toga Vam se iskreno izvinjavam.

Sa poštovanjem,

Marko.“

 

Dugo sam gledao u mail i iznova ga čitao. Nisam mogao da verujem da ga je pisala ista osoba. Bio sam ponosan. I na sebe i na njega.

Marku sam ponovo odgovorio i zamolio ga da mi dozvoli da ovu našu komunikaciju objavim kroz priču. Pristao je i bilo mu je drago. Usput mi je napisao o svojim lošim iskustvima sa poslodavcima i kako mu je tog dana, kada je pročitao priču o čarobnim rečima na profilu svog prijatelja, gazda firme u kojoj radi smanjio platu. Nije stigao da pročita druge priče, nije stigao da me upozna, samo je seo i ispalio komentar.

Nije tog trenutka znao da je naoružan. Da nepažljiva upotreba oružja dovodi do povreda. Istina, postoje panciri  koji štite od metkova.  Ali od reči  još niko nije pronašao zaštitu. Svakog dana ljudi jedni drugima nanose teške povrede. Na internetu pogotovu.

Srećom, date su nam i reči koje razoružavaju. I one postoje u rečniku.

Izvini. Hvala. Oprosti. Žao mi je. Molim te. Pogrešio sam. Razumem te. Poštujem tvoje mišljenje…

Zato, pazite koje ćete reči izabrati. Od našeg izbora zavisi da li ćemo nekog povrediti. Od našeg izbora zavisi i šta ćemo dobiti zauzvrat.

Još jednog neprijatelja.

 Ili novog prijatelja.

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

9 Komentar

  • Odličan si. Monotono je da ti na svaki tekst ostavljam komentar odlično, bravo. Nisam verbalista, vizuelac sam, mozda bi mogla neka priča da se i realizuje 🙂

    Zanimljivo je da ljudi nagradjuju 100, 1000, …. posetioca, komentatora, …., a šta je sa prvim, drugim, …, desetim. Nekada su se više cenili prvih deset, i biralo se ko će da bude u prvih deset, a sada se bira ko je u poslednjih deset.

    Samo nastavi.
    Odličan.
    Pozdrav.

    Prijatelj Deki

    • Hvala Deki, neke priče će se i realizovati. Za sada je to ideja, a videćemo kako će se snimiti. Što se tiče prvih posetilaca, oni se ne zaboravljaju. Naročito oni koji su mi otvarali prvi profil na FB-u i učili me kako se postavlja post. 😉 Hvala na velikoj podršci.

  • Pozdrav.
    Moja Milica-cerka mi je skoro prepirucila ovaj blog za citanje. Kaze tata celog svog radnog veka si bio vozac i vozio si najvise direktore. Kako bih razumeo sa cime se ona susrece da bi dosla do posla, poslusao sam je pa sam poceo da citam price. Mnoge stvari su mi bile jasnije. Pogotovo kada mi je rekla koja joj je omiljena. Seherezada. Hvala na blogu. I lepim korisnim pricama. Ako iko zna kako je raditi sa direktorima onda sam to ja a i bilo je drugo vreme. I tako 40. God. Ali sve se promenilo. Ja sam bio vozac i tretirali su me kao sebi jednakog ti ljudi sto sam ih vozio. Pa ustvari najvise vremena smo provodili zajedno. I recicu samo jedno i oni su ljudi. Ne branim. Samo govorim istinu bili dok sam ja radio. A sada eto citam blogove kako bih razumeo svoju kcer. Pozdrav.

    • Veliki pozdrav za Vas i Vašu ćerku Milicu. Već odavno razmišljam o priči iz ugla vozača direktora. I onda se javite Vi sa velikim iskustvom. Drago mi je da su Vas poštovali, verujem da je to zato što ste i vredni poštovanja. Ako mi dozvolite, vrlo rado bih to sročio u jednu lepu, poučnu, priču. Hvala Vam na komentaru, izuzetno ste me obradovali.

  • Skoro 15 godina radim u državnoj firmi. Imala sam ovde direktora i direktora. Osim prvog (koja me je zaposlila bez poznanstva, bez mita, s biroa) svi ostali su sa zadovoljstvom, ponosom i osmehom nosili odežde političkih nakaza.
    Svaki sledeći koji dođe, sve više me tera u privatne vode, koje – sa svim rapoloživim sredstvima za koje znam, sama i bez bilo kakvog kapitala, i započinjem.
    Da mi je neko rekao da ću s uživanjem čitati, i s nestrpljenjem čekati novi tekst JEDNOG DIREKTORA ?……. verovatno bih se samo nasmejala i odmahnula rukom…

    • Verujte Jelena, i meni da je neko rekao isto pre dve godine i ja bih odmahnuo rukom. Čak sam očekivao da će biti situacija iz priče mnogo više. Ali, čudni su putevi. Hvala na komentaru i drago mi je da vas ima takvih koji nestrpljivo isčekujete tekstove. Nekad bih i preskočio vikend, ali setim se da ima takvih kao Vi, dobijem tako zrno dodatne motivacije i krene nova priča…

Ostavite komentar