Dnevnik jednog direktora

Recept za uspeh

„Pa, ovo ima fenomenalni ukus!“ oteo mi se usklik već nakon prvog zalogaja.

Kažu da put do srca muškarca vodi preko njegovog stomaka. Ali ove sarmice od zelja nisu put. Sagradila supruga auto-put u tri trake, sve sa nadvožnjacima, podvožnjacima, tunelima, pristupnim saobraćajnicama, bankinama, zaustavnim trakama i odmorištima.

„Mmmmmm… Božanstveno… Topi se u ustima…“ nakon svakog zalogaja serviram nove utiske. „Nadmašila si sve one kuvare sa televizije… mmmm…. i Stevu Karapandžu, i onog Rudolfa iz Holandije, i onog Olivera Tvista…“

„Misliš Džejmija Olivera…“

„Pa to sam i rekao…mmm… nego reci mi…mmmmm… šta si stavila, kakav si to recept smislila, koji tajni sastojak si otkrila? Da patentiramo, da objavimo na blogu, da svet čuje za ovo… mmmm… Kari? Korijander? Tajlandski bosiljak? Sečuanski biber?“ Kazuj more, ne drži me u neizvesnosti…

Supruga me gleda sa osmehom Milke Canić, nalaktila se na sto sa dlanovima ispod brade i ne govori ništa. Čeka da ispucam sve metkove. Merka da li da mi otkrije tajnu. Najzad, kada je videla kako komadom hleba zakačenim za viljušku čistim tanjir, sažalila se i priznala mi:

„Nema nikakvih tajnih sastojaka. Nisam dodavala nove začine. Isti recept kao i uvek. Samo sam  sinoć sve pripremila i ostavila da se kuva. Celu noć se lagano krčkalo na jedinici…“

U prvom trenutku sam se razočarao. Pomislio sam kako nam je propala prilika da postanemo slavni i bogati. Ko još želi recept koji traži strpljenje i dugotrajni rad. Jer, danas se sve traži brzo i odmah. Odavno se traže instant rešenja u svemu. Najprodavaniji naslovi knjiga su „Kako da naučite japanski za dva dana?“ „ „Kako do vitke linije za tri dana?“  „Kako da postanete bogati za sedam dana?“  „Kako da napišete knjigu za deset dana?“  Danas većina traži prečice. Traže se lakši putevi. Na ceni su čarobnjaci koji znanja daju čarobnim štapićem.

Setio sam se i kako me je pre nekoliko nedelja jedan mladi preduzetnik pozvao i zatražio da mu pomognem u razvijanju posla. Ima sjajnu poslovnu ideju, dobro je uočio prostor na tržištu, bio sam siguran da ima potencijal za uspeh. Nakon kratkog i jasnog razgovora o cilju koji želi da postigne pomislio sam da se razumemo. Na kraju sam upitao koliko je vremena odvojio za učenje. Kao iz topa reče:

„Sat i po. Eventualno,dva“

Uzalud sam pokušavao da objasnim da ne radim na takav način i da su mu očekivanja prevelika. Da sva teško stečena znanja i iskustva ne umem da spakujem u naslov „Kako da naučite ekonomiju za dva sata?“ Navodio sam mu i sopstvene primere koliko mi je bilo potrebno da razvijem blog, da savladam veštine pisanja, veštine javnog nastupa…Tri godine svakodnevnog napornog učenja uz stalne pokušaje i greške. Tako se uči.

Video sam da me nije razumeo.  Da me je pomešao sa McDonaldsom.

Rekao bih da je ostao pomalo razočaran. Možda je pomislio da sam staromodan. Da hoću da mu prodam ono što mu nije potrebno.

Od svojih principa podučavanja, ipak,  neću odustati. Jedino što sledeći put mogu da uradim jeste da takve pozovem na ručak. Da im ponudim da probaju sarmice sa zeljem. Da osete, kao i ja, razliku u ukusu. Možda će tada lakše prihvatiti savet i recept za put do vrha. Recept koji se odavno nije promenio. Koji će preživeti i ovo, trenutno, ubrzanje cele planete.

Pravi uspeh  kuva se na jedinici. Lagano i dugo.

Sve ostalo ima ukus brze hrane.

 

(Foto: www.mamajacooks.blogspot.com)

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

6 Komentar

  • Prvo sam pomislila da je tajni sastojak ljubav.
    Odličan tekst, nema ništa na brzinu. Učili smo mi za ispute neko i duže nego što je rok studiranha. Šalu na stdanu, velika je istina da svako ko je ozbiljan u poslu mora stalno da uči. Kako bi bilo da ja presuđujem na osnovu zakona koji su važili dok sam studirala?
    Ima jedna priča, ne znam da li je istinita, ali je pouka dobra.
    Mlad poslovni čovek uspeo, razvio neku proizvodnju, što je retkost, pa mu došao poslovni partner iz Nemačke da zaključe duvoročni ugovor o saradnji.
    Naš čovek voli da se pohvali, pokazuje proizvodnu halu sa sve namrgođenim radnicima, njih desetak. Pokazuje luksuznu vilu luksuzno urđenu, tri besna auta u garaži… Pita ga Nemac da li je firmu osnovao i razvio njegov deda, odgovor-ne. Onda njegov otac-ne. Sve sam to sam stvorio za tri godine. Spakova Nemac papire, pozdravi se i ode.

    • Hvala Snežana na komentaru. Čuo sam za priču koju ste ispričali i ima istine u tome. Iako mnogi priželjkuju uspeh preko noći, ima prednosti i u polaganom putu. Meni se dogodilo i jedno i drugo. Ima velikih razlika.

  • Pravi uspeh se nikad ne kuva na istoj temperaturi. Nekad je termostat ciklusa uspeha na šestici, nekad na trojci. Nekad čak i na nuli. Ko uspeh kuva isključivo na jedinici kupuje crveni Ferari onda kad mu uz njega zatreba i par pilula za potenciju. Drugo, ukus brze hrane mnogi vole, zato su takvi restorani prepuni. Zato im treba takvu i servirati. To je isplativa niša.

    • Veoma zanimljiv komentar. Hvala Dušane. U pravu ste da je to isplativa niša i da se sve više traže prečice, brzina, čudotvorni lekovi… Ko ume i oseća se dobro u toj niši zasigurno će imati brojne mušterije. Ali, neki će, ipak, tražiti nešto drugo. Oni su možda malborojniji, ali da bi niša bila isplativa ponekad ne mora da bude prepuna ljudi. Ima mesta za sve.

  • Tekst je odličan. Paralele fenomenalne. Začudio me donji zapis, zato što im nas dosta kojima i
    stabla i polja govore mnogo više od ljudi i pred njima mi nikada nije došlo da zapušim uši ili da tražim tišinu.

    • Hvala Sonja za oba komentara. Zapitao sam se, pre izvesnog vremena, da li sam izabrao pravu rečenicu da opišem sebe i skoro sam došao do istog zaključka kao i Vi.

Ostavite komentar