Blog za preduzetnike

Savršeno opravdanje

    Ponekad mi se čini da se po vazduhu može proceniti sudbina radnje. U ovoj farbari ne osećam miris boja. Ovde sve smrdi na neuspeh. Čim sam ušao zapažam neuredne police sa kantama i konzervama.

Ponekad mi se čini da se po vazduhu može proceniti sudbina radnje. U ovoj farbari ne osećam miris boja. Ovde sve smrdi na neuspeh. Čim sam ušao zapažam neuredne police sa kantama i konzervama. Džakovi razbacani po prostoriji. Na njima debeo sloj prašine. Bolje bi bilo da sam umesto poslovnog obukao HTZ odelo. Iza pulta sedi mladić. Valjda čeka da se sam uslužim . Pridigao se lenjo tek kada sam se približio kasi. Procenjujem da se posao u ovom lokalu održava na aparatima.

Predstavio sam se i objasnio da sam primetio da u radnji ima proizvode naše firme i da bih želeo da razmenimo utiske. Tek tada se osmehnuo uz uzdah olakšanja.

“Ja mislio inspekcija, baš ste me uplašili… Ja sam Mikan.”

Pruža mi ruku, dok mu u drugoj ostaje mobilni sa uključenom igricom.

“Kako ide posao?” upitao sam ga tek toliko da započnem razgovor…

“Onako…” pravi gadljivu grimasu kao kad moja deca čuju da ćemo za ručak imati karfiol.

“Ali uskoro će biti daleko bolje”, naglo mu se razvedrilo lice, “Dole ispod Autokomande se uskoro zida veliki tržni centar, pravi ga onaj, znate koji, biće tada posla. Čitao sam juče novine, kažu da su dobili sve dozvole i da će uskoro početi da pripremaju teren.”

“Aha, vi ćete snabdevati to ogromno gradilište?” okrećem se po radnji i gledam poluprazne police. Ne shvatam najbolje u kakvoj bi vezi mogli biti ogromno gradilište i mala farbara.

“Ma jok, nisam ja taj igrač, ali računam kad’ počnu da grade, zatrebaće im svakakve sitnice, znate kakvi su majstori, nikad ne pripreme sve što im je potrebno… Trake, šmirgle, valjci… sve će to moći da dokupe od mene, razumeš poentu?”

“Ahaaa…” prekorevam sebe što odmah nisam shvatio očigledno. “Ti ćeš čekati da njima zafali, a onda će oni doći u tvoju radnju. A kako će oni znati da treba da dođu, nije baš ni blizu?”

“Pa, znaće valjda nekako, pročuće se. Ma, biće tu posla, samo da se pokrene gradilište, videćeš…” uverava me sagovornik. Ovo “videćeš” na kraju rečenice prihvatam kao molbu da ne postavljam nova pitanja i da mu ne kvarim plan za koji se uhvatio kao pijanac za banderu. Ko zna, možda se i ostvari, naučiću nešto novo.

Došao sam posle tri meseca. Ustajali vazduh je još više ustajao. Kante i konzerve na policama sa još većim razmakom. Prašina u još debljem sloju. Za pultom i dalje Mikan. Pitam kako mu ide, mada po izgledu radnje već pretpostavljam odgovor. Međutim, slika i ton se ne podudaraju.

“Biće dobro, biće dobro…” pljeska Mikan i trlja šake. “Evo, video sam juče da su ogradili gradilište i da će uskoro ravnati teren. Nema, brale, firmetina je to… Napraviće oni od toga svašta, gradiće se tu i zgrade, poslovni objekati. Ceo kraj će da živne i da oseti. Vidiš kako su na Novom Beogradu svašta nešto izgradili. Pola Srbije dolazi vikendom tamo. I mene da neko pogleda odozgo, šta da ti kažem. Moj drugar radi kod njih kao vozač. Čuo je da će na tom poslu biti angažovano petnaest hiljada radnika. Ej, burazeru, petnaest hiljada! Nek’ svakog dana kupe po jednu četku i traku kod mene, to ti je dvadeset hiljada evra dnevno… Vidi mene, zapričao sam se i ne pitam čime mogu da te poslužim. Kafu ne mogu da ti skuvam, isključili mi struju zbog dugova. Imam sok, al’ nije hladan… Jebi ga, i frižider je na struju…” smeje se Mikan.

Smejem se i ja. Ako je lepo njemu, i meni je.

“Kako i meni na ekonomiji nisu ovako jednostavno objasnili?” sad prekorevam u sebi i bivše profesore. Učili nas da procenjujemo tražnju nekim složenim formulama i modelima, ma i ne sećam se više nijedne. A Mikan to lepo objasnio. “Ako svi kupe po jedan komad…” Već uveliko razmišljam da plan prodaje za sledeću godinu započnem Mikanovim modelom. “Ako svi stanovnici Srbije kupe po jednu kantu boje prodaja će skočiti deset puta!” Žurno napuštam radnju, u želji da zapišem ovu teoriju i da je primenim u poslu. Imao sam sreću da je Mikan mogao da mi posveti vreme u objašnjavanju pošto sat vremena, koliko sam bio prisutan, niko nije ušao u lokal.

Došao sam ponovo za dva meseca. Ovog puta daleko spremniji za učenje. Poneo sam i svesku da ponešto zapišem. Mikan sedi na stepenicama ispred i puši cigaru. Radnja zaključana. Ne čeka ni da mu postavim pitanje.

“E, moj komšija, jadna smo mi država. Jesi čuo šta se dogodilo? Uhapsili ga. Nema ništa od gradilišta. Barem neko vreme. I šta ja sad da radim. Pa, ništa. Samo da zatvorim, eto šta da radim. Sad su našli da ga hapse kada me je krenuo posao. Ma ne vredi, znao sam ja. Tako ti je to kod nas. Ne može čovek sa vizijom ovde da uspe, ne daju ti i tačka. Posle kažu privatnici su motor razvoja. Sutra malo. Što ne podmažu malo taj motor. I posle se pitaju što mi, vredni i pametni, odlazimo u inostranstvo. Da sam znao da će ovako da bude, zatvorio bih farbaru i ranije. Otvorio bih diskont pića, to uvek treba…Evo, vidi, ako svako u ovom kraju, a ima ih tries’ hiljada, svakog dana kupi po jedan litar pića…to ti je burazeru… deset miliona evra godišnje. Aj’ neka svaki deseti dođe kod mene, ostaje mi milion evra godišnje… Ma, tako ću da uradim, kakva farbara…”

Pozdravili smo se, uz njegovu želju da ga uskoro ponovo posetim. Čvrsto je uveren da će sledeći poslovni korak biti uspešan, za razliku od prošlih. Obećao sam da ću doći, ali nije mi jasno odakle mu ideja da je bio neuspešan. Uspešnijeg čoveka od njega dugo nisam susreo. Zadivljen sam darom da nađe savršeno opravdanje za neuspeh. Već je postalo dosadno da je svetska kriza dežurni krivac za sve. Rekao bih da je došlo do krize u nalaženju izgovora. A Mikan tu maštovitost može, čak, i da dobro naplati. Ohrabrio sam ga da talenat unovči.

“Evo, vidi Mikane, na pola Srbije možeš da računaš da će ti biti mušterije”, izračunao sam prema modelu koji me je naučio. “Ako svima naplatiš po deset eura to će biti četrdeset miliona eura. Opravdanja za neuspeh mogu biti veoma unosan biznis. Unosniji, čak, i od diskonta pića.”

Jedini problem je to što Mikan ne može da pomogne svima. Mnogi neće imati tu sreću da nabave opravdanje. Moraće, nažalost, da i dalje primenjuju stari i naporni sistem preispitivanja sebe i netraženja krivca u drugima. Moraće, mučenici, da priznaju sopstvene greške i da uče iz njih. Moraće, nesretnici, da budu odgovorni prema sebi i drugima.

Ali, kada poželim da se manje mučim sada barem znam kome da se obratim. Siguran sam da će mi Mikan ponuditi neko jednostavnije rešenje. Ako toga ne bude imao u ponudi, kupiću ono čega će u njegovoj radnji uvek biti.

Savršeno opravdanje.

 

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

7 Komentar

  • Oduvek je bilo tako…idemo samo u smeru u kom smo okrenuti.
    Ko je okrenut izgovorima, vrlo brzo će postati ekspert u tome 😉
    Verujem da je naš narod izrazito preduzetan, ali i da ga je sistem decenijama učio da se rad ne isplatii da nije neophodan.
    Otuda i epidemija stava da će biti jednom bolje…kada neko, negde, nešto uradi i svima krene.
    A istina je jednostavna.
    Svakoga dana čovek treba da vidi gde želi da bude sutra.
    I da od jutra do mraka radi na tome da tamo i stigne.

    Pozdrav!

      • Jeste sistem decenijama doprineo da ljudi misle da se rad ne isplati.Ali,isto tako ljudi u tom istom periodu postaju sve više nesposobniji,lenji,nekvalikovani za bilo koji posao.Nismo mi više vredan narod,koliko god je sistem loš.

        • Naravno, kad svi mladi koji su iole kvalitetniji odu “preko” sa željom da se ne vrate. Za to je isključivo kriva država. Kuća se gradi od temelja.

  • Ovo su odlicni pismeni radovi iz srpskog jezika ali je stvarnost u Srbiji mnogo gora od tga.Ja radim u firmi u kojoj direktor ima platu od 288000 dinara a ja 15000.Kada mi neko objasni kako to moze,a svi u gradu koji je mali,znaju da je tako,onda cu i ja da poverujem u price o radu,nagradjivanju prema radu i sl.Do tada,uspevaju samo clanovi partije,ulizice,nule od karaktera i ini.Stvarno bih mogao o ovoj temi jos ali ne verujem da ima efekta jer su vrednosti u ovoj drzavi poremecene i samo su bitne pare.

    • Poštovani Dragane, mogu da razumem vaše nezadovoljstvo. Razumem i Vaša pitanja. Da ste me pitali da pomognem i da dam savet, kao što urade neki čitaoci, vrlo rado bih to uradio. Delujete mi kao vredan čovek i ta osobina je vredna poštovanja. Ipak, obzirom da ste čvrsto uvereni da je nemoguće uspeti, ne bih da kvarim to uverenje.
      Na ovom blogu ćete pronaći nekoliko priča o uspehu običnih ljudi koje su rezultat vere, razmišljanja i često i hrabrosti. Ipak, jedan od temelja njihovog uspeha bilo je verovanje da je moguće uspeti. Bez toga, drugog koraka nema. Zato i pišem ove priče. Da pomognem svima kojima razni mediji serviraju priču da je nemoguće uspeti, da ipak postoje načini. I što više pišem, više mi se javljaju novi primeri da je moguće.
      Držim Vam palčeve da uspete. A to ću znati jednostavno. Kada se ne koriste reči “samo”, “Sve je to u redu, ALI…” “Niko u ovoj državi ne može da uspe…”
      Te reči su neprijatelji uspeha i napretka. Ona su u stvari savršena opravdanja.

  • Jasna mi je poenta ove priče. Ko hoće nađe način, ko neće, nađa izgovor. No, šta je sa toliko ljudi koji hoće, traže načine, pokušavaju, pa kad ne ide na jedan način, probaju na drugi, isrpljuju i sva svoja znanja i znanja svih onih koji su voljni da pomognu, čitaju knjige za samopomoć i rade po njima, uče sa interneta, čitaju i Vaše priče, ali…nema pomaka i nema. Ne gube veru i smišljaju šta bi još mogli da učine, koga još da pozovu i pitaju, ko će biti sledeći da kaže: Imaću u vidu, šta sami mogu da učine, prave koješta, smišljaju šta bi to ljudima bilo potrebno, da li da mese kore za pitu, za lazanje, kolače, iako ima mnogo tih što mese, ili da cepaju drva, ali kad ih pogleda onaj ko traži radnika, sumnjivi mu zbog staroisti, i ne zna koliko su u životu, iako na poslu direktori, privatno drva iscepali. I dalje smišljaju i pokušavaju, ne sede i ne čekaju i stalno se nadaju da će novi metod konačno doneti rezultate. U međuvremenu, ponašaju se kao i obično, uveravaju decu da je sve u redu, da će uspeti da sastave kraj s krajem, neće dozvoliti da njima nešto nedostaje, a znaju da im već nedostaje, ali skromna su deca, ne otežavaju, ne žale se i tako dan za danom. Zato ja razumem Dragana. Ne slažem se sa Slobodanom da smo nesposobni, lenji, nekvalifikovani. Daliboru svaka čast, on je poetska duša, slučajno se poznajemo, ali ima prednost-mladost.

Ostavite komentar